RSS

Архиве ознака: Јосиф Бродски поезија

Јосиф Бродски ГОВОР НА СОРБОНИ

Филозофију треба изучавати, у најбољем случају,
после педесете. Градити модел
друштва – поготову. Прво ваља
научити као се спрема супа, пече – ако не и лови –
риба, кува пристојна кафа.
У противном, морални закони
ће замирисати на очев каиш или на превод
са немачког. Прво треба научити
како губити пре но што добијеш,
мрзети себе више од тиранина,
годинама облагати собу половином
ништавног туговања – пре разматрања
о тријумфу правде. Који наступа
увек са кашњењем од минимум четврт века.

 

Изучавати рад филозофа треба кроз призму
искуства или – са наочарима (што је приближно једно исто),
када се слова сливају и када је
гола женска на згужваној простирци
за вас фотографија или репродукција
уметничке слике. Истинска љубав
према мудрости не инсистира на узајамности,
и добија, не браком,
облик књижурине издате у Гетингену,
већ равнодушноћу према себи,
црвенилом стида, понекад – елегијом.

 

(Негде звони трамвај, очи се склапају,
војници се певајући враћају из бордела,
киша – једино што подсећа на Хегела)

 

Истина се у томе састоји, да истина
не постоји. То не ослобађа
од одговорности, него управо супротно:
етика – то је вакуум који испуњава људско
понашање, практично непрестано;
или, ако вам је драже, космос.
И богови воле добро не због његових очију,
већ зато што, да га нема, не би ни постојали.
И они, са своје стране, испуњавају вакуум.
И може бити, чак још систематичније,
него ми: јер на нас се не може
рачунати. Иако нас има више,
него што нас је икада било, ми – нисмо у Грчкој:
нас убија ниска облачност и, како је горе наведено, киша.

 

Изучавати филозофију треба када вам филозофија
није потребна. Када наслућујете
да су столица у вашем хотелу и Млечни пут
повезани међу собом тешње
него узрок и последица, него ви
и ваши рођаци. И да је заједничко
сазвежђима и столицама – безосећајност, бездушност.
То нас зближава, ако не и спаја
или смо већ крв! Природно, тежити
сличности са стварима не приличи. С друге стране, када
сте болесни, немате обавезу да оздравите
и не нервирате се како изгледате. Ето шта знају
људи после педесете. Ето зашто они
сада, гледајући у огледало, замењују естетику са метафизиком.

 

март 1989.

 

Ј. Бродски – Сабране песме

 

препевао: Александар Мирковић

 

senke.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 јула, 2019 инч Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , ,

Јосиф Бродски УСАМЉЕНОСТ

 

Када изгуби равнотежу
твоја свест посустала,
када степеници тог степеништа
беже испод ногу,
као палуба,
када пљује на човечанство
твоје ноћно самотништво –
можеш
мислити на вечност
и сумњати у непорочност
идеја, хипотеза, на уметничких
дела поглед,
и – самог зачећа – узгред
Мадониног сина Исуса.

 

Али боље је дивити се стварности
и њеним гробовима дубоким,
који ће ти се потом,
касније много,
показати блиским.
Да.
Боље је дивити се стварности
с њеним путевим кратким,
који ће ти се затим
чудом неким
показати
широким,
показаће се великим,
прашњавим,
компромисима поплочаним,
показаће се великим крилима,
показаће се великим птицама.

 

Да. Боље је дивити се стварности
с њеним мерилима убогим, која ти се гаде,
и која ће ти потом, необично до крајности,
послужити као балустраде
(иако не особито чисте),
да држе у равнотежи
хроме истине твоје
што на том излизаном степеништу стоје.

 

1959.

 

Препевао: Александар Мирковић

 

usamljenost

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 јула, 2019 инч Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Јосиф Бродски ЈУЛСКИ ИНТЕРМЕЦО

 

сенима пријатеља Д.Ђ. 
                              преводилац

Девојке, које смо варали,
са којима смо спавали,
пријатељи, са којима смо пили,
рођаци, који су нас облачили и хранили,
браћа и сестре, које смо толико волели,
познаници, суседи на спрату које смо знали,
наши школски другови, наши учитељи, да, сви заједно —
зашто их не виђам више.
куда су нестали.

Приближава се јесен, која по реду јесен се ближи,
нова јесен у лишћу чудно, непознато шуми,
ево опет преда мном пролазе, ноћу пролазе,
у белој светлости дана, лица прелепа и незнана.
Зар су они мртви, сви, зар је то истина —
свако ко ме је волео, лагао, слатко насмејао,
зар то не скрива крик мога брата даљина,
зар су они отишли,
а ја остао.

Пролазим сâм, не срећем више никога,
овде сам, између старих и нових улица,
доста ми је уских, углачаних, степеница,
и станова туђих што над мојим болом звоне.

То звони, звони нови живот над мојим плачем,
на нове, које по реду, љубави се навикавам, на губитке,
на непозната лица, на туђе звуке, на нове ужитке,
звони, само звони, преда мном затварај врата.

Шуми нада мном, својим новим, широким крилом,
треси се пода мном, прави ми сену
тврдим каменом својим
светлим каменом својим сијај из мрака,
а мене остави, остави ме 
мртвима мојим.

1961.
 

Препевао: Александар Мирковић

Vincent van Gogh 29

Vincent van Gogh

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 јула, 2016 инч Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,