„Наша народна поезија цветала је и сазревала у самом срцу столетних ноћи. У току тамних векова створен је златни век наше књижевности, наша класика једина и права. Раздобље наше литературе које из непојамних даљина сјаји својом чудесном лепотом и које није престало и никад неће престати да обасјава песничко стварање на овој шаци земље под овим небом… Зато нам се највећи песници, из деценије у деценију, из века у век враћају вечито живим изворима народне поезије. Дубоко, ту у песничком тлу нашег језика (ван кога се не може учинити ни један крилати корак у поезији), леже, често запретани под маховином и песком заборава, извори наших великих, прошлих и будућих, песничких токова.“
Ознаке: Васко Попа, народна књижевност, цитат
Народне изреке су као добре старе грађевине. Данас се много говори о томе ко је и колико на кога утицао. Ја мислим да нема писца који с није угледао на некога. Свак је пред собом имао огледало узора – неко веће, неко мање! Ја бих мирне душе могао да кажем: то су Вук и Његош. Немојте никад престати да се дружите са њима. Сетите се шта је Горки писао Семјоновском: Треба учити од Пушкина. Бежите од оног ко вам каже да је Пушкин застарео.
Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977
Бојан Видовић
Ознаке: Љубо Јандрић, Бојан Видовић, Иво Андрић, Са Ивом Андрићем, Српска књижевна задруга, цитат
Ми хоћемо хуманизацију науке и философије и технике и религије и друштва и живота, ми хоћемо одуховљење материјалног и превођење духа у душу; царство душино хоћемо да је у нама, јер је царство божје у њој… Време је да се замеша хаос и да се откључају искључивости и споје неспојивости досадање; да се душа узме за основ сваког зидања и приближавање човека к Идеалу за критериј сваке вредности. Уметности треба… Филозофија треба да научи душин језик да би могла да говори душама; јер се не говори духу ако се има нешто да каже нама модерним. Него песмом и симболом, и парадоксом, и интуицијом; треба мислити у штимунгу.
ТЕШИЋ, Гојко. Васионски самовар: антологија југословенске авангарде 1904-1934. Београд: Чигоја штампа, 2001.
Ознаке: Гојко Тешић, Димитрије Митриновић, цитат
Унутра, у нама, нека жар држи свет, непроменљиво и непрекидно. Загледан у себе, сред тосканског пролећа, увидех да је све што се види пролазно, али да је у мени могућност звезде, што вечно сја.
Из Путописа
Ознаке: Милош Црњански, Путописи, цитат
Како да обезбедимо уочљивост и несумњивост разлике између метафоричке и дословне употребе језика; како да убедимо читаоца у потребу да се непрестано враћа тој разлици; и напослетку, како да помогнемо неким критичарима да на основу те разлике, а не нечега другог, дефинишу намере којима је мотивисан неки песнички поступак, пре него што би почели да копају тамо где је све на површини или да утабавају тамо где је нешто можда и предубоко затрпано? Контекст, кажу они надмоћно и сажаљиво.
Белешка уз ненаписану песму, О песницима и о поезији, Бања Лука: Глас српски, стр. 141–156.
Ознаке: Белешка уз ненаписану песму, Борислав Радовић, цитат
Молитва, уметност и научно истраживање само су три различита пламена која избијају из истог огњишта. Хоћемо да у тренутку прекорачимо дате личне могућности воље, да се нађемо с оне стране граница сопственог сићушног Ја. Уметност и молитва су тек руке испружене у таму. Просимо да бисмо себе поклонили.
Франц Кафка, Мрачна самица, Службени гласник, Београд, 2011.
Serusier, Paul le
Ознаке: Франц Кафка, цитат
Знамо само да кроз зјапеће пукотине људског разума постоји плавет Вечности.
Ознаке: Павле Флоренски, цитат
У јерархији писаца, сваки писац пише, потпуно, само за људе свога разреда. Добри пишу за добре, бољи за боље, најбољи за најбоље – слаби за слабе, рђави за рђаве. Добри не пишу за боље, ни бољи за добре, ни најбољи за боље. Сваки пише за себи равна. Сваки разуме и воли само себи равне, а код бољих или горих од себе разуме и воли опет само оно што је код њих њему равно.
Норман Роквел
Ознаке: Богдан Поповић, О добрим и рђавим писцима, цитат
Јер, зашто да моја мисао, добра и права, вреди мање од исте такве мисли која се рађа у Риму или Паризу? Стога што се родила у овој думачи која се зове Травник? И зар је могућно да се та мисао никако не бележи, нигде не књижи? Не, није. И поред привидне изломљености и нереда, све је повезано и складно. Не губи се ни једна мисао ни напор духа. Сви смо на правом путу и изненадићемо се кад се сретнемо. А срешћемо се и разумети сви, ма куда сад ишли и ма колико лутали. То ће бити радосно виђење, славно и спасоносно изненађење.
ТРАВНИЧКА ХРОНИКА
Ознаке: Иво Андрић, Травничка хроника, цитат
„Тајна јаких је у томе да, кад то устреба, умију бити слаби, тајна слободних у томе да у датом часу умију обесити о клин своју слободу. А тајна слабих је у томе што умију само роптати, пуни своје „слободе”, с којом не знају што би започели, сем да се њоме хладе, као лепезом.[…] И за посљедњега је не мања трагедија ако залута међу оне прве него за оног првог ако залута међу ове посљедње. Ствар је напросто у томе да треба бити оно што јеси. Али то није ни издалека онако лако као што на први мах може да изгледа, а куража да будемо оно што јесмо – па ма што били – није ни најмања ни најјевтинија од свих куража. Та максима – буди оно што јеси – елиптична и наоко бесмислена, као што су готово све максиме у којима се кондензује једно целоживотно искуство, била је једна од оних неколико којих сам се у животу досљедно држао. И чини ми се да никад није изневјерила. Наравно, то не треба схватити тако да је извела ствар на добар пут, већ само да никад није демантовала своју истинитост.
Постоји та мала жежена ситница коју сам испекао кроз кушање живота: има у слабости нека њена специфична, баш њој својствена снага, коју јаки не познају.И каткад је, усуђујем се рећи, та снага слабих јача и херојскија од снаге јаких. А што она практично ничему не води и више мање ничем другом не служи доли својој самоспознаји – то је друга ствар. Али ето, једнако као и она врста слободе, и ова врста снаге једина је коју прихваћам.
Него, с временом бих се сасвим вјероватно био поколебао, па бих и ту своју снагу и слободу био подвргао сумњи, као и све друго. Али су ме у увјерењу подржали баш они слободни и јаки: у њиховом надмоћно презривом подсмијеху учинило ми се да сам запазио трачак позлијеђености: одакле одрпанцу такав луксуз! Жедно сам изгледао даље знакове: пази! Ако се тај израз надмоћности ружно укочи, ако се осмијех у углу усана уследи у црну бору горчине – тад ће то значити… Први, можда једини пут у животу, имао сам сасвим сигурну ту испразну и нечедну импресију: Нема шта! То је завист!“
Прољећа Ивана Галеба, Савремена администрација, Београд, 1964.
Ознаке: Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба, слобода, цитат
