„Истрчим, али не целим собом из тока ствари, чиме се бар изиђе на чистину маније, већ делом само, таласем себе, из сопствене целости бивања. Почетни раскорак са самим собом, завршни са целом стварошћу.
Изгубим ли је, ту целост свога бивања, значи, оно што је мотив мене, чиме сам нераздвојно у контрапункту живота, у исто време и ја и не ја, разјединило се у чим ситније тим убрзаније, тим опречније покрете.
Као точак, један само, или сваки напосе, испав из осовине, да појури сваки својим убразањем и на своју страну, обмањујући се да је то убрзање и правац самих кола, кад у ствари поломљена леже негде на путу.
У појави жеље, дакле, видим поуздани знак да се у механизму унутрашњег живота нешто пореметило; видим неодложну потребу за даљим преуређајем себе. Јер нема пунијег учешћа до целим собом у свеопштем току.
А сузбијати је, кад је већ ту, исто што и поткресивати коров. Те, по пропису искони, радије оставим жељу да је пуста: бар богатим се заварам, чиме сам у ствари пуки сиромах.“
Момчило Настасијевић, Есеји, белешке, мисли, СКЗ, 1991

Michael Zahornacky