RSS

Архиве ознака: једна аутобуска импресија

Емилија Мицковић ЈЕДНА АУТОБУСКА ИМПРЕСИЈА

Шта све човек види кад користи јавни превоз! За разлику од европских метропола које нуде разне опције, новосадски јавни превоз своди се на аутобусе (који, успут, неретко касне).
Постоји нека посебна атмосфера у аутобусу. Истина, треба мало времена да се човек на њу навикне, али ако сте од оних који проналазе забаву у посматрању људи, ако ухватите себе како размишљате о животима особа које не познајете и које вероватно никада нећете ни познавати, вожња аутобусом је попут позоришта. Ако сте као ја, сваки дан присуствујете новом комаду, са новом глумачком поставом која се никада неће поновити.
Ако сте као ја, након што се изборите за седиште (што се редовно дешава у јединици и осмици, у четворци врло ретко а у двоцифреним линијама никад), прво одмерите особу која седи преко пута.
Један старији господин, да не кажем декица. Прави је господин, тај декица. Уредно ошишан и обријан. У пажљиво скројеном оделу какво не може да се купи већ се шије по мери. На прсту носи бурму која више не сија али му је кошуља помало изгужвана, као да ју је сам пеглао. Гледа кроз прозор.
Две девојке стоје и разговарају. Студенткиње. Разматрају неку заједничку пријатељицу која се удаје а њихово је годиште. Слажу се да је премлада и да је то потпуно неприхватљиво. Ова лево носи наочаре. Питам се колика јој је диоптрија. Ова десно изгледа као да се зове Драгана. Да, најбоље јој пристаје име Драгана.
На следећој станици улази једна средовечна жена са кесама у рукама. Изгледа уморно, намрштена је. Плава коса, перјана јакна. Стаје недалеко од мене. („Госпођо, хоћете да седнете?“ „Ма какви, душо, само ти седи.“ Пријатно ме је изненадила, хвала јој.)
Један ђачић се бори са тежином своје школске торбе. На путу је до школе, као и ја. Само што његова торба тежа него што би требала да буде, а у мојој се налазе само две свеске и пенкало.
Однегде осетим лагани мирис љиљана, плови кроз ваздух. Приписујем га парфему девојке са марамом на цветове. Пристаје јој савршено и уноси ведрину у тмурно јануарско јутро. Нажалост, убрзо региструјем и ривала овог дивног мириса. Непријатни облак белог лука шири се кроз аутобус. Приметио га је и господин преко пута мене, видим му на лицу. Погледом прелазим по гужви и као једини могући извор указује ми се пар пензионера. (Мислим да је свима познат тај посебни однос, то страхопоштовање које српски пензионери осећају према белом луку. Али опроштено им је јер су стари и воле се.)
Кроз прљави прозор назирем своју станицу и устајем. Питам се да ли су људи око мене приметили оно што сам ја приметила. И питам се да ли људи посматрају мене онако како ја посматрам њих.
Излазим из аутобуса, неколико људи излази где и ја. Већина их наставља путовање. Неки од нас су срећни, неки нису. Неки од нас су здрави, неки нису. А животи свих нас су вредни живљења.

Cristobal-Perez-García-

Cristobal-Perez-García-

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 маја, 2015 инч Шантићево перо 2015

 

Ознаке: , ,