Иван В. Лалић ПЕТ ПИСАМА

 5

 

Хоћеш ли да ме препознаш када се обоје нађемо

тамо у завичају наше слепе нежности

који сам некада звао и завичајем

лабудова? Дуборез бора око очију

које ћеш препознати, можда, извела је

невидљивим скалпелом и сасвим рутински

нека утрнула рука, у освештаном савезу

са празним годинама. Иначе сам сличан

двојнику који остане у огледалу

када му окренем леђа, и нишани у потиљак.

 

Али пре тога треба обавити још много:

искупити таоце које смо дали судбини

кад нам се крв помешала на ушћу

у неку од могућих будућности, пребројати

ожиљке, онеспособити сатни механизам

увреда заборављених у неком грозничавом

престројавању, прочитати све између редова

писама ненаписаних и научити напамет

ту опасну шифру,

                                радост научити

да расте на камену, као маховина ‒

 

Покушај опис трага муње, да схватиш

необјашњено лукавство година: време стоји,

ако га исправно именујеш. Гледам кроз прозор

пламичке ацетилена на вршцима грана

магнолије. Ноћас је падала киша.

Нисам ти рекао. Овде је пролеће.

 

Из збирке СТРАСНА МЕРА, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997

 

Муллин Владимир Евгеневич

 

 

Иван В. Лалић КРИТИКА ПИЛАТА

 

Могао је, можда, још једном покушати,

Да заустави механизам, пребаци скретницу

И тако оде у блажени заборав. Могао је,

Свакако, спречити барем оне своје дрипце

Да се онако зезају са ухапшеником,

И убити тако у зачетку метафору

Круне од трња. Могао је, најзад,

Бити опрезнији када поставља питања,

Макар и реторичка; опасно је тражити

Шта је истина, када историја,

Као ветар пред зору, мења правац,

И звекећу ветрокази. Ипак, рекао је:

Што писах, писах, и тако спасао

Нешто од самопоштовања. Златну мрвицу,

Утабану у прашину на губилишту.

Оно што није рекао мора се одболовати

У свакодневном напору достојанства,

И то је најгоре: како заобићи

Његов установљени узор понашања,

Обнављање праведности у здели воде

И мирну савест: злочин, то су други.

СТРАСНА МЕРА, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

 

Иван В. Лалић БЕЛЕШКА О ПОЕТИЦИ

Сачувати неизговорено као, као срж.

Учити од јабуке: земља, креч и киша

Раде само за плод, и налазе израз

У тој несавршеној, али зрелој лопти

Што се не сабира с крушком.

Увежбати уметност одрицања.

Утабати траг.

 

Стати пред огледало, без страха

Од повратне слике; она узвраћа израз,

И то несавршен, неког упорног напора

Да се апстракција одене у месо,

У добар проводник бола.

 

Ипак, без устезања

Хлебу рећи хлеб, вину рећи вино

А вољеној жени: волим те.

 

Страсна мера, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

Веља Бугарин