Бела Хамваш О РЕЛИГИОЗНОМ ЧОВЕКУ

“Која је то крајња веза која повезује науку и религију? Кратак је и одговор: сагрешење.

. . . . . .

Религиозан је само онај човек коме  најдубље срце живота крвари прободено  мишљу о греху. Религија оставља моралну и метафизичку рану. Наука ово сагрешење (есхатолошко)  преиначава тако што га претвара у интелектуално сагрешење. А оно је још ужасније од претходног. Наука рањава смисао, средство мишљења. Јер из есхатолошког сагрешења постоји могућност спаса: милост. Постоји спас и из моралног греха: покајање. Из интелектуалног сагрешења излаза нема, ту је пробуражено сâмо средство, смисао.“

 

Бела Хамваш, Шестовал, превео Сава Бабић, Матица српска – Цицеро – Писмо, Нови Сад – Београд – Земун, 1994, стр. 16

 

Нестеров

Advertisements

 

Пол Валери О ПОЛИТИЦИ

  „Не може се бавити политиком а не огласити се о питањима о којима ниједан разуман човек може рећи да познаје. Треба бити бескрајно глуп или бесконачна незналица па се усудити имати мишљење о пробемима које политика поставља…

Политика је најпре била вештина спречавања људи да се мешају у своје послове… касније јој је додата уметност убеђивања људи да одлучују о стварима које не разумеју.“

 

 

Пол Валери О СТИЛУ

  „Тако стил представља начин на који се човек изражава, без обзира на то шта изражава, и сматра се да открива његову природу сасвим одвојено од његове тренутне мисли – јер мисао нема стил. У чину експресије човек чини себе препознатљивим.“

Пол Валери

 

 

Иво Андрић О ЛЕПОТИ

***

Лепота. Тајна, неухватљива, раскошна лепота жене, коју би требало насликати. Срећан је онај коме то пође за руком, а још срећнији који у тој слици уме да види оно што је,  а не звезде и облаке и луде, опасне обмане! Лепота, највећа од свих варки човекових: ако је не узмеш – нема је, ако покушаш да је узмеш – престаје да постоји. И не знаш да ли то она привлачи нас својом снагом или је то снага која извире из нас и ломи се, као вода о камен, тамо где сретне лепоту.

Омерпаша Латас

 

***

Око лепоте су увек или мрак људске судбине или сјај људске крви.

Разговор са Гојом

 

***

Никад неће умрети лепота, а све кад би се и то догодило, преживела би је жеља за лепотом.

Кроз Аустрију

 

***

Лепота је видљива, али недостижна и незадржљива; не да се ухватити, не може се украсти, нема се за што купити, нити се може од људи отети ни од бога измолити; као привиђење је нестварно и кратковеко, а драже од свега што је живо, стварно и надохват руке.

На обали

 

***

Никад се није десило да је лепота из оних предела где је има прешла у оне где је нема и где је, по свој прилици, не може ни бити.

Сусрет

 

***

Нема пута за лепотом која неповратно пролази мимо нас.

Сарачи

 

***

У неумереном је тајна лепоте. Ексцеси имају виши смисао.

Антун Густав Матош

 

***

Верност и узвишена непомирљивост лепоте, која поред себе допушта једну једину могућност: непостојање.

Мостови

 

***

И сањана лепота се плаћа.

Травничка хроника

 

***

Велика, сјајна лепота сама себе не зна, сва од среће и поверења у све око себе.

