Жерар де Нервал СВЕ СЕ УЗАЈАМНО САГЛАШАВА

Како сам могао тако дуго постојати изван Природе, не поистовећујући се с њом? Све живи, све дела, све се узајамно саглашава; магнетски зраци који избијају из мене или других несметано пролазе кроз бесконачан ланац створених ствари; тако се ствара једна прозирна мрежа која покрива свет, а чије танане нити повезују све постојеће ствари једну с другом, преко планета и звезда. Ја сам сада заробљеник Земље али разговарам са распеваним хором звезда, које деле моје радости и патње!

 

Аурелија

 

Mone

 

Бела Хамваш О РЕЛИГИОЗНОМ ЧОВЕКУ

“Која је то крајња веза која повезује науку и религију? Кратак је и одговор: сагрешење.

. . . . . .

Религиозан је само онај човек коме  најдубље срце живота крвари прободено  мишљу о греху. Религија оставља моралну и метафизичку рану. Наука ово сагрешење (есхатолошко)  преиначава тако што га претвара у интелектуално сагрешење. А оно је још ужасније од претходног. Наука рањава смисао, средство мишљења. Јер из есхатолошког сагрешења постоји могућност спаса: милост. Постоји спас и из моралног греха: покајање. Из интелектуалног сагрешења излаза нема, ту је пробуражено сâмо средство, смисао.“

 

Бела Хамваш, Шестовал, превео Сава Бабић, Матица српска – Цицеро – Писмо, Нови Сад – Београд – Земун, 1994, стр. 16

 

Нестеров

 

Пол Валери О ПОЛИТИЦИ

  „Не може се бавити политиком а не огласити се о питањима о којима ниједан разуман човек може рећи да познаје. Треба бити бескрајно глуп или бесконачна незналица па се усудити имати мишљење о пробемима које политика поставља…

Политика је најпре била вештина спречавања људи да се мешају у своје послове… касније јој је додата уметност убеђивања људи да одлучују о стварима које не разумеју.“

 

 

Пол Валери О СТИЛУ

  „Тако стил представља начин на који се човек изражава, без обзира на то шта изражава, и сматра се да открива његову природу сасвим одвојено од његове тренутне мисли – јер мисао нема стил. У чину експресије човек чини себе препознатљивим.“

Пол Валери

 

 

Иво Андрић О ЛЕПОТИ

***

Лепота. Тајна, неухватљива, раскошна лепота жене, коју би требало насликати. Срећан је онај коме то пође за руком, а још срећнији који у тој слици уме да види оно што је,  а не звезде и облаке и луде, опасне обмане! Лепота, највећа од свих варки човекових: ако је не узмеш – нема је, ако покушаш да је узмеш – престаје да постоји. И не знаш да ли то она привлачи нас својом снагом или је то снага која извире из нас и ломи се, као вода о камен, тамо где сретне лепоту.

Омерпаша Латас

 

***

Око лепоте су увек или мрак људске судбине или сјај људске крви.

Разговор са Гојом

 

***

Никад неће умрети лепота, а све кад би се и то догодило, преживела би је жеља за лепотом.

Кроз Аустрију

 

***

Лепота је видљива, али недостижна и незадржљива; не да се ухватити, не може се украсти, нема се за што купити, нити се може од људи отети ни од бога измолити; као привиђење је нестварно и кратковеко, а драже од свега што је живо, стварно и надохват руке.

На обали

 

***

Никад се није десило да је лепота из оних предела где је има прешла у оне где је нема и где је, по свој прилици, не може ни бити.

Сусрет

 

***

Нема пута за лепотом која неповратно пролази мимо нас.

Сарачи

 

***

У неумереном је тајна лепоте. Ексцеси имају виши смисао.

Антун Густав Матош

 

***

Верност и узвишена непомирљивост лепоте, која поред себе допушта једну једину могућност: непостојање.

Мостови

 

***

И сањана лепота се плаћа.

Травничка хроника

 

***

Велика, сјајна лепота сама себе не зна, сва од среће и поверења у све око себе.

