RSS

Архиве ознака: Стеван Раичковић

Стеван Раичковић РАЗГОВОР С ИЛОВАЧОМ

211px-Bista_Stevanu_Raičkoviću_na_Kalemegdanu_2
1.
Одмицали смо заједно из града
Улицом дугом, па кроз снег и шуму
И претресли све новости (мада
И прошли живот имасмо на уму).
 
Јалов је био наш разговор и све је
Тонуло само у нас ил у блато.
Тек нека реч би кроз снег који веје
Засветлуцала пред нама ко злато.
 
Ал тад би с гране (као казна сама)
Гомила снега пала за врат једном.
Док би пак други: снег у ципелама
Вадио сагнут са гримасом ледном.
 
2.
У атеље смо ушли: хладан беше.
И док се вајар око пећи мајо
Гледале су ме главе што се смеше
Из белог гипса пред којим сам стајо.
 
И вајар их је гледо с трена на трен,
Ал с оком другим, ко неки поочим.
Њега је грејо сопствен поглед ватрен.
А ја коракнух да се не укочим.
 
Из бронзе су ме свуд пратиле риђе
Очи са неког рељева ил плоче.
И вајар, творац мртвог света, приђе,
Хтео сам већ да одем, ал он: поче….
 
3.
 
Облицу диже (с хрпе што се ложи)
И тресну по њој секиром уздужно
Па две полутке у груби крст сложи
Завезавши их жицом, на чвор, ружно.
 
Затим га попе у врх штафелаја
И стегну шрафом (уз шкипу алатке):
Стоји преда мном брезов крст без сјаја
Ко угашени знак из неке гатке.
 
Ал неста и тог краткотрајног знака:
Вајар се за трен удаљи кроз врата
И вративши се с глином пуних шака
Омота крст у лопту масног блата.
 
4.
 
Гледао ме је дуго нетремице
Са једног места, онда се помери
И искоса ми пиљио у лице
С осмехом неким као да га мери.
 
Обилази ме (док га тајно пратим
Оком, па ухом, потиљком, свом кожом).
Искретао ми подбрадак, а затим
Осматрао опет са гримасом строжом.
 
Био сам већ ко неки кип, ал којим
Проструја сав мој живот што је био.
И осетих како сам под својим
Оклопом за све непознат свет крио.
 
5.
 
Већ је буктала пећ и јара лета
Треперила је у нашој близини
Ко непребојни зид који два света
Један спрам другог невидљивим чини.
 
….Био сам сам у ко зна којем добу:
Јулско поподне, распуст, иза стакла
Чујем глас познат и напуштам собу
Крадом бежим – у рај ко из пакла…
 
Ал преко пута већ назирем јаву,
Нејасну, тек у обрисима меким:
Вајар је своју глину (моју главу)
Мрсио неким рукама далеким.
 
6.
 
Приближише се шаке, прсти, штица –
Са којом вајар час дуби, час глача.
Спазих грашку зноја како с лица
Мајстору капље и сја иловача.
 
Стојим за својим сопственим потиљком
Као да гледам себе иза смрти
(Док преживели вајар блатним шиљком
Свог малог прста по мом уху врти).
 
Иступам корак и мотрим искоса
Како се глина већ своди на дело:
Али то нису мој нос, уши, коса,
Камо ли уста, очи, моје чело…
 
7.
 
Пред собом видим неког ко је сличан
Онима што су препуне улице:
Зури из глине поглед безобличан
Као да тражи спас кроз моје лице.
 
Ту је све налик човеку, ал коме?
Моје су очи скинуте са других!
Нисам ли ваљда сав ја тек у томе
Што је и овде коса власи дугих?
 
Не могу у том складу блатне масе
Ни преко које црте или сене
Открити макар трен (камоли часе)
Онога што је минуло кроз мене.
 
8.
 
Где су на мом челу понор – боре
На чијим днима тамнују и труну
Све оне мисли које се не зборе
Него се изнутра шкргућу ил куну?
 
Куд су кроз глину мојих ока оба
Ишчезле давно сакриване слике?
Гледам два блатна уха (ко два гроба)
Како су скрили све звуке и крике!
 