Младић у поворци

 

 

Nabokov i Andrić O MALOGRAĐANŠTINI

Malograđanin je odrasla osoba, čija interesovanja su ono što spada u materijalno i svakidašnje, a čiji mentalitet nastaje iz skladišta gotovih ideja i konvencionalnih vrednosti njegovog ili njenog vremena. Rekao sam „odrasla osoba“ zato što je dete ili adolescent koji liči na malog malograđanina samo papagaj koji oponaša već dokazane prostake, a lakše je biti papagaj nego biti bela vrana. Reči „prostak“ i „malograđanin“ skoro su sinonimi: jedino što odlika prostaka nije toliko malograđanski konvencionalizam, koliko prostota nekih konvencionalnih pojmova. (NABOKOV – Malograđani i malograđanština)

Malograđanština ne znači samo skladište ustaljenih predstava: to je i čitavo mnoštvo fraza, klišea i banalnosti, izraženih otrcanim rečima. Pravi malograđanin i nema ništa drugo do te sitničave predstave od kojih je sav sazdan. Ali treba priznati i to da svi mi imamo svoje klišee; svi mi svakoga dana koristimo reči ne kao reči, već kao znake, kao novčiće, kao obrasce. To ne znači da smo svi mi malograđani, ali znači da bi svi mi trebalo da pripazimo da se ne uživimo u automatizam razmene fraza. ….Dešava se i da ljudi razmenjuju fraze koje nose kao nekakve maske, ili im one služe kao prečica kojom izbegavaju razgovore sa budalama….(NABOKOV Malograđani i malograđanština)

…Malograđanin je konformista, podređuje se grupi, ali je tipičan i još po nečemu: on je pseudoidealista, on je lažno sažaljiv, lažno mudar. Prevara je najbliži saveznik svih pravih malograđana. Sve one velike reči, poput „lepote“, „ljubavi“, „istine“, „prirode“, i sličnih, postaju obične maske i varke kad ih se dočepa pravi malograđanin…Malograđanin, sa svojom nagonskom potrebom da pripada, da se priključi, bori se između dve želje: da radi ono što i svi drugi rade, da koristi ovo ili ono zato što to koriste i milioni drugih; ali, žarko želi i da pripada nekoj ekskluzivnoj grupi, udruženju, klubu, redovnoj klijenteli nekog hotela ili luksuznog prekookeanskog broda (sa kapetanom u belom i svom ono divnom hranom), da uživa u saznanju da predsednik kompanije ili evropski grof sedi tu, pored njega. Malograđanin je često i snob. Oduševljava se bogatstvom i položajem – „Draga, stvarno sam razgovarao sa vojvotkinjom!“ (NABOKOV Malograđani i malograđanština)

Malograđanin želi da bude obavešten. O sebi govori samo ono što smatra da je povoljno po njega i njegove poslovne i porodične interese, ali drugog zapitkuje o svemu, indirektno, nasrtljivo, policijski. U svojoj stalnoj i glavnoj, stvarno jedinoj težnji da sebe i svoje pravo održi i osigura, a zatim što je moguće više društveno podigne i obogati, on ima potrebu da sakupi što više podataka o svemu što ga okružuje, i to naročito onih koji nisu svima poznati i koji njemu mogu da posluže u poslovanju sa ljudima. Na drugom polu tog njegovog zainteresovanog ljubopitstva nalazi se njegovo neiteresovanje za sve što nije, ili što mu izgleda da nije, u vezi sa njegovim neposrednim, ličnim i porodičnim interesima.

A često vidimo kako se kod njega to sredstvo borbe, s vremenom, izrodilo i kako je u daljim, već obogaćenim i osiguranim naraštajima, dobilo oblik nezdravog ljubopitstva, ogovaranja, prepričavanja, tj. postalo navikom koja je izgubila razlog opstanka i prvobitni smisao i postala sama sebi svrhom. (IVO ANDRIĆ Znakovi pored puta)

