RSS

Архиве ознака: Јосиф Бродски

Josif Brodski JEZIK I PESNIK

• I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedne rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo.Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fantastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi od jezika i zove pesnik.
• Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojim su se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku.
• Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih.
• Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost.

Čovek se laća da napiše pesmu iz raznih razloga: da bi osvojio srce voljene žene, da bi izrazio svoj odnos prema stvarnosti koja ga okružuje, bio to pejzaž ili država, da bi zapečatio duševno stanje u kojem se u datom trenutku nalazi, da bi – kako on misli tog trenutka – ostavio trag na zemlji. On pribegava toj formi – pesmi – iz pobuda, pre svega, nesvesno-mimetičkih. Crni vertikalni stub reči na sredini belog lista hartije očigledno podseća čoveka na njegov vlastiti položaj u svetu, na odnos prostora prema njegovom telu. Ali nezavisno od razloga zbog kojih se on laća pera i nezavisno od efekta koji se postiže onim što izlazi ispod tog pera pred auditorijum, bio on mali ili veliki, neposredna posledica tog poduhvata je osećaj stupanja u direktan kontakt sa jezikom – tačnije osećaj trenutnog padanja u zavisnost od svega što je na njemu već izraženo, napisano, ostvareno.

Ta zavisnost je apsolutna, despotska, ali ona i oslobađa. Jer budući uvek stariji od pisca, jezik poseduje ogromnu centrifugalnu energiju koju predstavlja njegov vremenski potencijal – tj. sve vreme koje leži ispred njega. A taj potencijal ne određuje toliko količinski sastav nacije koja govori tim jezikom, mada i to, koliko kvalitet pesamam napisanih na njemu. Dovoljno je setiti se autora grčke ili rimske antike, dovoljno je setiti se Dantea. Ono što se danas stavara na ruskom ili enegleskom jeziku garantuje postojanje tih jezika tokom sledećih hiljdu godina. Pesnik je, ponavljam, sredstvo postojanja jezika. Ili, kako je rekao veliki Odn – on je ono čime jezik živi. Nestaće mene koji pišem ove stihove, neće biti ni vas, čitalaca, ali jezik kojim su napisani i na kojem ih čitate ostaje – ne zato što je dugovečniji od čoveka, već i zato što je bolje prilagođen mutaciji.

Onaj što piše pesmu, međutim, ne piše je zato što računa na posmrtnu slavu, mada se često nada da će ga pesma nadživeti, makar i na kratko vreme. Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih. Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost. Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojimsu se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku. I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedene rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo. Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fanstastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi i od jezika i zove pesnik.

J. Brodski – Lice sa posebnim izrazom (odlomak), 1987

Prevod: Neda Nikolić Bobić

brodski-esej

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 1, 2017 in Јосиф Бродски есеји

 

Ознаке: , , , , ,

Јосиф Бродски О ТИРАНИЈИ (одломци из есеја)

Болест и смрт су можда једине ствари које тиранин дели са својим поданицима. И само зато је народ на добитку ако земљом влада старац.

[…] Време одвојено за размишљање о души, тиранин користи на прорачуне како да задржи status quo. То је зато што човек у његовом положају не види разлику између садашњости, историје и вечности – државна пропаганда их је слила у једно јер то одговара и тиранину и пучанству. Он се држи власти као што се старији људи држе власти или своје уштеђевине.

[…] Људи не постају тирани зато што су томе склони, али не постају ни игром случаја. Човек са таквим склоностима обично креће пречицом и прво тиранише властиту породицу, док су прави тирани обично повучени људи и ужасно досадни у свакодневном животу. Оруђе тираније је политичка партија, јер да бисте се дочепали неког врха, треба да поседујете нешто чему је својствена вертикална топографија.

Но, за разлику од планине или облакодера, партија је , у суштини, фиктивна стварност коју су измислили интелектуални (или обични) нерадници. Они долазе на овај свет и откривају да у његовој физичкој стварности, у његовим планинама и облакодерима, за њих нема више места. Тако се они нађу пред избором: или ће чекати да се у старом систему за њих ослободи место, или ће створити нови, алтернативни систем. Други начин им се чини полетнијим, макар зато што могу да крену одмах. Стварање партије је само по себи велики посао који захтева целог човека. Истина је да не доноси одмах плодове, али са друге стране, посао и није тако тежак и веома је комфоран за психу јер су циљеви неизвесни.

Да би прикрила своје чисто демографско порекло, партија обично створи  сопствену идеологију и митологију. У општем случају, нова стварност се увек створи по обрасцу старе, подражавањем постојећих структура. Такав поступак истовремено скрива недостатак маште и целом подухвату даје вео аутентичности. Узгред, то је разлог зашто таква публика обожава реалистичку уметност. Јер је одсуство уобразиље аутентичније од њеног присуства. Монотона једноличност партијског програма, сив неупадљив изглед њених вођа, привлаче масе јер у њима виде сопствени одраз. У ери пренасељености зло, исто као и добро, постаје једнако незнатно као и његови субјекти. Ако хоће да буде тиранин, човек мора да буде скучен.