Где на лицу тражи мојих река,
Таласа, муља, песка, мојих дина?
Мајсторе: глачај одсјај брзог Пека
И сенку Тисе споре ко судбина!
 
9.
 
Тргао сам се вајар се одмара.
Гледа час мене, а час иловачу.
Ја ћутим: он са блатом разговара
(Ко да о мени воде реч у трачу).
 
Понашамо се овог задњег сата
Ко да нас овде сад тројица има.
Вајар је ближи ономе од блата.
А ја сам као туђин међу њима.
 
Једна ме слика разара и тишти:
Видим већ себе – глину испод траве.
И ја осећам како мене тишти
Тај брезов крст у блату моје главе.
 
10.
 
Осећам – видим наше трајне нити
Исконска грудо пренута из тмина:
Ти ћеш уместо мене овде бити
Да носиш мој лик кад ја будем глина.
 
И док се вајар одмара ти прени
Већ сад у себи моћ која нас мења.
Помози њему (кад већ ниси мени)
Да мој лик у те утка пре мог мрења.
 
Па кад се глине поново докопа
Скрени му прст ил врх мале даске
Нек у твом блату ко амбис ископа
Пут до мог правог лица место маске.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 новембра, 2020 инч Раичковић

 

Ознаке: , ,

Стеван Раичковић У МОЈОЈ ГЛАВИ СТАНУЈЕШ

У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.
На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке…)

Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)

Спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира
Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.
Само док спавам ти се некуд губиш.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 септембра, 2020 инч Раичковић

 

Ознаке: ,

Стеван Раичковић НЕПОЗНАТА У ДАВНИНИ

Гледам те сад одавде: седиш у јулском дворишту
Урамљеном у зидове високе преко главе.
Тебе посматрају још и птице: као да те моле и ишту.

Мене не види нико Зурим из корова и траве
Дубоко у углу, у затуреном скровишту.

Овде је хладовина највећа: мирише на влагу.
Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте.
Тебе облива сунце. Видим: купа ти руку нагу.
Тако је све око тебе чисто, у сунцу. Моја крв
расте
Из мене, као да отиче некуда, па тихо губим
снагу.

Само да се не покрене нешто: нека врата.
Само да не падне нека дуња, између нас, натрула.
Ил цреп да не пукне изнад, од нечег: од птице, од
мачијег бата.

Тишина расте између нас: пење се као прозирна кула.
Само да је нико не дирне, никад. Осим ове песме.
О непозната.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 септембра, 2020 инч Раичковић

 

Ознаке:

Стеван Раичковић ПОДНЕ

По свему ономе како изгледа
Ово подне је сасвим обично
Као једна стара песма:
Мали ужарени тренутак тачно у средини између
изласка и заласка
И ништа више.
(Или још само
Па и то већ узгред:
Једна свакодневна слика овде пред очима
Коју остварује округао живот часовника на
торњу
Склапањем својих руку
На молитву
У сунце.)
Ту би ствар ето могла да се и заврши
И то лепо,
(Не можда баш најлепше и најпуније
Као што доликује то песми која се као прва
буди
Испод дебелих наслага ћутања и тишине
Али ипак.)
Ово подне је сасвим обично
И ту почиње песма.
Треба скренути пар корака само иза угла
У мршаво зеленило
Улево где су стабла.
Човек неки
По свему ономе како изгледа
Сасвим обичан
У једноставном шеширу мало накривљеном
У пругастом капуту
Седи на клупи и штапом испред себе овлаш
исписује кругове у песку
Мало неправилне
Али ипак довољне да у њих стану све
прохујале године без остатка:
Три мале истинске љубави
И два велика рата
Једна птица младости која неће полетети о никад
више из круга
Ни преко танке црте.
Човек мало искреће главу и слуша: птица пева.
„Где пева птица“ пита човек и нагиње ухо над
своје дно
И ослушкује према грани.
Изгледа да је то рекао мало гласније
Заборавио се
И сад се уплашен као у љубавничком стиду диже
са клупе
И полази
Али се нагло враћа
И брише ногом своје кругове у песку
И смеши се још више узбуњен овом случајном
школском игром
И одлази
Овог пута у сасвим другом правцу него што је
то претходно наумио.
Иначе
По свему ономе како изгледа
Ово подне је сасвим обично
Као једна стара песма.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 септембра, 2020 инч Раичковић

 

Ознаке: ,

Стеван Раичковић ВАРКА ОД ЛЕТА

Ни надали се нисмо а већ ето:
Скидамо са тела тек стављене крпе
И бацамо их где било, у ћошкове, на хрпе.
Сунце је опет ту. Однекуд мислимо: лето.

