RSS

Архиве ознака: Судбина човека у савременом свету

Николај Берђајев О ВРЕМЕНУ ИГАРА И МРЖЊЕ

Све што се догађа у свету није се родило из радосног стваралачког преобиља већ из дубоке несреће човека, из осећања безнадежног очајања. […] У суштини, у свим религијама постоји тај елеменат доживљене несреће и болесног ressentimenta (злобе), који унакажава њихов лик. Уопште, маса је врло подложна сугестији и лако долази у стање колективне опседнутости. Масе бивају опседнуте искључиво идејама које допуштају једноставну и елементарну симболику. То је стил карактеристичан за наше време. Трагање за вођом који ће повести масе и донети спас, који ће разрешити све проблеме, значи да су сви класнични ауторитети, ауторитети монархије и демократије, срушени, и да је нужна њихова замена новим ауторитетима, које је породила колективна опседнутост маса, вођа мора дати хлеба и игара. Обично он даје више игара него хлеба. […] Може се рећи да Хитлер готово искључиво храни играма, његова политика је постављање опера Рихарда Вагнера. Између осталог, он такође храни и мржњом. И запрепашћујуће је то што мржња може на извесно време да замени хлеб, што помоћу ње људи могу да живе само не сувише дуго. […] Трагање за вођом означава пад демократије и прелаз ка цезаризму, феномену који је познат из прошлости. Цезаризам увек означава крај једне епохе, нужност прелаза ка новом свету. Али све што се данас догађа јесте нешто више него крај једног историјског периода, јесте суд над историјом. Управо су се у нашем времену у тој мери испољили резултати дуготрајног историјског процеса, да је постао могућ и неизбежан суд над историјом, над њеним неуспехом. Ти су се резултати испољили у националном, политичком и економском животу, они су се испољили и у духовној култури, у литератури, у филозофији, јер је и тако напукао човеков лик, и тамо се разлаже целовитост његовог бића. И над свим влада само једна позитивна, творачка сила ‒ сила технике. Човек прелази у нови космос. Сви елементи нашег времена већ су постојали у прошлости, али се данас ти елементи уопштавају, универзализују и дефинитивно испољавају. Управо у наше дане агоније снажно се осећа да ми живимо у палом свету који је поцепан несавладивим противречностима. И чудно је то што свест о палости света није праћена јачањем него слабљењем свести о грешности.

 

Превод: Владимир Меденица

 

Одломак из књиге СУДБИНА ЧОВЕКА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, Логос, Београд, 2006.

 

Egry József

Egry József

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 октобра, 2018 инч Берђајев

 

Ознаке: , , ,

Николај Берђајев О КОНФЛИКТУ ИЗМЕЂУ ЧОВЕКА И ИСТОРИЈЕ

Неуспех историје и није ништа друго до трагедија несклада између бивствујућег, људског, личног, и васколике објективације која је увек нелична и нељудска, антилична и антиљудска. Целокупна објективација историје је нељудска и безлична. Човек је приморан да живи у два различита поретка, у поретку постојања, увек личног, мада и набијеног надличним вредностима, и у поретку објективираног света, вечито безличног и равнодушног према личности. Човек се увек налази под претњом, а често и под смртном претњом процеса који се одвијају у историји. Он је присиљен да процесе историје доживљава као фаталну, нељудску силу, потпуно равнодушну према његовој судбини, силу нечовечну и окрутну. Таква нечовечност и окрутност постоје у историји формирања држава и империја, у борби племена и нација, у револуцијама и реакцијама, у ратовима, у индустријско-капиталистичком развоју и процвату народа и држава, у самом формирању и развоју цивилизације. И, по свему судећи, није могуће хуманизовати средства помоћу којих историја дејствује, којима прибегава историјски ум. Тешко, веома тешко је очовечити државу, ту вољену творевину историје. И, истовремено, човек не може да се ишчупа из точка историје, не може од себе да одагна историјску судбину. […] Никада се још није тако снажно осећао конфликт између човека и историје, никада још није постојала тако снажна свест о противречности историје као у наше време, никада човек није био у тој мери без заштите пред процесима који се одвијају у историји, и никада није био тако гурнут у историју, тако оспољен, тако објективиран и тако социјализован. И ниједан човек у нашем друштву није изузет из сфере историјскога догађања које му прети; што се тога тиче, више нема привилегованих група, догађа се уједначавање пред фатумом историје. Човеку прети страшна опасност да ништа у њему не остане од њега самог, за његов лични, интимни живот, да не остане никаква слобода његовог духовног живота, његове стваралачке мисли. Испоставља се да је он на силу угуран у живот огромних колектива и да је потчињен нељудским приказама. Од човека се тражи да се потпуно преда колективу, држави, класи, раси, нацији. У вези с тим, светски рат и револуционарни процеси који су за њим уследили, имају метафизичко значење у човековој судбини. Догађа се потрес у пратемељима човековог бића. Светски рат је представљао испољавање зла које се акумулирало у човековом бићу, испољавање акумулиране мржње и злобе. Он је објективирао раније прикривено зло које као да је пребивало у субјективном, а не у објективном. Рат је разоткрио лаж наше цивилизације. […] У светском рату су иступили огромни организовани колективи испод којих дрхти хаос. Светски рат је већ био суд над историјом, иманентни суд над њом. Он је био окрутно разбијање илузија, велико разочарење у идеалистичко схватање историје, у све узвишене идеје.

 

Превод: Владимир Меденица

 

Из књиге СУДБИНА ЧОВЕКА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, Логос, Београд, 2006.

 

Louis John

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 октобра, 2018 инч Берђајев

 

Ознаке: , , ,