Младић у поворци

 

 

Набоков и Андрић О МАЛОГРАЂАНШТИНИ

Малограђанин је одрасла особа, чија интересовања су оно што спада у материјално и свакидашње, а чији менталитет настаје из складишта готових идеја и конвенционалних вредности његовог или њеног времена. Рекао сам „одрасла особа“ зато што је дете или адолесцент који личи на малог малограђанина само папагај који опонаша већ доказане простаке, а лакше је бити папагај него бити бела врана. Речи „простак“ и „малограђанин“ скоро су синоними: једино што одлика простака није толико малограђански конвенционализам, колико простота неких конвенционалних појмова (НАБОКОВ – Малограђани и малограђанштина).

Малограђанштина не значи само складиште устаљених представа: то је и читаво мноштво фраза, клишеа и баналности, изражених отрцаним речима. Прави малограђанин и нема ништа друго до те ситничаве представе од којих је сав саздан. Али треба признати и то да сви ми имамо своје клишее; сви ми свакога дана користимо речи не као речи, већ као знаке, као новчиће, као обрасце. То не значи да смо сви ми малограђани, али значи да би сви ми требало да припазимо да се не уживимо у аутоматизам размене фраза. ….Дешава се и да људи размењују фразе које носе као некакве маске, или им оне служе као пречица којом избегавају разговоре са будалама… (НАБОКОВ Малограђани и малограђанштина).

…Малограђанин је конформиста, подређује се групи, али је типичан и још по нечему: он је псеудоидеалиста, он је лажно сажаљив, лажно мудар. Превара је најближи савезник свих правих малограђана. Све оне велике речи, попут „лепоте“, „љубави“, „истине“, „природе“, и сличних, постају обичне маске и варке кад их се дочепа прави малограђанин…Малограђанин, са својом нагонском потребом да припада, да се прикључи, бори се између две жеље: да ради оно што и сви други раде, да користи ово или оно зато што то користе и милиони других; али, жарко жели и да припада некој ексклузивној групи, удружењу, клубу, редовној клијентели неког хотела или луксузног прекоокеанског брода (са капетаном у белом и свом оно дивном храном), да ужива у сазнању да председник компаније или европски гроф седи ту, поред њега. Малограђанин је често и сноб. Одушевљава се богатством и положајем – „Драга, стварно сам разговарао са војвоткињом!“ (НАБОКОВ Малограђани и малограђанштина).

Малограђанин жели да буде обавештен. О себи говори само оно што сматра да је повољно по њега и његове пословне и породичне интересе, али другог запиткује о свему, индиректно, насртљиво, полицијски. У својој сталној и главној, стварно јединој тежњи да себе и своје право одржи и осигура, а затим што је могуће више друштвено подигне и обогати, он има потребу да сакупи што више података о свему што га окружује, и то нарочито оних који нису свима познати и који њему могу да послуже у пословању са људима. На другом полу тог његовог заинтересованог љубопитства налази се његово неитересовање за све што није, или што му изгледа да није, у вези са његовим непосредним, личним и породичним интересима.

А често видимо како се код њега то средство борбе, с временом, изродило и како је у даљим, већ обогаћеним и осигураним нараштајима, добило облик нездравог љубопитства, оговарања, препричавања, тј. постало навиком која је изгубила разлог опстанка и првобитни смисао и постала сама себи сврхом (ИВО АНДРИЋ Знакови поред пута).

Малограђанин нема појма о уметности, укључујући и књижевност – а није га ни брига. Он је, по својој природи, противник уметности – али хоће да је добро обавештен и научио је да чита часописе. Он је верни читалац Saturday Evening Posta, а када чита идентификује се са онима о којима чита. Ако је мушкарац, он ће се поистоветити са сјајним пословним човеком или било којој другом „великом фацом“ – узвишеним, усамљеним, али у срцу још дечаком; или, ако је жена, малограђанка, поистоветиће се са плавокосом секретарицом, девојчицом, али мајком у души, која ће се, наравно, удати за свој шефа-дечака. Малограђанин не познаје и не разликује писце; он мало чита и чита смо оно што му може бити од користи; али, можда припада књижевном клубу и бира лепе, лепе књиге, неку мешавину од Симон де Бовоар, Достојевског, Маркана, С. Мома, Доктора Живага и мајстора ренесансе. Не мари много ни за слике, али због друштвеног престижа качи репродукцију Ван Гогове или Вистелерове мајке у дневну собу, иако потајно више воли Нормана Роквела (НАБОКОВ Малограђани и малограђанштина).