То значи: живот! Опет смо наги крај воде.
Али стојимо дуго, а нико да каже – доста
И уђе у воду. (Гледали смо је, у мантилу, са моста!)
Покрај нас: грана с начетим лишћем некуд оде.

Смишљамо да нам се враћа лето. Али: варка!
Са невидљивих брда ослушкујемо нешто друго:
Ослобађа се ветар и пада жир, шишарка…

Стојимо опет на мосту, под касним сунцем, дуго:
Испред нас, блеска сред града далеки кров од лима.
Испод: одлази река, сама, удовички, боје дима.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 септембра, 2020 инч Раичковић

 

Ознаке: ,

Стеван Раичковић ДАЛЕКО

Има један ветар који косу не растура

и гране не повија,

него, само тако, дође однекуда

и у нама једну мисао покрене

и зашуми, меко:

да постоји  нешто од нас  сасвим далеко.

 

raickovic 1

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30 априла, 2018 инч Раичковић

 

Ознаке: ,

Стеван Раичковић ПРЕД ОСВЕТЉЕНИМ ПРОЗОРИМА ИЛИ САМ ЖИВОТ

У касној ноћи, у испражњеној и готово поспалој непознатој варошици, стојим пред кућом са два осветљена прозора. Чекао сам овај скровити мрак као једну врсту природне и најбезболније одступнице – ако се поколебам у својој замисли. Још нисам поколебан, али се увелико колебам: игла мог расположења – као на некој флуоресцентној бусоли коју у својој тами пратим широко отворених чула – неумољиво се помера ка оном полу који обележава нулту тачку у мојој доскорашњој намери да закуцам на једно од ових осветљених приземних стакала.

Далеко склоњен од велеграда – у којем већ годинама живимо све неприметнији један за другога – проводи своје рано лето у овој кући мој давни, на почетку и нераздвојни, пријатељ, из младости.

У ову планинску варошицу, чији је избор био готово случајан, бануо сам пре неколико дана ради промене ваздуха: месецима нисам успевао да залечим свој најновији бронхитис (у који све чешће и све дуготрајније западам). У дубини, постојао је и други, можда и јачи разлог мог отискивања из велеграда. Али, овај разлог је још увек недефинисан и у самоме мени. Вероватно је то нека скривена и све учесталија потреба за изменом предела, у које бих – бар с неком надом на промену – као некакав кријумчарски товар премештао своју усамљеност, у коју сам последњих година, без моје кривице, такође дубоко забасао.

Јутрос, уз прву кафу, један мештанин, случајни сабеседник за кафанским столом – уз реч по реч –рекао ми је да је мој пријатељ тренутно овде и објаснио где се налази и како ћу препознати његов дом: једина дрвена кућа, у планинском стилу, у уличици повише оне у којој смо седели!

Док минути увелико одмичу, ево ме сада преко пута њених осветљених прозора, на којима се као на два паралелна екрана, са два посебна програма, одвија брза и само мени видљива, наизменична прича: о нашој заједничкој и истој прошлости и раздвојеној и различитој стварности у којој већ одавно живимо.

