RSS

Архиве ознака: Станислав Винавер

Станислав Винавер ДРАГОШ ИЗ ЛИПОЛИСТА

Станислав Винавер

 

ДРАГОШ ИЗ ЛИПОЛИСТА

 

Драгош из Липолиста

у поцепаном гуњу

са старом пушком берданком

чувао је као и остали

из трећега позива

неку ћуприју иза фронта.

 

Када затутњи воз

он би се испрсио и салутирао

и ниједан мишић не би затреперио

на старачком лицу.

 

Он је причао готово цео дан

о прошлим данима

када је био млад

и тукао се у првој линији

ти ратови били су тежи

и лепши.                                   

 

Знао је Драгош да то не помаже.

Али му је било мило.

А раздирала га је жеља

да некако продре у први позив

‒ као стари сват на свадбу ‒

где су његова два сина

Милутин и Мутимир.

 

‒ Макар колико за један бој

‒ Макар колико за један јуриш.

 

Најзад се завршило чување ћуприје

мале несачуване ћуприје.

 

Од тешког напора при повлачењу

он је заглавио у болници на Виду

ако је и остао жив кроз Албанију

то је само о нади да види синове.

 

Он је синове видео

под маслинама на Крфу

и сити су се изразговарали

и алалили.

 

… На војничком гробљу на Виду

без обзира на јединицу и позив

удружени су сви наши борци.

И Драгош из Липолиста, са њима,

‒ стари и искусни  трећепозивац ‒

не чува више обичну ћуприју

због које је било незгодних речи

и свакојаких шала ‒

него читаво једно острво.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 децембра, 2020 инч Винавер

 

Ознаке: , ,

О МОМЧИЛУ НАСТАСИЈЕВИЋУ – ИЗ КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ

„Он је био светац српскога језика и српскога књижевнога израза. У трагању за изразом потребан је подвиг целокупног бића. Потребна је нека врста самерљивости свих многобројних нервних трзаја […] Али светац, подвижник, мученик и трагач, који тек иде да освоји и омогући стил, сав је најежен од чекања, од сазнања, од чулног подрхтавања. Уз то долази и доживљај језика, који се на махове поклапа са чулним податком, на махове размимоилази. И сама неизражљивост постаје путоказ […] Његов израз мора да изнађе што је најнесводљивије у човеку и у догађају – што их надмашава значајем и слутњом.“

Станислав Винавер, Из тамног вилајета. Издање пријатеља, Штампарија Драг. Грегорића, 1938.

„Он је много учио, много читао, мислио и експериментисао. Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан. А оно што је у толиком колебању и подударању написао остаје сигурна и изборена мера нашег језика и доживљаја и као наша заскочена стварност. […] Погрешно је мислити да се Настасијевић удаљио од Европе, од Запада, и од велике и мале људске цивилизације. Он је само према њима узимао став и слободу једнога ствараоца. Стварао је на свом неодгонетнутом подручју.“

Станислав Винавер, Из тамног вилајета. Издање пријатеља, Штампарија Драг. Грегорића, 1938.

„У Момчиловом саопштавању мисли био је и један музички таленат кад се без звука ронило у мисао до краја. (…) Постоји ученост која све разголити, свему да назив, све уђе у одређену фијоку, па ипак оно о чему говори никада није даље него онда кад је тако исцепкано и разјашњено блиставим и високоученим формулама. Момчило је прилазио непосредно стварима, све што је њима знао служило му је само да приђе ближе, да види јасније, и најчешће читав апарат учености одбацивао је да би непосредно дао виђено и доживљено. А онда се речима муцало и остајала једна једина реч која је као маљ ударала, као светлост продирала у истину – то, то… Некоме је она казала све, некоме ништа.“

Миливоје Ристић, Успомене на Момчила Настасијевића, СКГ, 1938.

„Настасијевић је отпевао само оно што се могло и морало извући из тамне ризнице ћутања, из најунутарњијих скривница бића, а чему је, парадоксално, стање муклости или немоте (као немогућност, препрека оглашавању речима) било једини оглашавајући подстрек: „Где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити“ – истиче он у есеју „Белешке за стварну реч“. Проговорити с те тачке значи огласити се звуком од суве дреновине, прозборити суштином са дна себе и око себе и приклонити се поезији као вери и ослобођеном постојању у свевремену. Његов песнички свет доживљује се као роморна молитва која, савлађујући милогласјем патничке крикове, негде увире и отуд опет извире. У том свету ћути се тврдо и дубоко.

На жетвеном и жртвеном пољу српског песништва, у његовом свеобухватном распону, песништво Момчила Настасијевића издвојена је крстина, која, као кроз црну земљу, зрачи из искони кроз памтивек у бескрај.“

Момчило Тешић, Певање Момчила Настасијевића као сурова и врла мера ћутања, Београд: Службени гласник, 2016.

 

senke 1

 

Ознаке: , ,

Станислав Винавер МИ СЕ ЧУДНО РАЗУМЕМО

Ми се чудно разумемо
ко два бола, ко два вала
ко два моста у открића:
ја те волим чудно, немо,
ти си она чудна мала,
машта древна мога бића.

О теби су питалице
од векова моје биле,
одговор о ком се сања,
одговор је твоје лице
ти си слика оне виле;
из дечачких нагађања.

И сви стари снови, ево
полагано надолазе
ко да иде време тавно;
сваки гест твој ја сам снево,
знам напамет твоје фразе
сваку реч сам чуо давно.

talasi-v


 
Оставите коментар

Објављено од стране на 8 октобра, 2016 инч Винавер

 

Ознаке: ,