Пристао бих да живим, ако мора тако бити, међу дивљацима,у вихору револуције или у безумном вртлогу рата. На све бих пристао, само не на малограђански живот који никад ни у чему не показује ни величине ни лепоте ни праве радости, јер је у њему све отровано предрасудама и укаљано рачуницом која се увлачи до најскровитијих дубина људског живота, до у осмејак са којим човек човеку каже: Добро јутро!, до у брачну постељу, до на самртнички лог. А та рачуница није само бездушна него и потпуно погрешна (ИВО АНДРИЋ Знакови поред пута).

 

Приредио: Александар Мирковић

 

Момчило Настасијевић О ЖЕЉИ

„Истрчим, али не целим собом из тока ствари, чиме се бар изиђе на чистину маније, већ делом само, таласем себе, из сопствене целости бивања. Почетни раскорак са самим собом, завршни са целом стварошћу.
Изгубим ли је, ту целост свога бивања, значи, оно што је мотив мене, чиме сам нераздвојно у контрапункту живота, у исто време и ја и не ја, разјединило се у чим ситније тим убрзаније, тим опречније покрете.
Као точак, један само, или сваки напосе, испав из осовине, да појури сваки својим убразањем и на своју страну, обмањујући се да је то убрзање и правац самих кола, кад у ствари поломљена леже негде на путу.
У појави жеље, дакле, видим поуздани знак да се у механизму унутрашњег живота нешто пореметило; видим неодложну потребу за даљим преуређајем себе. Јер нема пунијег учешћа до целим собом у свеопштем току.
А сузбијати је, кад је већ ту, исто што и поткресивати коров. Те, по пропису искони, радије оставим жељу да је пуста: бар богатим се заварам, чиме сам у ствари пуки сиромах.“

Момчило Настасијевић, Есеји, белешке, мисли, СКЗ, 1991

Michael Zahornacky

 

Горан Петровић О САЊАРИМА И ЧИСТАЧИМА

***
КАКО ПРЕПОЗНАТИ САЊАРЕ

Сањари су увек замишљени. Све што гледају, гледају полако, као да у облицима желе да пронађу нешто друго, као да проничу у структуру предмета. Осим по погледу, распознају се по положају главе, која је стално незнатно погнута, те по способности да материјализују што год пожеле. На улици се људи, који корачају иза сањара, стално спотичу о неке предмете. Сањари сеју ствари око себе, али не због заборавности него зато што их забавља да изненађују друге људе. Тек када умру, други примете њихов нестанак, јер се широм Земљине кугле распрскавају илузије које су створили. Са собом, у гроб, повлаче све што су исањали током свог века и једини траг који сведочи да су уоште постојали јесте празнина у времену и простору, а она се више осећа него што се види. Највећи непријатељи сањара су људи чистачи.

***
КО СУ ЉУДИ ЧИСТАЧИ

Темељни принцип ових људи је Ништа. Упозоравамо да их треба разликовати од нихилиста. За чистаче је Ништа добро пошто тада нема ничега –ни за чишћење. Срећом, ови људи су лоше организовани, јер када би систематски деловали, убрзо би апсолутно испунили своју потребу. Чистачи су хитрих покрета, ревносни, нервозни, често посећују психологе, кратко дишу.

Из „Савета за лакши живот“ (Роман уз кафу), Горан Петровић

 

Селимовић О ОСВАЈАЊУ

„… освајало се нешто што им није било потребно, и борило се за царевину, не мислећи да се не тиче ни њих царевина ни они царевине, што су сазнала њихова дјеца, за којом нико није ни главу окренуо, послије. Дуго ме мучила некорисна мисао, како је глупо и неправедно што су изгинули толики добри људи, за неку маштарију којој ни имена не знаш.“
Меша Селимовић, Тврђава

Toni Polkowski