RSS

Архиве ознака: уметност

Андреј Тарковски О СВРСИ УМЕТНОСТИ И ЧИТАЊА

***
Циљ уметности је да припреми човека за смрт, да преоре и избразда његову душу, учинивши га способним за окретање добру.
Додирнута ремек-делом, особа почиње да ослушкује у себи исти онај позив истине који је потакао уметника на стваралачки чин. Када је успостављена веза између дела и његовог уживаоца, следеће искуство је сублимна, очишћујућа траума. Унутар те ауре која уједињује ремек-дела и публику, најбоље стране наших душа излазе на видело, и ми чезнемо да се оне ослободе. У тим тренуцима ми себе спознајемо и откривамо бездану дубину наших моћи, као и најдаље домете наших осећања.
***
Човечанство још није читало дела великих песника, јер њих могу читати само велики песници. Већина их чита као што чита звезде, у најбољем случају астролошки, а не астрономски. Већина људи учи да чита ради тричаве користи, као што учи да рачуна ради вођења књига, да их не би преварили у трговини, а о читању као о племенитој интелектуалној вежби знају мало или ништа; а само је то читање у високом смислу – не оно што нас уљуљкује као луксуз и успављује племените способности, него оно кад се пропињемо на прсте да бисмо читали и чему посвећујемо часове у којима смо најчилији и најбуднији.

Одломци из књиге „Вајање у времену“ Андреја Тарковског

ТАРК

Advertisements
 
2 коментара

Објављено од стране на јул 1, 2015 in Тарковски

 

Ознаке: , , ,

ODLOMCI IZ ESEJA JOSIFA BRODSKOG

JEZIK I SVESNOST

Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Sada, kao i ubuduće, mislim da treba da se usredsredite na preciznost vašeg jezika. Nastojte da obogatite rečnik i da postupate sa njim kao sa bankovnim računom. Poklonite mu mnogo pažnje i trudite se da povećate svoje dividende. Nije cilj u tome da doprinesete krasnorečivosti u svojoj spavaćoj sobi ili svom profesionalnom uspehu – mada je kasnije i to moguće – i nije stvar u tome da se pretvorite u soficistiranog govornika. Cilj je da omogućite sebi da se što potpunije i tačnije izražavate; jednom rečju, cilj je vaša uravnotežnost.

Jer nagomilavanje neizgovorenog, nedovoljno artikulisanog, može dovesti čoveka do neuroze. Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Da bi se to izbeglo, čovek ne mora da se pretvori u knjiškog moljca. Treba samo da nabavi rečnik i da ga čita svaki dan, a ponekad i knjigu pesama. Rečnici su, međutim po važnosti na prvom mestu. Ima ih mnogo svuda oko nas, uz neki se dobija i lupa. Dosta su jeftini, ali čak i onaj najskuplji (sa lupom) staje mnogo manje od jedne posete psihijatru. Ako se ipak odlučite da odete kod psihijatra, obraćate mu se kao da imate simptome leksičkog ludila.

J. Brodski – Govor na stadionu (iz knjige Tuga i razum)

brodski jezik

O UMETNOSTI I LEPOTI

„Možda je umetnost prosto reakcija organizma na vlastitu ograničenost“ J. Brodski

Da ponovim: voda se izjednačava sa vremenom i čini dvojnika lepote. Délom sazdani od vode, mi služimo lepoti na isti način. Glačajući vodu, ovaj grad oplemenjuje izgled vremena, ulepšava budućnost. To je njegova uloga u vasioni. Grad je statičan, dok se mi krećemo. Suza to dokazuje. Jer mi odlazimo, a lepota ostaje. Mi idemo u budućnost, a lepota je večna sadašnjost. Suza je pokušaj da se ostane, da se ne ide, da se slije s gradom. Ali, to je protiv pravila. Suza je korak nazad, danak koji budućnost plaća prošlosti. Ili je rezultat oduzimanja većeg od manjeg: lepote od čoveka. Isto važi za ljubav, jer je čovekova ljubav veća od njega samog.

J. Brodski – VODENI ŽIG (odlomak)

brodski zig

 

BUDITE SKROMNI

Trudite se da se ne izdvajate od drugih, nastojte da budete skromni. I sada nas je previše, a uskoro će nas biti mnogo više. To penjanje na mesto pod suncem obavezno se dešava na račun drugih, onih koji se neće penjati. To što morate nekima stati na nogu ne znači da im morate stajati na ramenima. Uz to, sve što budete videli sa te tačke biće ljudsko more i oni koji su poput vas zauzeli sličnu poziciju – važnu, ali pri tom veoma opasnu – oni što se zovu bogatim i slavnim. Uopšte, uvek ima nečeg neprijatnog u tome da čovek ima više sreće od njemu sličnog, pogotovo kada tih sličnih ima na milijarede. Uz to treba dodati da bogatih i slavnih u naše vreme ima na gomile i da tamo, na vrhu, postaje veoma tesno.

