RSS

Архиве ознака: Чехов

НАБОКОВ О ЧЕХОВУ

„Не само што је Чехов хтео све да одене у зелено, да сади дрвеће и цвеће, него је жарко желео да створи нешто ново. Пун живота, динамичан, неисцрпно активан, он није само описивао живот – мењао га је, мењао је набоље. Пожуривао је изградњу првог московског јавног дома, са библиотеком, читаоницом, салом и позориштем; његова брига је била да Москва добије клинику за кожне болести; уз помоћ сликара Иље Рјепина, основао је Музеј сликарства и лепих уметности у Таганрогу; покренуо је изградњу прве станице за биолошка истраживања на Криму; скупио је књиге за школе на Сахалину и слао их је у огромним пошиљкама; изградио је три школе за сељачку школу близу Москве, једну за другом; истовремено је изградио и звоник и ватрогасну станицу за сељаке. Може се рећи да је био опчињен градњом, јер је, по његовом мишљењу, свака градња увећава суму људске среће.  Горком је написао: „Када би сваки човек учинио само оно што може да учини на свом парченцету земље, како би чудесан био овај свет!“

У своју бележницу уписао је следеће: „Турчин копа бунар за спас душе. Било би добро кад би свако од нас за собом оставио школу, бунар или нешто слично; тако наш живот не би отишао у вечност без икаквог трага.“ Све ове активности захтевале су много тешког рада. Рецимо, када је градио школе, он се лично хватао у коштац са свом оном халабуком око радника, зидара, димничара и тесара; сам је куповао сав грађевински материјал, од керамишких плочица до вратанца за пећи, и сам је надзирао све грађевинске радове.“

 

Превод: Маја Врачаревић

Из књиге ЕСЕЈИ, ННК, Београд, 2006.

 

цехов

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 марта, 2020 in Набоков

 

Ознаке: , ,

Томас Ман О ПРИПОВЕЦИ

„Чехов се (као и Мопасан) задовољавао скромним димензијама приповетке. А такав рад није захтевао од писца ону херојску истрајност, капање над делом годинама, а некад и деценијама. Према таквој врсти књижевног рада као да сам осећао некакав презир, не схватајући још тада да се снага генија може сабити у орахову љуску. Још ми није било јасно да приповетка својом јасношћу и језгровитошћу може обухватити срж и суштину живота и изазвати у нама највеће дивљење. И тако, наизглед ситно дело, може по својој снази надмашити највеће романе, до неба уздизане, велике романе који временом неизбежно бледе, неприметно прелазе у слатку досаду и тону у заборав.“

 

Томас Ман, О ЧЕХОВУ

 

orah

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 децембра, 2017 in Ман

 

Ознаке: , ,