Мада је некад тешко бреме,
У покрету су кола лака.
Кочијаш смели, седо време,
Седи и вози без престанка.
Ујутро скочимо у кола
И, спемни на све што ће бити,
Презирућ мир и чари стола,
Вичемо: брже!…
Али у подне тако није.
Растресени смо; сад нас брину
И успони и провалије,
Вичемо: лакше, будалино!
Док наша кола јуре исто,
Предвече већ смо равнодушни:
Дремамо до свог коначишта —
А време тера коње здушно
1823.
Препев: Миодраг Сибиновић
Otto Eerelman