Zato ako želite da postanete bogati i slavni, ili i jedno i drugo, neka vam je sa srećom, ali se ne predajte tome potpuno. Žudeti za nečim što imaju drugi, znači gubiti sopstvenu unikalnost; s druge strane to, naravno, stimuliše masovnu produkciju. Ali pošto trčite životnu trku samo jednom, razumno bi bilo izbegavati najočiglednije klišee, uključujući i luksuzna izdanja. Svest o vlastitoj izuzetnosti, imajte to u vidu, takođe podriva vašu unikalnost, da ne govorimo o tome da ona sužava vaš osećaj za realnost. Gurati se među one koji, s obzirom na njihov prihod i spoljašnji izgled predstavljaju – makar teoretski – neograničen potencijal, mnogo je više od članstva u bilo kom klubu. Potrudite se da budete sličniji njima nego onima koji na njih ne liče; trudite se da nosite neupadljive bolje. Mimikrija je zaštita individualnosti, ne njeno odricanje.

Savetovao bih vam, isto tako, da govorite tiše, ali se plašim da ćete smatrati da sam otišao predaleko. I ne zaboravite da je pored vas uvek neko – bližnji. Niko ne traži od vas da ga volite, ali trudite se da ga ne povredite i da ga ne uznemiravate mnogo; gledajte da mu stanete na nogu oprezno, a desi li se da poželite njegovu ženu, imajte na umu da to govori o nedostatku vaše mašte, o vašem neverovanju u bezgranične mogućnosti života. U najgorem slučaju potrudite se da se setite sa kakve je daljine – od zvezda, iz dubine vasione, možda s njenog suprotnog kraja – stigla molba da to ne činite isto kao i ideja da bližnjeg treba voleti kao samog sebe. Očito da zvezde o sili teže i usamljenosti znaju više od vas jer one su – oči žudnje.

J. Brodski – Govor na stadionu (govor diplomcima Mičigenskog univerziteta) (iz knjige Tuga i razum)

SKROMNI

DOBROTA I LIČNA HRABROST

Svi se mi ponašamo u životu kao da nam je neko nekada negde rekao da će život biti lep, da možemo računati na harmoniju, na raj na zemlji. Hoću da kažem da za dušu – za čovečju dušu – ima nečeg uvredljivog u propovedi raja na zemlji. I nema ničeg goreg za ljudsku svest od zamene metafizičkih kategorija pragmatičnim, estetskim i socijalnim. No, ostajući u sferi praktičnog, ako se potrudimo da se prisetimo ko nam je i kada govorio nešto slično, u našoj podsvesti se javljaju roditelji u trenutku kada samo bolesni i ležimo u krevetu, naša baka, učiteljica u školi, naslov u novinama ili prosto reklama za kiselu vodu. Ako je, zapravo, neko nešto i govorio čoveku, to je Gospod Bog – Adamu, o tome kako će zarađivati svoj hleb i kakvi će mu biti dani i noći. I to najviše liči na istinu i još treba zahvaliti Tvorcu za to što nam s vremena na vreme daje odušak. Život – takav kakv je – nije borba između Dobra i Zla, nego pre između Zla i Užasa. I čovekov zadatak se danas svodi na to da ostane dobar u carstvu Zla, a ne da i sam postane nosilac toga Zla. Uslovi života na zemlji su se izuzetno brzo zakomplikovali i čovek, očito nespreman na tako silovitu promenu, čak i biološki, sada je naklonjeniji pre histeriji nego hrabrosti. Ali, ako ne veri, upravo ga tome treba pozivati – na ličnu hrabrost, a ne na nadu da će neko (drugi režim, drugi predsednik) olakšati njegov zadatak.

J. Brodski – Pisac je usamljeni putnik….(1972)

brodski dobrota

TREBA ČITATI POEZIJU

…Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji, već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva…

…Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik….

