RSS

Архиве ознака: Умберто Еко

Франсис Хачесон ЖЕЉА ЗА ЛЕПОТОМ

Јасно се показује да неки предмети непосредно пружају повод за уживање у Лепоти, да ми имамо чула подесна за перцепцију тог уживања, и да се оно разликује од радости која потиче од неке очекиване користи. Штавише, не видимо ли често да се погодност и корисност занемарују да би се постигла Лепота чије су форме лишене било које друге очекиване користи изузев наговештаја угодних идеја Лепоте? Показује се сада да колико год да ми трагамо за лепим предметима због себичности, да би дошли до уживања у Лепоти, као у архитектури, у уређењу вртова и у многим другим стварима, ипак мора постојати неки осећај за Лепоту који претходи и овој очекиваној користи, без којег  ти предмети не би били толико корисни, нити би у нама изазивали то уживање које их чини корисним. Наш осећај за Лепоту у предметима, чијим посредством су они означени као добри за нас, веома се разликује од наше жеље за њима као када су такви сачињени. Наша жеља за Лепотом може се уравнотежити наградама или претњама, али не и наш осећај за Лепоту; као што нас наш страх од смрти или љубав према животу могу натерати да изаберемо и пожелимо горки лек, или да занемаримо она јела која би чуло укуса означило као пријатна, а ипак никаква очекивана корист, или страх од штете, не може учинити тај лек пријатним, или та јела непријатним за чула, осим ако та пријатност, односно непријатност није претходила тим очекивањима. Исто се односи и на осећај и за Лепоту и хармонију; то што се трагање за тим предметима често занемарује због очекиване користи, несклоности напору, или из неког другог себичног разлога, не доказује да ми имамо осећај за Лепоту, већ само да наша жеља може бити уравнотежена неком снажнијом жељом. Тако се и чињеница, да злато надмашује сребро по важности, никада не наводи као доказ да је ово друго лишено важности.

 

citanje Sally Rosenbaum

Sally Rosenbaum

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 маја, 2018 инч Хачесон

 

Ознаке: , , ,

Умберто Еко ЧЕМУ НАС УЧИ КЊИЖЕВНОСТ?

***

Јуриј Лотман у Култури и експлозији преузима од Чехова чувену препоруку да ако се на почетку неке приповетке или драме покаже пушка на зиду, онда пре краја та пушка може и да опали. Лотман нам ставља до знања да прави проблем и није у томе хоће ли пушка стварно да опали. Управо зато што не знамо хоће ли пуцања стварно бити, заплет добија на тежини. Читати неку причу значи и бити обузет напетошћу, узбуђењем. Открити да ли је пушка на крају и запуцала нема пуку вредност податка. У питању је откриће да се нешто стварно одиграло, и то заувек, на један одређени начин, изван домашаја читаочевих жеља. Читалац ту фрустрацију мора прихватити и преко ње осетити како га подилазе жмарци због Судбине. Када би се могла одређивати судбина ликова, то би изгледало као одлазак до пулта неке туристичке агенције: „Е па реците, где бисте волели да видите кита, на Самои, или можда на Алеутским острвима?И реците још, када?А хоћете ли ви да га убијете, или то препуштате Квиквегу?” Истинска лекција Моби Дика иде да кит иде куд хоће.

 

***

Помоћу хипертекстуалне структуре, могли бисмо да преиначимо опис битке код Ватерлоуа, учинивши да уместо Блихерових Немаца стигну Грушијеви Французи, а постоје неке war games које то омогућавају, уз поприличну забаву. Но трагична величина тих Игоових страница налази се у чињеници да се (изван наших жеља) нешто одиграва онако како се одиграва. Лепота Рата и мира је у томе што се агонија кнеза Андреја окончава смрћу, колико год ми жалили због тога. Болна задивљеност, коју сваки пут осетимо када читамо велике трагичаре, јесте у томе што њихови јунаци, премда су могли да избегну неки стравичан догађај, ипак бивају слаби или слепи, те не разумеју чему иду у сусрет и сурвају се у провалију коју су властитим рукама ископали. Уосталом, то Иго и каже, пошто нам је приказао какве је све прилике Наполеон могао да искористи код Ватерлоа: „Је ли било могуће да Наполеон ипак добије ову битку? Ми одговарамо да није. Зашто? Због Велингтона? Не. Због Блихера? Не. Због Бога!”

То нам казују све велике повести, евентуално мењајући Бога усудом или неумољивим животним законима. Функција непроменљивих прича управо је у томе: упркос свим нашим жељама да изменимо судбину, приморани смо да својеручно дотакнемо немогућност да се она измени. И отуда, о каквом год збивању приповедале, оне приповедају и о нама, због тога их читамо и волимо. Потребна нам је њихова строга репресивна лекција. Хипертекстуална проза може нас учити слободи и креативности. То је добро, али није све у томе. Већ створене приче уче нас и како да умремо. Верујем да је ово проучавање о усуду и смрти једно од основних функција књижевности.

 

Превод: Милана Пилетић

 

О књижевности, Издаваштво Вулкан, Београд, 2015

eko-1

 

 
1 коментар

Објављено од стране на 8 јануара, 2017 инч Еко

 

Ознаке: , , , ,