RSS

Архиве ознака: Јовица Димитријевић

Драгослав Михаиловић КАД ЧОВЕК ПРЕСТАЈЕ ДА БУДЕ ЧОВЕК (Јован Димитријевић)

„Говорити о Јовици Димитријевићу значи непрекидно бити у близини неке умногоме излизане патетике. Он није имао особину да се лепо изражава и није га красило знатно образовање, иако је по звању био интелектуалац. Каткад је доносио припросте закључке и, заправо, био је обичан тројкаш, који можда кубури са школом. Зато, гледајући га, и слушајући његове не увек дубоке речи, нисте морали закључити да је пред вас ступио човек достојан најдубљег поштовања. То су знали његови најблискији пријатељи, с његовим невидљивим ореолом ваљало је бити стрпљивији. Јовица се, у сваком случају, ничим, па ни врлинама не само није хвалисао него ни савете није волео да даје.

Његове унутрашње вредности условљавале су једна другу и произилазиле једна из друге. Јер на онај ништавни позив какав је био политичкополицијски никаква памет, никаква бистрина, образовање, лепота, честитост, поштење, па ни лични и породични углед, порекл и некадашње заслуге није могла да остави утисак ако није била праћена храброшћу. Јовица је и ње, без заузимања позе као на позорници, имао у изобиљу и мислим да му је управо она у затворима и логорима спасла главу.

То не значи да храбри тамо уопште нису губили живот, напротив, међу таквима је, вероватно, највише жртава и било. Али, много сам пута приметио, на оне који су одлучивали о животу и смрти, и чији је покрет прста био довољан за овакво или онакво решење, најдубљи утисак остављала је једино затвореникова решеност да умре. Све друго код њих налазило се иза ње и могло је добити своје вредновање тек после ње. (Уплашен интелектуалац, ратник, угледник најчешће им је будио само још већу садистичку јарост.) То како је ухапшени Јовица, везан у кврге, пљунуо моћног начелника Удбе града Београда и као одговор добио само један шамар, и то како је овај већ узнапредовали функционер политичке полиције дошао да га обиђе у његовом другом затвору да би видео човека који се осмелио да потпише да неће бити доушник („Друкчије је онда требало с тобом“, рећи ће му), али га је и тада поштедео, довољно говори о снази овог утиска. Додуше, ондашњи удбашки моћник и није важио, или бар данас не важи за силника склоног брзом потезању обарача. Јовица ми је о њему, кад је министар већ одавно био пао, говорио с извесним поштовањем и мислим да је такво разликовање било правично.

Али, ма колико његове врлине изгледале изворне ‒ опет се крећем у опасној близини оног глумачког превртања очима ‒ Јовичина храброст ми се некако чинила другостепена, долазећи као претходница његовог личног поштења. Он је, рекао бих, најпре био поштен, па је јаком, пошто је кукавичлук  сматрао непоштеним, код њега произилазило да је праведно и сносити последице свог држања, односно да треба бити постојан и од опасности од смрти.

СМРТ није страшила Јована Димитријевића. ОН ЈЕ ЗНАО ДА ОНА СВАКОМЕ ОД НАС ПРИПАДА (само што је неки од нас не прихватају таквом) И ЗАТО ЈЕ СВОЈИМ ЗЛОТВОРИМА МОРАО ИЗГЛЕДАТИ УПЕЧАТЉИВО. ОВАЈ ВЕЛИКИ ПАТНИК БИО ЈЕ ОЗАРЕН ВЕДРИНОМ КАО НЕКИ ВЕЛИКИ УМЕТНИК ИЛИ НАУЧНИК, КОМЕ СВЕСТ О ТРАЈНОСТИ СОПСТВЕНОГ ДЕЛА ПРУЖА ВАРЉИВО ПРАВО НА МИШЉЕЊЕ О ОТВОРЕНОМ СМИСЛУ ЖИВЉЕЊА. ЈЕР И САМ ЉУДСКИ ЖИВОТ, који се збива пред очима других живих, не само трајно дело, ТАКОЂЕ МОЖЕ СТЕЋИ ПРИЗНАТОСТ СМИСЛА ПОСТОЈАЊА, наравно, ако се није остваривао свим могућим средствима него уз велику и строгу пробирљивост.“

Из књиге ГОЛИ ОТОК, Београд: Политика, 1990.

Курт Конрад Лев
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 априла, 2021 инч Драгослав Михаиловић

 

Ознаке: , ,