[…] Ето чиме се бави тиранија: организује ваш живот за вас. Она то чини са највећом могућом пажњом, свакако много већом него демократија. Уз то, она то чини за ваше добро, јер свако испољавање индивидуализма у гомили може бити опасно: пре свега за онога ко то чини, али и за оне из најближе околине. Ето, зашто постоји партијска држава, са њеним службама безбедности, психијатријским клиникама, полицијом и грађанском лојалношћу. А ипак и даље нема довољно свих тих институција, јер је сан да сваки човек постане бирократа за себе. И све је ближи дан када ће тај сан постати стварност. Јер бирократизација живота појединца почиње од размишљања о политици и не прекида се набавком џепног рачунара.

Соба и по, Russika, Београд, 2008.

freedom

Pawel Kuczynski

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 26, 2016 in Јосиф Бродски есеји

 

Ознаке: , , , , ,

Јосиф Бродски О КАМЕНУ МЕЂАШУ У НАШИМ ЖИВОТИМА

           Увек сам завидео људима 19. века који су могли да се осврну уназад и да одреде преломне етапе у свом животу, у свом развоју. Известан догађај би обележио прелазну тачку, почетак нове етапе. Говорим о писцима; оно што имам на уму јесте способност одређеног типа људи да рационализују свој живот, да ствари сагледају појединачно, ако већ не могу сасвим јасно. И схватам да се та способност не може ограничити на 19. век. Међутим, ја сам је спознао углавном преко књижевности. Да ли због суштинског недостатка мога ума или због флуидне, аморфне природе самога живота, никад нисам био у стању да у животу уочим камен међаш, а камоли да угледам појас за спасавање. Ако уопште постоји нешто налик на камен међаш, онда је то смрт и зато се у то никада нећу уверити.

           Претпостављам да је увек постојало неко ја у оној малој, а касније нешто већој шкољци око које се све дешавало. У тој шкољци ентитет који називамо ја никад се није мењао и није престајао да посматра шта се догађа изван њега. Не мислим нипошто на бисер у шкољци. Хоћу само да кажем да протицање времена не утиче много на тај ентитет. Добити рђаву оцену, радити у млину, бити претучен за време истраге или предавати студентима о Калимаху – у суштини је исто. Зато се човек помало изненади када порасте и схвати да се бави задацима који припадају одраслима. Незадовољство дечака пред родитељском влашћу и паника одраслог човека пред одговорношћу исте су природе. Ни једно од то двоје није ја; можда је ја мање од јединке.

одломак из есеја Соба и по, Russika, Београд, 2008.

medjas

Винсент ван Гог

 
2 коментара

Објављено од стране на април 7, 2016 in Јосиф Бродски есеји

 

Ознаке: , , , , , ,

Јосиф Бродски ЗАХВАЛНОСТ

https://www.youtube.com/watch?v=l1m7usyH6ZA

У кавез улазих место дивље звери,

одслужих рок, урезах име на бараку

и живех на мору, рулет ме изневери,

ручах, ђаво га знао са ким све, у фраку.

С висина ледника гледах пола света,

хранитељку земљу моју одбацих.

Трипут тонух, распорен сам два пута;

од људи што ме заборавише град направих.

Тумарах степема што памте крик Хуна,

облачих што се поново враћа у моду,

сејах раж, покривах терпапиром гумна

и једино што не попих суву воду.

Црне зене конвоја у своје снове пустих,

хлеб прогонства до корице пождеран је.

Сем кукњаве све књигама мојим допустих,

пређох на шапат. Четрдесета ми је.

Шта да кажем о животу? Испостави се дугом.

Са патњом само осећам солидарност.

Али све док ми уста не запуше глином,

из њих ће се чути једино захвалност.

1980

Ј.А. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

zahvalnost

 
3 коментара

Објављено од стране на јануар 23, 2016 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Јосиф Бродски ПОСВЕТА

Ни ти, читалац, ни ултрамарин

завесом скривен, ни сјај смеђег мебла,

ни дар – најлепши костим балеринин,

ни светиљке превијеног дебла

– као угаљ, подаци са севера,

и о железничким удесима –

осим, што излазе из мог пера,

нису ни у каквим односима.

Ти за мене не постојиш; у очима

твојим ја сам само – ћирилица, рима…

Но сличност два система небивања

јача је, од две форме постојања.

Листај ме и листај зато – док слика

текста не засија, химна поноћна.

Ти – сви или нико, и језика

безадресна искреност међусобна.