…veliki pisac je samo onaj koji svetu donosi novu duhovnu ideju. Kao, na primer Dostojevski, koji je izrekao da u čoveku postoje dva bezdna – Zlo i Dobro – ali da čovek nema mogućnost izbora, nego se njiše između njih kao klatno. Ili Melvil, koji je rekao da u dvoboju između dobra i zla nema pobednika: oni se uzajamno uništavaju i to je zapravo tragičan poraz dveju najviših ljudski kategorja, tačnije – to je tragedija čoveka u ulozi svedoka toga poraza…

A kad je o književnosti reč, …….. književnost je, pre svega, prevođenje metafizičkih istina u bilo koji postojeći govor.

Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Ako mislite da to govorim zbog privrženosti esnafu, iz težnje da proširim interese vlastite gilde – varate se: nisam član profesionalnog udruženja. Stvar je u tome da, budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva; ona isto tako nudi najviše moguće standarde za bilo koju lingvističku operaciju – pogotovo onu na hartiji.

Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici. Za dobar prozni stil uvek je zalog preciznost, ubrzanje i lakonska snaga pesničkog govora. Kao dete epitafa i epigrama, kao najkraći mogući put do bilo koje zamišljene teme, poezija u ogromnoj meri disciplinuje prozu. Ona je uoči ne samo vrednosti svake reči već i spretnosti iskazivanja duševnih stanja, alternativama linijske kompozicije, umeću izbacivanja očevidnosti (onoga što se podrazumeva), isticanju detalja, tehnici antiklimaksa. Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik.

Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. Književnost je počela poezijom, pesmom nomada koja prethodi pisanju naseljenika. I mada sam jednom poredio razlike između poezije i proze razlikama između vazdušnih snaga i pešadije, rečenica koju izgovaram sada nema nikakve veze ni sa hijerarhijom niti sa antropološkim izvorima literature. Sve što pokušavam da učinim je da budem praktičan i oslobodim vaše oči i moždane ćelije gomile nepotrebnog štampanog materijala. Poezija je, može se reći, i bila izmišljena s tim ciljem jer je ona sinonim za ekonomičnost. I zato sve što treba da činimo je da rekapituliramo, makar u minijaturi, taj proces koji je zauzimao mesto u našoj civilizaciji tokom dva milenijuma.

J. Brodski – „Kako čitati knjigu?

BRODSKI POEY

VERUJEM U LIČNI POKRET, POKRET DUŠE…

Ne verujem u političke pokrete, verujem u lični pokret, u pokret duše, kada se čovek zagledan u sebe toliko postidi da poželi da promeni nešto u samom sebi, ne u spoljašnjem svetu. Umesto toga predlažu nam jeftin i krajnje opasan surogat unutrašnjoj čovekovoj tendenciji za promenom: ovaj ili onaj politički pokret. Jer svaki politički pokret predstavlja sredstvo izbegavanja lične odgovornosti za ono što se dogodilo. A čovek koji se spolja bori protiv Zla, automatski sebe poistovećuje sa Dobrom, počinje sebe da smatra njegovim nosiocem. To je samo forma samoopravdavanja, self-comfort, i u Rusji je ona rasporstanjena ništa manje nego bilo gde u svetu, možda se samo ispoljava na drugi način, jer tamo ima opipljiviju osnovu, više je determinisana u doslovnom smislu. Zajedništvo u sferi ideja po pravilu ništa posebno dobro nije donelo. Čak ni u sferama veoma visokih ideja: setimo se Lutera. Šta reći o čisto političkim idejama! „Svet je rđav, treba ga promeniti. Na takav i takav način.“ Svet uopšte nije rđav, može se čak reći da je dobar. A istina je da su ga iskvarili njegovi stanovnici. I ako nešto treba menjati, nisu to detalji pejzaža, treba menjati same sebe. U političkim pokretima je glupo to što oni odlaze suviše daleko od svog polazišta; što njihove posledice ponekad tako unakaze svet da ga možemo smatrati rđavim, čisto vizuelno; što ljudsku misao usmeravaju u ćorsokak. Napon političkih strasti direktno je proporcionalan rastojanju od izvora problema.