… Овога тренутка гледам како дубоко заваљени у претрпаном фијакеру, омамљени од алкохола и априлског сунца грабимо кроз топчидерско зеленило. Наши гласови се упорно труде да надјачају ударе коњских копита и буку све заошијанијих точкова.наизменично, настављајући се тачно један на другога, нас двојица изговарамо и наизуст докрајчујемо исту песму – једну од оних које су подједнако утицале на нашу заједничку веру у премоћ поезије над свим и свачим, па и над самим нашим животима.

kawase hasui

Kawase Hasui

Ову слику очас смењује друга, из далеког палићког парка. Налазимо се на суседним клупама увелико захваћених сумраком. И поред мене и поред њега седи по једна мештанка, које смо тек упознали. Стидљиви и невешти, кришом погледујемо једни у друге: проверавамо докле је који пар стигао у својој тек отпочетој љубавној игри – поспешујући тако и сопствену храброст на наизменичним примерима оних који су тренутно смелије и даље одмакли у овој заједничкој ствари која се одвијала на двема поприлично размакнутим клупама…

У мраку, непомичан, стојим пред осветљеним прозорима, лишен сваке сујете и свих лукавстава који би на било који већ опробан или неки нови начин могли и целу ову нејасну и немилу причу да преокрену, бар за длаку, у моју корист.обрнуто од тога, осећам да је мој стари пријатељ – који се засигурно није нашао баш у оваквоме искушењу у каквом се ја сада налазим пред његовим прозорима – у извесној предности нада мном: можда, можда би он ипак закуцао на моје окно? Понављам у себи можда иако у то нимало не верујем. Али, кад се све сабере и одузме, ипак је на његовој страни остала бар још та сићушна, али отворена речца, а у мени су сви путеви до њега, осећам, сасвим затворени.

Обојица смо готово подједнако остарени у животу: тас на којем се ја налазим и онај на коме је мој пријатељ – одавно се већ пред свима налазе у истој равни.

Ја њему ни на чему не завидим, а верујем да би он имао још мање разлога да због било чега позавиди мени.

Ништа, апсолутно се ништа изузетно није никада испречило између мене и мога пријатеља из младости: мало-помало нас је раздвојио сам живот.

… Наши случајни сусрети на улицама велеграда из године у годину дешавали су се све ређе и постајали све краћи. Последњи пут, после најдуже паузе, прошао сам поред свог старог пријатеља правећи се да га нисам ни приметио. Ако и он, то исто, није учинио овом приликом, мора да је тако нешто слично већ обавио, пре мене, рецимо – при нашем претпоследњем сусрету (за који ја и не знам).

Једини човек кога познајем у овој огромној и усамљеној ноћи седи у својој соби иза крхких стакала милиметарске дебљине, која се још увек светле на неколико корачаји од мене… и од моје руке.

Али… она игла на мојој бусоли одавно већ као укочена мирује на самој нули. Изгледа да тај хладни, ирационални механизам побеђује и моју најновију, можда и последњу мисао, готово зов: зар није ово ипак јединствени тренутак и као поручена околност који се више никада и нигде неће овако спојити и поновити?

У том се гаси светлост у прозорима.

Ову чињеницу, не знам ни сам како и зашто, покушавам да преокренем у своју корист.

Онда се полако искрадам тамнијом страном улице и све убрзаније грабим у правцу мог удаљеног хотела, у коме, то знам, већ увелико сви спавају.

Сутрадан, уз прву кафу, почиње у мени да ради једна мисао коју дотад нисам познавао: можда сам се и сувише рано помирио са свим и свачим и пре времена поверовао да се нигде и ни у чему не може више ништа поправити?

Мале прозе, Српска књижевна задруга, 2007

 

ravnoteya stanic

Војо Станић

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 августа, 2017 инч Раичковић

 

Ознаке: , , , ,

Стеван Раичковић ПУТ У РАВНИЦУ

О дуго нам трепери пред оком
Пут дуг и жут од јаре.
Са стране: само трске и баре
Са жабљим и гуштерским скоком.

Ми идемо помно кроз све то,
А слутимо: жита, ражи,
Хлад, неку љубав без лажи,
Неки цвет, нешто свето.

О знамо и још шта нас чека
На путу кроз ово лето:
Прах, неко заспало псето.

И – можда: булка далека.
О знамо ми, знамо, знамо,
Ал ипак корачамо.

Сава Шумановић

Сава Шумановић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 јула, 2015 инч Раичковић

 

Ознаке: , , ,