RSS

Архиве ознака: Титаник у акваријуму

Ljubomir Simović ŽIVA POEZIJA

Skoro svaki razgovor koji se danas vodi o poeziji počinje od zaključka da se poezija čita sve manje. Ili da se ne čita nikako. Od zaključka da se poezija ne čita logično se stiže do pitanja zašto se ona uopšte i piše.

Poeziju prati mnoštvo predrasuda, koje rađaju neznanje i neupućenost. Neretko se srećemo sa uverenjem da je poezija nešto ekskluzivno, nešto za upućene i posvećene, nešto što nema veze ni sa našim životom ni sa našim jezikom. Neko će već pri prvom dodiru s poezijom zaključiti da je ona nešto prevaziđeno, i otpisaće je za sva vremena. Pravi razlozi za ravnodušnost prema pesništvu su, čini mi se, mnogo obziljniji: ljudi ne čitaju zato što ne osećaju potrebu za percepcijom drugačijom od konvencionalne. Zato što ne osećaju potrebu da vide nevidljivu, i da otkriju nepoznatu, stranu stvari. Davno sam napisao, i mnogo puta sam ponovio: „Znajući šta od poezije dobivam ja, koji je čitam, znam šta gube oni koji je ne čitaju.“

Naša škola ne razvija svest o tome da se stvari mogu videti i na neočekivan način. Naprotiv, škola sve uteruje u konvencionalno, u očigledno, u nedvosmisleno. U mrtvo. Izmaltretirani školskom lektirom, ljudi jedva čekaju da se tog mrtvila i te dosade oslobode. Bojim se da se nastava književnosti i danas izvodi na nivou termina „rodoljubiva“, „socijalna“, „ljubavna poezija“, i sličnih. Te termine je, u interesu poezije, trebalo davno ukinuti. Poezija nije izjava ljubavi, ni domovini, ni ženi, nije propaganda patriotizma, nije didaktika. Poezija je: „HIimalaji su kolena drugih planina.“

Mnogo zabuna o poeziji, i mnogo štete, stvorili su i neki tumači poezije, pogotovu oni koji su čitanje i tumačenje pesma trenirali na sastancima idoloških komisija. (Te komisije možemo naći i na neočekivanim adresama.) Ipak, rekao bih da su nezainteresovanosti za poeziju najviše doprinosili pisci rđavih stihova. Ovih dana Raša Popov je objavio zanimljivu knjigu, iza čijeg se provokativnog naslova – Kako napisati najgoru pesmu – krije mnogo dragocenih istina, korisnih i za pesnike, i za čitaoce.

Podozrenje koje osećam prema terminima ustaljenim u školskim teorijama književenosti neretko osećam i prema nekim terminima avangarde. Uključujući i same termine avangarda i avangardno. Od onog što mi se nudilo kao avangardno često sam dobijao manje nego što sam očekivao: uvek sam očekivao nešto avangardnije. Avangardno je najčešće bilo šokantno i provokativno, čak i fascinantno, ali ja od poezije ne očekujem da me šokira i fascinira nego da me odvede tamo gde nisam bio.

Tamo gde drugi kažu „avangardni“ ili „moderna“ poezija, ja koristim jedan termin koji ne zvuči nimalo učeno: ja kažem „živa poezija“. Živa u jeziku, živa u problemu, u motivu, u slici, živa u izrazu, živa u otkriću, živa u činjenici da kazuje i otkriva nešto čega pre nje nije bilo! Pesma ništa ne sme da popravlja. Mora da otkriva. Da bi se otkrilo to „nešto drugo“ i novo, i da bi se stvorio neki novi jezik i izraz, treba gledati sve, slušati sve, čitati sve. Kad kažem sve, ne mislim samo na sve pesnike. Mislim na svejezičke nivoe, od pijace i ulice do Džojsa ili Muzila, od uličnih grafita do Ilijade i Odiseje. A šta želim da nađem čitajući i slušajući to beskrajno i nepregledno sve? Mislim na ono što je napisao pesnik Cantosa: „u izučavanju fizike počinjemo od jednostavnih mehanizama, od poluge, ćuskije, oslonca, kotura i strme ravni, i sve to je korisno kao što je bilo i u času kada je pronađeno.“ Po mom osećanju, pesnik traži slike i simbole koji će u poeziji biti ono što su u fizici poluga, oslonac, kotur i strma ravan. Tražeći ono što neće biti „korisno“ i „novo“ samo jednom, samo prvi put. Što će uvek da nas vodi tamo gde nismo bili. A tamo žele da stignu i neki čitaoci. Nisu svi ljudi digli ruke od sebe.

2008.

Ljubomir Simović – “Titanik” u akvarijumu, Izdavački centar Matice srpskе, N. Sad, 2013

yiva poeyija

 
1 коментар

Објављено од стране на 22 децембра, 2015 in Симовић

 

Ознаке: , , , ,