„И тако, зло множећи се свима, и у подмуклом виду добра себи лично по сваку цену човек је на неизбежном путу, или се најзад угушити у самом себи, или доживети, али не више уопштено и умом, већ појединачно и крвљу: истинско добро себи само је обо које се доживи на себе већ другог ради.
И зачудо, што се чини да би разорило до у саме темеље личност, тек то је утемељи чврсто: пуна вредност човека, нешто у чему се сав доживи, једино се испуњава у тежњи да оним што је најбоље у нама вежемо за друге, да себи најдражи део себе уложимо у дело које ће припасти свима.
Разрешење човека, његов чист лик, настане од тренутка кад светињом посвети друге.
И што се собом у себи не могло, што је место побољшања водило све горему, гле, зачудо се може собом у другоме: испунити се, наћи себи умирења.
Као да, оно што нас је затварало у саможиви околп себе, свом силином разреши се у однос.. Неслућена снага отвори се, неслућена готовост, без поштеде сав се уложити. Врхунац личне чврстине, моћи, чистине, тек ту се покаже.
И колика је мрачна сласт цицијашити са собом себе ради, чиме смо у личном минимуму, толико је светла радост истрошити се другога ради.
И на питање, које свак неминовно себи мора поставити: шта са собом, и куда? човеку се указују само та два одговора, само та два пута.“
Из есеја У ОДБРАНУ ЧОВЕКА, Есеји, белешке, мисли. Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991.