Malograđanin nema pojma o umetnosti, uključujući i knjiženost – a nije ga ni briga. On je, po svojoj prirodi, protivnik umetnosti – ali hoće da je dobro obavešten i naučio je da čita časopise. On je verni čitalac Satrurday Evening Post-a, a kada čita identifikuje se sa onima o kojima čita. Ako je muškarac, on će se poistovetiti sa sjajnim poslovnim čovekom ili bilo kojoj drugom „velikom facom“ – uzvišenim, usamljenim, ali u srcu još dečakom; ili, ako je žena, malograđanka, poistovetiće se sa plavokosom sekretaricom, devojčicom, ali majkom u duši, koja će se, naravno, udati za svoj šefa-dečaka. Malograđanin ne poznaje i ne razlikuje pisce; on malo čita i čita smo ono što mu može biti od koristi; ali, možda pripada knjiženom klubu i bira lepe, lepe knjige, neku mešavinu od Simon de Bovoar, Dostojevskog, Markana, S. Moma, Doktora Živaga i majstora renensanse. Ne mari mnogo ni za slike, ali zbog društvenog prestiža kači reprodukciju Van Gogove ili Vistelerove majke u dnevnu sobu, iako potajno više voli Normana Rokvela. (NABOKOV Malograđani i malograđanština)

Pristao bih da živim, ako mora tako biti, među divljacima,u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. Na sve bih pristao, samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti, jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života, do u osmejak sa kojim čovek čoveku kaže: Dobro jutro!, do u bračnu postelju, do na samrtnički log. A ta računica nije samo bezdušna nego i potpuno pogrešna. (IVO ANDRIĆ Znakovi pored puta)

Priredio: Aleksandar Mirković

 

Момчило Настасијевић О ЖЕЉИ

„Истрчим, али не целим собом из тока ствари, чиме се бар изиђе на чистину маније, већ делом само, таласем себе, из сопствене целости бивања. Почетни раскорак са самим собом, завршни са целом стварошћу.
Изгубим ли је, ту целост свога бивања, значи, оно што је мотив мене, чиме сам нераздвојно у контрапункту живота, у исто време и ја и не ја, разјединило се у чим ситније тим убрзаније, тим опречније покрете.
Као точак, један само, или сваки напосе, испав из осовине, да појури сваки својим убразањем и на своју страну, обмањујући се да је то убрзање и правац самих кола, кад у ствари поломљена леже негде на путу.
У појави жеље, дакле, видим поуздани знак да се у механизму унутрашњег живота нешто пореметило; видим неодложну потребу за даљим преуређајем себе. Јер нема пунијег учешћа до целим собом у свеопштем току.
А сузбијати је, кад је већ ту, исто што и поткресивати коров. Те, по пропису искони, радије оставим жељу да је пуста: бар богатим се заварам, чиме сам у ствари пуки сиромах.“

Момчило Настасијевић, Есеји, белешке, мисли, СКЗ, 1991

Michael Zahornacky

 

Горан Петровић О САЊАРИМА И ЧИСТАЧИМА

***
КАКО ПРЕПОЗНАТИ САЊАРЕ

Сањари су увек замишљени. Све што гледају, гледају полако, као да у облицима желе да пронађу нешто друго, као да проничу у структуру предмета. Осим по погледу, распознају се по положају главе, која је стално незнатно погнута, те по способности да материјализују што год пожеле. На улици се људи, који корачају иза сањара, стално спотичу о неке предмете. Сањари сеју ствари око себе, али не због заборавности него зато што их забавља да изненађују друге људе. Тек када умру, други примете њихов нестанак, јер се широм Земљине кугле распрскавају илузије које су створили. Са собом, у гроб, повлаче све што су исањали током свог века и једини траг који сведочи да су уоште постојали јесте празнина у времену и простору, а она се више осећа него што се види. Највећи непријатељи сањара су људи чистачи.

***
КО СУ ЉУДИ ЧИСТАЧИ

Темељни принцип ових људи је Ништа. Упозоравамо да их треба разликовати од нихилиста. За чистаче је Ништа добро пошто тада нема ничега –ни за чишћење. Срећом, ови људи су лоше организовани, јер када би систематски деловали, убрзо би апсолутно испунили своју потребу. Чистачи су хитрих покрета, ревносни, нервозни, често посећују психологе, кратко дишу.

Из „Савета за лакши живот“ (Роман уз кафу), Горан Петровић