1987

Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

posveta.jpg

 
1 коментар

Објављено од стране на јануар 9, 2016 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , , ,

Josif Brodski – ŠTA TREBA ZA ČUDO

 

Šta treba za čudo? Kožuh se navuče,
prstohvat od danas, mrvica od juče,
i sa pregršt sutra očima još treba
ogrizak prostranstva i komadić hleba.

I čudo se desi. Zato što čudesa
zemlji teže, u pameti im adresa,
do kraja se trude sa toliko žara,
pa čak i u pustinji pronađu stanara.

A dom napustiš li – upali kad krećeš
za oproštaj zvezdu na četiri sveće,
neka svet bez stvari obasja od tog trena,
i prati te u stopu za sva vremena.

25.XII 1993.

J. Brodski – Sabrane pesme
Prepevao: Aleksandar Mirković

cudo

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 21, 2015 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Josif Brodski STANICA U PUSTINJI

Tako je malo sada Grka u Lenjingradu,

da smo srušili grčku crkvu,

kako bi izgradili na njenom upražnjenom mestu

koncertnu salu. U takvoj aritekturi

ima nečeg beznadežnog. Uostalom,

koncertna dvorana sa hiljadu i više mesta

nije tako beznadežna: to je hram,

i to hram umetnosti. Ko je kriv,

što pevačko majstorstvo okuplja

više ljudi, nego znamenja vere?

Žalosno je samo, što izdaleka

nećemo videti više kupolu, na koju

smo svikli, već nakazno ravnu crtu.

Ali, kada je reč o nakaznosti proporcija,

čovek ne zavisi od njih,

već ćešće od proporcije nakaznosti.

Dobro se sećam, kako smo je rušili.

Bilo je proleće, i ja sam tada

išao u posetu jednoj tatarskoj porodici,

koja je živela u blizini. Gledao sam

kroz prozor i video grčku crkvu.

Sve je počelo sa tatarskim razgovorima;

a onda su se u razgovor umešali i zvuci,

slivajući se sa rečima u početku,

da bi ih ubrzo ugušili.

U crkvenu baštu ušao je bager

sa gvozdenom korpom na vrhu duge ruke.

I zidovi su polako počeli da se predaju.

Smešno je ne predati se, ako si

zid, a pred tobom stoji tvoj – rušilac.

Uz to, bager ga je mogao smatrati

neživim predmetom

i, do izvesnog stepena, sličnim

sebi. A u neživom svetu

nije uobičajeno uzvratiti.

Zatim – doterali su kamione,

buldožere… I onda sam u pozne sate

sedeo na ruševinama apside.

Kroz provaliju oltara zjapila je noć.

I ja sam – kroz te rupe u oltaru –

gledao tramvaje kako beže,

na povorku mutnih uličnih svetiljki.

Nekada, kada nas ne bude više,

tačnije – posle nas, na našem mestu

nići će opet nešto tako,

čega će se svako, ko nas je znao, užasnuti.

Ali onih, koji su nas znali, neće biti mnogo.

Baš tako, po sećanju, psi

na starom mestu podižu nogu.

Ograda je odavno srušena i odnesena,

ali se njima, verovatno, ona pričinjava.

Njihovi snovi potiru javu.

A može biti da zemlja u sebi čuva taj miris:

asfalt ne može da sakrije pseći vonj.

I šta će im taj nakazni dom!

Za njih je tu bašta, i kažu vam – bašta.

A ono što je ljudima očigledno,

psima je potpuno svejedno.

Eto, to zovu: „pseća vernost“.

I ako moram da govorim

ozbiljno o štafeti pokolenja,

onda kažem da verujem samo u tu štafetu.

Tačnije, u one koji osećaju miris.

Tako je malo danas Grka u Lenjingradu,

da, i uopšte – van Grčke – malo ih je.

U krajnjoj meri, malo ih je

da sačuvaju verska zdanja.

A da veruju u to što mi gradimo

niko od njih ne traži. Jedna je,

biće, stvar naciju krstiti,

a krst nostiti – već sasvim druga.

Oni su imali samo jednu obavezu.

Da je ispune nisu uspeli.

Neobrađeno polje je zaraslo.

„Ti, sejaču, svoje ralo čuvaj,

a mi ćemo odrediti kad je vreme klasanju“.

Oni svoje ralo nisu sačuvali.

Gledam noćas kroz prozor

i mislim dokle smo to došli?

I od čega smo dalje:

od pravoslavlja ili helenizma?

Čemu smo bliži? Šta je tamo, ispred nas?

Čeka li nas sada neka druga era?

I ako je tako, šta je naša zajednička dužnost?

I šta joj moramo prineti na žrtvu?

1966.

J. Brodski – Sabrane pesme

Prepevao: Aleksandar Mirković

stanica

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 5, 2015 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , , ,