***
Никада ме истински није занимао један град, нити један предео – стварно су ме увек занимали само људи. Смисао Фиренце није Уфици, није ни Боболи врт, него једна Енглескиња, или један тоскански обућар у једној од уских уличица у близини Вија Торнабуони. Када затворим очи и помислим на Париз, прво не видим улице, или Сену, него једно људско лице које се бледо издваја из декора предела. С пута кроз Суецки канал оштро и истински се сећам само интонације једног емигранта Сиријца. Изгледа, од свега што доживимо, једини је и прави смисао човек. Све остало само обележава, обухвата и објашњава човека. Највећи смисао Стромболија за мене је глас Р., која ме равнодушно пита, нагнута изнад ограде брода: Зашто је тако немирно једно брдо? Стромболи сам већ заборавио, не бих умео да га нацртам. Глас Р. Нисам заборавио. За мене је вулкан ништа. Један човек – све.
Избор и превод: Сава Бабић
Шандор Мараи, ДНЕВНИК 1943–1947
АЕД студио, Београд
