RSS

Архиве ознака: Јелена жена које нема

Иво Андрић ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

***

Не постоје четири стране света, него само једна, а та нема имена. Не зна се и не пита се више шта је доле, а шта горе, шта иза а шта испред. Жив сам, али у свету поремећених односа и димензија, без мере и видела. И Јелена је присутна, али само утолико што знам да негде пружа руку којом хоће нешто да ми дода. И ја живо желим да подигнем десницу и примим ситан, невидљив предмет који ми нуди. Тако остајемо дуго у том болном положају једног започетог и једног нерођеног покрета, а не знамо где смо ни на чему смо, ко смо ни како се стварно зовемо. Оно што је живо и јасно у мојој свести, то је наша жеља која је једна. По тој жељи и знам да постојимо, она је једино што нас везује и све што знамо једно о другом.

У том се положају не може издржати дуго; из њега воде два пута: или у потпуну несвест или у буђење.

 

ruka

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 16, 2017 in Андрић

 

Ознаке: ,

Иво Андрић ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

***

Ах, кад би лећи било исто што и заспати, живот не би био ово што јесте: смрт без мира и извесности. Даљи и недостижнији од свакога блага и најсмелијег светског рекорда, сан је лежао негде у даљини, океан сна, а ја сам гинуо за једином капи његовом. Заспати, спавати сном без снова, мртвим сном у коме нема ни кофера, ни плача, ни женске косе, ни жена, ни стварних, ни аветињских.

[…] Како је мален и збркан свет опипљивих ствари према врелим, недогледним регионима несанице! Како је мутно и ружно оно што отворене очи могу да виде! Вртлог који је болна земна светлост наго отворила преда мном кружио је све спорије. Најпосле, све се ствари зауставише, свака на своме месту: врата, велико огледало, диван, писаћи сто, телефон. […] То што је, после свега, још остало од мене могло је да лежи мирно, као љуштура поједене шкољке, коју нико не дира. И заспао сам брзо и тврдо, али то није био онај сан који сам жудео пре мога устајања. То је била несвест непотребног и одбаченог тела.

Сва искушења, сва испаштања и све патње у животу могу се мерити снагом и дужином несаница које их прате. Јер дан није њихово право подручје . Дан је само бела хартија на којој се све бележи и исписује, а рачун се плаћа ноћу, на великим, мрачним и врелим пољима несанице. Али ту се и све решава и брише, коначно и неповратно. Свака пребољена патња нестаје ту као река понорница, или сагори без трага и успомена.

јелена 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 16, 2017 in Андрић

 

Ознаке: ,