J. Brodski – Pisac je usamljeni putnik,1985. (odlomak iz eseja)

POKRET DUSE

 
2 коментара

Објављено од стране на април 30, 2015 in Јосиф Бродски есеји

 

Ознаке: , , , , , ,

Сара Кирш ЦРНО ОГЛЕДАЛО (одломци)

КАКО НАСТАЈЕ КЊИЖЕВНОСТ

Сасвим једноставно, то је чињеница из области корпе за отпатке, ако нешто не одбациш, нешто преостане, што неко други може да чита, ако то пожели, а увек под условом да се нашла нека институција, издавачка кућа, а која се одазвала на молбу и ставила то између корица књиге, а онда све зависи од књижара, ликова као Барбара, Хелга, које и саме читају књиге и својим муштеријама пишу одушевљене цедуље: ово или оно или и једно и друго морате прочитати, то је дивно, очаравајуће, до последњег даха, пуно лажи, Боже мој! Како то врца кроз мождане преграде и срчане коморе, како настају те лепе творевине, читалац, читатељка, или обоје заједно, само да виде чаробна места, не, већ следећег часа јуре са једног нивоа у други, кроз мрачне звучне шуме, где наилазећи на позната или непозната бића, која сте увек желели да сретнете, и друга, на која никада нисте рачунали, звезде може неко да украде, радије ходам кроз шумицу пуну птица и на једној чистини срећем, на пример, све мачке које сам током свог живота срела, дивне самосталне мачке, то почиње са Тимијаном и ја сам немушто дете, други ми се придружују, могу да дуго бдим над њима, пошто су ми у одређеним периодима мога живота припадале нарочите мaчке, у Риму чувене подивљале мачке – ќопачке, о њима ћу рећи још коју реч опширније, пошто по методи Гертруде Стејн ове реченице препишем из једне у другу свеску и опет их изменим, нешто додам, пребацим, доспевам у област корпе за отпатке, што је за све благослов, како сам приметила. Тачка. Кад тако пишем и по методи Гертруде Стејн, од стотог делића до хиљадитог – одлелујати! – увежбавати лепе фигуре савијања и извијања као у неком сеоском парку, а све на малом простору! Тако се понаша комад прозе, и као што се тајанствени водопад шумно претвара у маглу тако и аутоматско писање тече како тече, данима сам тренирала, то извести значи поправити своје расположење, писатељка при том све заборавља, али ја не знам да ли то увек желим, у ствари ценим такве концизне предметне комаде, каква је у своје време била „Звезда луталица“ или оно што сам касније правила, нешто што има почетак, а онда и касније правила, нешто што има почетак, а онда и крај, неку малу надградњу и сложену радњу – такве комаде попут оних које је правио господин Валзер, Роберт, у овој земљи морате то сада стално да наглашавате, дакле, увежбавам да течем, увежбавам лакоћу, и касније утврдим: та моја мрвица, у творевини са земаљским ширинама, земља, моја је, зато што је ја описујем, премда не загледајући непрестано у своју нутрину, иако то наравно усмерава крила, не желим да пресликавам своју унутрашњост, да себе излажем, не мислим да сам било шта посебно, само можда угао гледања има још извесну нежну врцавост; али то је смех између редова.

ogledalo

РАЗЛОЗИ ЗА ПИСАЊЕ

У ствари увек пишем. Штеточина сам у уништавању масе папира и чиним добро тако што сваке године засадим најмање десет младица. Писање је пре свега телесна страст. Тај материјални чин излучује адреналин у галонима. Пут од мозга преко руке кроз уређај за писање до папира безмерно ме весели, једна је то свакодневна вежба, која подразумева ритуални узлет. Тако су ми потребни дивни папири, племенити прибор за писање. Најрадије туш од сепије из мастионице за старомодна пенкала, журнали са заносним корицама, из Фиренце на пример, или чак непалски папир из храмова. То је просто као што рекох порок. Када Фабер – Кастел од тешког сребра лебди над папиром из Тоскане, у мастилу боје плавог лотоса, то ме одмах учини срећном. Потребан је још само један раван текст у настајању, да порок пређе у екстазу. То се дешава седам пута у години: дешава се само песницима, никада прозним писцима. Иако понеког од њих веома волим, остала бих при својој изјави. Као што постоје разлози за сликање, рибарење, мора да постоје и разлози за писање. Зашто пишем, зашто живим, то се поклапа. Јер желим да откријем зашто сам овде. На овој чудној планети. Да ли има смисла што по њој ходам. Јер је то између осталог лепо, други пут ужасно, али у целини апсурдно и без духа.

sara kirs

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 28, 2014 in Кирш Сара

 

Ознаке: , , , ,

Марина Цветајева ШТА ЈЕ УМЕТНОСТ?

