RSS

Архиве ознака: Јутарња песма господина Оливера

Иван В. Лалић ЈУТАРЊА ПЕСМА ГОСПОДИНА ОЛИВЕРА

 

Просто се јутро смеши у тишину

Ко што се смеше стари конобари.

Зрак светла пипа празну паучину,

Разједа сенке пепељастих ствари.

 

Треба се дићи и треба отићи,

Опран сапуном, најежен од јутра.

Зацело треба данас некуд стићи;

Нек стан празнина закључа изнутра.

 

А јутром све су мале зебње ближе,

Ко миш претрче преко прекривача.

Ал кад се пође, некуд се и стиже,

С празнином мисли место огртача.

 

Треба се дићи и скупити шкрто

Сирасте мрве једне добре воље.

У зрцалу се поглед ломи крто.

Под челом фине нити главобоље.

 

Просто се јутро смеши у тишину

На хрпу неизговорених речи;

Осећам испод непца маховину,

Слаткасти трулеж што се тешко лечи.

 

А заправо сам хтео да отпловим

Као на барци, на кревету уском;

Над димњацима да шишмише ловим,

И звезде, младе кестене са љуском.

 

А заправо сам хтео да се шетам

У папучама испод дрвореда,

Да витке нимфе испод лишћа сретам,

Од узбуђења бео као креда.

 

И још сам хтео да на море одем

И квасим ноге поред неког брода,

Па да полако све зебње набодем

На јарбол, два-три педља испод свода.

 

Јер даске мог се пода тихо тресу;

Можда се земља врти мало брже.

Завидим оним што носе на месу

Модрице страха, а ведро се држе.

 

Знам једно: нема на мени кривице

Што зидови су тањи сваке ноћи,

И што ми, кад крај мртве прођем птице,

Мехурић језе мора жало проћи.

 

Јутро се смеши. Да, треба отићи

Улицом крхком, као сваког јутра,

И након пола сата некуд стићи;

Зацело тамо где стижем и сутра.

 

Бојим се само да једном не нађем

Ујутро срушен град, сред пустопоља,

Па да кад затим из куће изађем

Мој стан празнина закључа и споља.

 

Време, ватре, вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

belski

Николај Богданов Белски

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 22, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,