„Уметност је исто што и природа. Не тражите у њој друге законе осим сопствених (не тражите непостојећу уметникову самовољу, тражите само законе уметности). Можда је уметност само огранак природе (вид њеног стваралаштва). Сасвим сигурно: уметничко дело је дело природе, рођено као и она, а не направљено […]. У чему је разлика између уметничког дела и дела природе – песме и дрвета? Ни у чему. Ко би знао којим путевима труда и чуда – тек, оно постоји.
Је ли природа света? Није. Је ли грешна? Није. Али ако је уметничко дело такође дело природе, зашто онда песми постављамо захтеве, а дрвету не, у крајњем случају само нам може бити жао што криво расте.
Зато што је земља-родиља неодговорна, док је човек стваралац – одговоран. Зато што земља растиља зна само за једну вољу: за растењем, а у човеку мора постојати воља за растењем доброг које познаје.
Није земља појела јабуку у рају, појео ју је Адам. Пошто је није појела – она не зна, он ју је појео – и зна; а ако зна – одговара. И пошто је уметник човек, а не чудовиште, скелет надахнут животом а не коралски спруд – он је одговоран за дело руку својих.
Значи, уметничко дело је исто што и дело природе, али оно мора бити просветљено светлошћу разума и савести. Тада оно служи добру, као што добру служи поток који окреће воденични точак. Али рећи за свако уметничко дело да је добро, исто је што и за сваки поток да је користан. Некад је користан, а некад штетан, и то много чешће – штетан!
Добро је када га узмете у руке (тј. себе).
Морални закон се трансформише у уметност, али хоће ли икад од најамника, исквареног толиким господарима, испасти војник Правилне војске?

cvetaeva2

ПОУКЕ УМЕТНОСТИ

Чему учи уметност? Добру? Не. Памети? Не. Она чак не може да нас научи себи самој јер је дата.
Нема ствари којој она не би учила, као што нема ни потпуно супротне ствари којој нас опет не би учила, као што нема ствари којој би нас једино, њој и ниједној више, учила.
Све поуке које извлачимо из уметности, ми уносимо у њу.
[…] Читава наша уметност је у томе да умемо (успемо) сваком одговору, док још није испарио, да супротставимо своје питање. То претицање себе одговорима, и јесте надахнуће. А како је често – празан лист.
[…] Уметник је крив само у два случаја: ако се одрекне ствари, ма у чију корист и ако направи неуметничку ствар. Овде се његова незнатна одговорност завршава и почиње безмерна људска.
Уметничко стваралаштво је у појединим случајевима извесна атрофија савести, рећи ћу и више од тога: неопходна атрофија савести, онај морални недостатак без којег она, уметност, не може постојати. Да би била добра (да не би доводила у искушења обичне људе овог света), уметност би морала да се одрекне добре половине себе. Једини начин да уметност буде апсолутно добра, то је да не постоји. Она ће нестати са животом планете.“

1642909_izlozba_v

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 27, 2014 in о уметности

 

Ознаке: ,

Oscar Wilde THE PICTURE OF DORIAN GRAY

THE PREFACE
The artist is the creator of beautiful things.
To reveal art and conceal the artist is art’s aim.
The critic is he who can translate into another manner or a new material his impression of beautiful things.
The highest, as the lowest, form of criticism is a mode of autobiography.
Those who find ugly meanings in beautiful things are corrupt without being charming. This is a fault.
Those who find beautiful meanings in beautiful things are the cultivated. For these there is hope.
They are the elect to whom beautiful things mean only Beauty.
There is no such thing as a moral or an immoral book. Books are well written, or badly written. That is all.
The nineteenth century dislike of Realism is the rage of Caliban seeing his own face in a glass.
The nineteenth century dislike of Romanticism is the rage of Caliban not seeing his own face in a glass.
The moral life of man forms part of the subject-matter of the artist, but the morality of art consist in the perfect use of an imperfect medium. No artist desires to prove anything. Even things that are true can be proved.
No artist has ethnical sympathies. An ethnical sympathy in an artist is an unpardonable mannerism of style.
No artist is ever morbid. The artist can express everything. Thought and language are to the artist instruments of an art.
Vice and virtue are to the artist materials for an art.
From the point of view of form, the type of all the arts is the art of the musician. From the point of view of feeling, the actor’s craft is the type.
All art is at once surface and symbol.
Those who go beneath the surface do so at their peril.
Those who read the symbol do so at their peril.
It is the spectator, and not life, that art really mirrors.
Diversity of opinion about a work of art shows that the work is new, complex and vital.
When critics disagree the artist is in accord with himself.
We can forgive a man for making a useful thing as long as he does not admire it. The only excuse for making a useless thing is that one admires it intensely.
All art is quite useless.

Carravagio, Narcis

Carravagio, Narcis

PREDGOVOR
Umetnik je tvorac lepih stvari.
Cilj umetnosti je da otkrije umetnost, a sakrije umetnika.
Kritičar je onaj ko može da na drugi način ili u novom ruhu prenese utiske o lepim stvarima.
Najviši kao i najniži oblik kiritike jeste autobiografija.
Oni koji u lepim stvarima nalaze ružna značenja pokvareni su, a nisu šarmantni. To je greška.
Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa značenja, prosvećeni su. Za njih ima nade.
Odabrani su samo oni kojima lepe stvari znače samo lepotu. Ne postoji moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su dobro ili loše napisane. To je sve.
Odbojnost 19. veka prema realizmu gnev je ljudoždera koji vidi sopstveno lice u ogledalu.
Odbojnost 19. veka prema romantizmu gnev je ljudoždera koji ne vidi sopstveno lice u ogledalu.
Moralni život čoveka čini deo teme umetnika, ali moralnost umetnosti sastoji se od savršenog korišćenja nesavršenog sredstva. Nijedan umetnik ne želi ništa da dokaže. Čak i istinite stvari je moguće dokazati.
Umetnik nema etničkih saosećanja. Etničko saosećanje kod umetnika predstavlja neoprostiv manirizam stila.
Umetnik nikad nije morbidan. Umetnik može sve da izrazi.
Misao i jezik za umetnika su instrumenti umetnosti. Mana i vrlina za umetnika predstavljaju umetničku građu.
Sa tačke gledišta forme, uzor svih umetnosti jeste umetnost muzičara Sa tačke gledišta osećanja, uzor je veština glumca.
Umetnost je istovremeno i površna i simbol.
Oni koji zarone pod površinu čine to na sopstveni rizik.
Oni koji pročitaju simbol čine to na sopstveni rizik. Umetnost, u stvari, održava gledaoca, ne život.
Različitost mišljenja o nekom umetničkom delu pokazuje da je to delo novo, složeno i vitalno.
Kada se kritičari ne slažu, umetnik se nalazi u saglasju sa sobom.
Čoveku možemo da oprostimo što stvara nešto korisno dotle dok ne počne da mu se divi. Jedini izgovor za stvaranje nečeg beskorisnog jeste što mu se čovek veoma divi.
Umetnost je sasvim beskorisna.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 27, 2014 in о уметности

 

Ознаке: , ,

Албер Ками (1913 – 1960) „О уметности“

1957. године у Стокхолму, Албер Ками је примио Нобелову награду у Стокхолму. У свечаној беседи јасно је изразио своја начела. Ево његових речи:

„ Не могу да живим без своје уметности! Али, никад нисам ову уметност стављао изнад свега. Ако ми је потребна, напротив, то значи да је не одвајам ни од чега, и да ми она дозвољава да живим овакав какав сам, на истом нивоу са осталима. Уметност није, по мом мишљењу, некакво усамљено уживање. Она може да узбуди велики број људи и да им пружи повлашћену слику заједничког бола и радости. Она, дакле, приморава уметника да се не изолује, потчињава га најпонизнијој и најуниверзалнијој истини. И онај ко је често, изабрао свој уметнички позив зато што је осећао да се разликује од осталих, убрзо увиђа да ће само тиме што негује своју уметност, и своју различитост, признати своју сличност са свима. Уметник се кали у том сталном прелажењу од себе до других, на половини пута до лепоте, без које не може да живи, па до заједнице, од које не може да се отргне. Због тога прави уметник ништа не презире: он приморава себе да схвати, уместо да осуђује. И, ако треба да заузме некакав став у овоме свету, то може да буде самао оно друштво у коме, по осталим значајним Ничеовим речима, неће владати судија, већ стваралац, било да је он радник или интелектуалац.
Улога уметника се истовремено не одваја од тешких задатака. Да кажемо јасније: он не може да се стави у службу оних који стварају историју, он је у служби оних који је доживљавају. Ако то не учини, биће усамљен и лишен своје уметности. Све армије тираније, с милионима њених људи, неће отргнути од усамљености уметника, а поготову, и нарочито онда ако пристане да ступи у њихове редове. Али, ћутање непознатог заробљеника, препуштеног понижавању на другом крају света, довољно је да извуче уметника из изгнанства сваки пут, или бар онда, кад успе, међу онима који имају слободу, да не заборави то ћутање и да га помоћу уметности огласи.
Нико од нас није довољно велики за такав позив. Али, у свим околностима овога живота, било да је непознат или тренутно чувен, бачен у окове тираније или слободан да може кратко време да се изрази, писац је у могућности да поново осети дух живе заједнице која ће га оправдати само под једним условом, ако прими на своја плећа, колико год може два бремена која чине величину његова позива: службу истини и слободи.

kami 1

Пошто је његов позив да уједини што је могуђе већи број људи, он не може да трпи лаж и робовање, који тамо, где владају, условљавају усамљеност уметника. Ма колике биле наше личне неспособности, племенитост наших занимања увек ће успети да ухвати корена у двема обавезама којих се тешко придржавати у одбијању да лаже о ономе што зна и у отпору према подјармљивању.
За двадесет година једне безумне историје, изгубљен и без помоћи, као и сви људи мојих година, изгубљен у вртлогу времена, мене је подржавало нејасно осећање да писати, данас, представља част зато што овај чин приморава да се не пише само ради писања. То ме је нарочито приморало да носим у себи, овакав какав сам био и према снази коју сам имао, са свима онима који су доживљавали исту историју – несрећу и наду коју смо заједно долили. Ови људи рођени почетком Првог светског рата, са двадесет година у тренутку кад се истовремено успостављала хитлеровска власт и отпочели први револуционарни процеси, који су, затим, били суочени, да би употпунили своје васпитање, с ратом у Шпанији, Другим светским ратом, са Европом тортура и затвора, морају данас да подижу своје синове и стварају своја дела у свету у коме прети нуклеарна пропаст. Претпостављам да нико не може тражити од њих да буду оптимисти. Сматрам, штавише, да ми треба да схватимо, не престајући да се боримо против њих, заблуду оних који су, у крајњем очајању, поново тражили право обешчашћења и који су утонули у нихилизам епохе. Али, непобитно је да је већина нас одбацила овај нихилизам и кренула у потргу за законитошћу. Требало је да за себе створе једну уметност живљења у ово доба катастрофа, да се поново роде и после тога да се боре, са откривеним лицем, против нагона смрти који је подривао нашу историју.
Свака генерација, несумњиво, сматра да је одређена да преуређује свет. Моја, међутим, зна да га не може преуредити. Али, је њен задатак, можда, још тежи. Он се састоји у томе да спречи да свет пропадне. Добивши у наслеђе једну корумпирану историју у којој се мешају револуције што су претрпеле пораз, технику која постаје махнита, мртве богове и угашене идеологије, у којој осредња моћ може данас све да уништи, али не уме више да убеђује, у којој се разум понизио дотле да постане измећар мржњи и подјармљивању, та генерација је морала у себи, и око себе, да обнови, почевши од самих својих негација, мало од оног што сачињава понос да се живи или умре. У свету коме прети распадање, у коме наши велики инквизитори ризикују да заувек успоставе царство смрти, она зна да мора, у једној лудој трци с временом, да поново успостави измећу нација мир који неће значити ропство, да поново имири рад и културу и да поново, са свим људима, сагради један заветни ковчег савеза. Није сигурно да ће она икад моћи да изврши овај огромни задатак, али је сигурно да она свуда у свету држи двоструку опкладу истине и слободе и, ако устреба, уме без мрње да за њу положи живот. Она заслужује да је поздравимо и охрабрујемо где год се налази, поготово тамо где се жртвује.
Пошто сам истакао племенитост позива писца, ја сам га истовремено вратио на његово право место, не дајући му другу титулу осим оне коју дели са својим друговима у борби, а то је рањив, али тврдоглав, неправедан и растрзан између бола и лепоте, и одређен да из свог двојаког бића извлачи дела која тврдоглаво покушава да ствара у разорилачком замаху историје. Ко би, после свега овога могао да очекује од писца, готова решења и лепа наравоученија? Истина је тајновита, она измише, њу увек треба освајати. Слобода је опасна, тешко је с њом живети, а исто толико је и заносна. Ми треба да тежимо ка ова два циља, да им се приближавамо полако, али одлучно, унапред сигурни у своје слабости на тако дугом путу. Који би се онда писац усуђивао да чисте савести буде проповедник врлина! Што се мене тиче, морам још једном да поновим да ја нисам ништа од свега тога. Никад нисам могао да се одрекнем светлости, радости што живим, слободног живота у коме сам одрастао.Али, иако овамоја чежња објашњава многе моје заблуде и грешке, она ми је, без сумње, помогла да боље схватим свој позив, и још ми помаже да слепо стојим уз оне ћутљиве људе који у овом свету не подносе живот који им је дат само кроз успомене или повратком кратких и слободних часова среће.“

Децембар, 1959, Париз

albert-camus-quotes-11

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 2, 2014 in о уметности

 

Ознаке: ,

Андреј Тарковски „Вајање у времену“ (одломак)

„…оно што изгледа нико не разуме јесте да љубав може бити само једнострана, да ниједна друга љубав не постоји, да у било којем другом облику то није љубав. Ако укључује мање од потпуног давања, није љубав. Она је немоћна, служи за тренутак, није ништа.
Занимао ме је лик који је способан за саможртвовање и жртвовање свог начина живота, без обзира на то да ли је жртвовање учињено у име духовних вредности, за добро неког другог, за лично спасење или због свих тих ствари заједно. Такво понашање искључује, самом својом природом, све оне себичне интересе који чине да „нормалан“ разум дела, оно побија законе материјалистичког гледања на свет. Често је апсурдно и непрактично. А ипак – или баш због тога- човек који се понаша на овај начин доноси темељне промене у животе људи и у правац историје. Простор у коме он живи постаје ретка, значајна тачка супротности емпиријском обрасцу нашег искуства, област у којој је реалност најјаче присутна.
Хтео сам да направим особен филм о човеку ког зависност од других парадоксално доводи до независности и за кога љубав одједном постаје крајње ропство и крајња слобода. И што сам јасније разазнавао печат материјализма наше планете, наилазио на несрећне људе, виђао жртве психоза симптоматичних за неспособност или безвољност да се види зашто је живот изгубио сву радост и сву вредност, зашто је постао тако тлачитељски, осећао сам се све посвећенијим овом филму као најважнијем у мом животу. Мени се чини да појединац данас стоји на раскршћу суочен са избором да ли да следи начин постојања слепог «конзумента», подређен неумољивом маршу производне технологије и бескрајног умножавања материјалних добара, или да тражи пут који ће водити до духовне одговорности, пут који ће коначно моћи да значи не само његово лично спасење већ и спасење друштва у целини: другим речима да се врати Богу. Он мора сам да разреши дилему за себе, јер само он може да открије властити разборит духовни живот Разрешавање га може приближити стању у коме ће моћи да буде одговоран за друштво. То је корак који постаје жртва, у хришћанском смислу саможртвовање.
Тврдим да модерни човек понајвише није спреман да порекне себе, своје интересе, за добро других људи или у име оног што је Веће, или Врховно; он ће спремније заменити сопствени живот за начин постојања робота. Препознајем да идеја жртвовања, хришћанска идеја љубави за ближњег, није прихваћена и да нам нико не тражи саможртвовање. Оно се посматра као идеалистичко и непрактично. Али учинци нашег живота, нашег понашања су прилично јасни: разједање особености очигледним егоизмом, дегенерација људских обавеза у безначајне односе међу скупинама, и још узбуњивије, губитак свих могућности за повратак том вишем облику духовног живота који је једино вредан људског рода и који представља људску тежњу појединца за спасењем. Физичка глад се може прилично једноставно утолити посредством новца. Данас смо склони да користимо упрошћену марксистичку паролу «новац једнако роба» уз помоћ које бежимо од менталне оскудице.. Када осетимо необјашњиве знакове тескобе, потиштености или очаја, сместа се окрећемо услугама психијатра или сексолога, који је заменио исповедника, и који, бар тако маштамо, умирује наше мисли и враћа их у нормалу. Плаћамо му по важећем ценовнику. Ако смо жељни љубави можемо да одемо и у бордел и да платимо. И све то упркос чињеници коју савршено добро знамо да се ни љубав ни смирење не могу купити новцем.
Данас, цивилизовано друштво, од којег велика већина не поседује веру, споља гледано је у потпуности позитивистичко, али чак и позитивисти не примећују апсурдност марксистичке тезе да универзум постоји одувек, док је земља само случајна. Савремени човек нема способност да се нада неочекиваним неправилним догађајима који не одговарају «нормалној» логици; још мање је спреман да дозволи и саму помисао на «непрограмирану» појаву, да и не говоримо да поверује у њихов натприродни значај. Духовна празнина која је исход тога требало би да буде довољна за предах потребан да би се озбиљно размислило. Међутим , он најпре мора да схвати да стаза његовог живота није мерена људски аршинима већ лежи у рукама Створитеља, на чију вољу се он мора ослонити.
Мој филм нема намеру да подржи или одбаци неке посебне идеје, нити да буде пример за овај или онај начин живота. Оно што сам ја желео јесте да поставим питања која сежу до самог срца нашег живота и да тако приведем публику уснулим, усахлим изворима нашег постојања.»

tarkovski

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 1, 2014 in Тарковски

 

Ознаке: , , ,