RSS

Архиве ознака: љубав

Ралф Валдо Емерсон ПУТ ДО ПАЛАТЕ ПРАВЕ ЛЕПОТЕ

***

Стари писци кажу да је душа, када се отеловила на земљи, стала тумарати тамо-амо, тражећи онај други свет из кога је дошла, али је набрзо била ослепљена сунчевом светлошћу и није више могла видети ништа друго осим оно што је на овом свету,а што је само сенка правих ствари. Зато је божанство пред душом послало лепоту младости, да би је лепота тела могла подсетити на небеско добро и красоту. Човек, када угледа ту лепоту у женског бића, трчи к њој  и налази највеће уживање и радост у разматрању њених облика, кретњи и њеног духовног бића. То му биће представља оно што је особито у лепоти и што је њен узрок.

Ако се пак душа понизи и иако због превеликог бављења материјалним стварима мисли своје задовољство наћи у телу, она онда налази само тугу и јад, јер тело није у стању да изврши оно, што лепота обећава.  Али кад душа зна да цени те визије и побуде које лепота изазива у њој, она онда брзо савлада телесно и почне се дивити цртама карактера. Тада љубавници почну једно друго просуђивати према поступању и према говору и на тај начин прокрче пут до палате праве лепоте. Њихова се љубав, мало по мало разгори и развије до највише лепоте. Том љубављу, која гуши све ниске страсти, као што сунце трне ватру, кад сија на огњиште, постају они чисти и блажени. Љубавник, бавећи се оним што је само по себи дивно, узвишено, дубоко и праведно, почиње топлије волети и брже поимати ове племенитије особине. Волећи их у једном лицу, почиње их волети и у свима. И тако лепа душа постане улаз на који се улази у друштво свих истинитих и чистих душа. У дружењу са својом драгом добије љубавник оштрије око за мане и љаге које је њеној лепоти нанео додир са светом. Он има снаге да јој то и изнесе пред очи. Тако се догоди да они могу сасвим слободно и без икакве увреде једно другом указати на мане и погрешке и тако се међусобно помоћи да се излече. Посматрајући у много душа црте божанске лепоте и одвајајући у свакој души оно што је божанско од мрља које јој је нанео свет, љубавник се уздигне на степеницама тако образованих душа до највеће лепоте, до љубави и до сазнања Божанства.

[…] Но, тај сан о љубави, ма како био леп, представља само једну сцену у нашој игри. У свом развитку изнутра према споља, она проширује своје кругове као шљунак који је бачен у воду или као светлост која сија с ког небеског тела. Зраци душе обасјавају најпре најближе ствари: сваку справу, играчку […] двориште, пролазнике… Али се ствари увек групишу по вишим или по нижим законима. Суседство, величина, бројеви, обичаји, људи изгубе постепено своју моћ над нама. Узрок и ефекат, унутарња сродност, тежња за хармонијом душе и околине, напредан и пун идеала инстикт, све то надвладава касније. И стога је немогућ повратак од виших ка нижим односима. Због тога и љубав, која уздиже човека до Бога, сваким даном бива све мање лична. Испочетка се то нимало не примећује. Младићи и девојке, који се погледују преко пуне собе света и у чијим се очима огледа толико узајамног разумевања, мало мисле о драгоценом плоду, који ће касније произићи из овог новог сасвим спољашњег надражаја. Дело вегетације почиње тек надражајем коре и лисних заметака. Од измене погледа прелази се на удварања и галантерију. […] Љубав сматра свој вољени предмет као нешто савршено у својој врсти. Душа постане тело, а тело душа.

[…] Не треба се бојати да ћемо прогресом душе бити на губитку. У њу се можемо поуздати до краја. Оно што је тако лепо и примамљиво као ови односи, може се заменити и истиснути само нечим лепшим и тако даље све лепшим од лепшега до у вечност!

 

Превод: М. Морачина

Из есеја ЉУБАВ, Духовни закони, Партенон, Београд, 2012

 

John William Godward

John William Godward

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 марта, 2018 инч Емерсон

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић ЉУБАВ

Већ годинама учим твоје црте, у које дани

Утискују своје мале ватре; годинама памтим

Њихову светлуцаву непоновљивост, и решеткасту

                                                                          лакоћу

Твојих покрета, иза провидних завеса поподнева;

Тако те више не препознајем изван памћења

Које те предаје мени, и тако све теже кротим

Струју времена што не прође кроз тебе, кроз благи

                                                                             метал

Твоје крви; ако се мењаш, мењам се сигурно и ја,

И с нама тај свет саграђен око једног тренутка

Као плод око коштице, саткан од нестварног меса

Што има укус муње, укус прашине, укус година,

Укус снега растопљеног на пламену твоје коже.

 

Већ годинама знам да нестајемо заједно;

Ти прогорена звездом мога сећања, изван које

Све мање те има, ја лепо растурен у теби,

У свим поподневима, у свим собама, у свим данима,

У свему што пуни те полако, као песак

Постељу реке;

                        и тај наш тренутак

Траје дуже од туђе смрти.

 

Време – ватра – вртови, Матица српска, 1961.

Jeff Price

Jeff Price

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 јула, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , , ,

Лав Толстој О ЉУБАВИ И ЗАЉУБЉЕНОСТИ

8. јуна. Стари Јурт.
Љубав и религија – то су два чиста, висока осећања. Не знам шта је то љубав. Ако је љубав оно што сам о њој читао и слушао, онда је ја никада нисам осетио. Знао сам Зинаиду, раније, док је била гимназијалка, допадала ми се; али мало сам је позанавао. Провео сам у Казану недељу дана. Кад би ме неко упитао зашто сам био тамо, шта ми је било пријатно, зашто сам био тако срећан – не бих му одговорио да је то зато што сам се заљубио. Нисам то знао. Чини ми се да је то незнање управо главна карактеристика љубави и да оно заправо и чини сву њену лепоту. Како ми је у моралном смислу било лако у то време. Нисам осећао ону тежину ситних страсти која квари животну радост. Нисам јој ни речи рекао о љубави. Али сам тако сигуран да она зна за моја осећања – и ако ме воли, онда то приписујем само томе што ме је разумела. Сви заноси душе су чисти и узвишени у почетку. Стварност уништава невиност и лепоту свих заноса. Моји односи са Зинаидом остали су на разини чистог стремљења двеју душа једна другој. Ти можда сумњаш, Зинаида, у то да те волим, опрости ми ако је тако, онда сам ја крив, могао бих једном једином речју да те уверим.

Иља Рјепин

Иља Рјепин

Зар је никада више нећу видети? Зар ћу једном само сазнати да се удала за некаквог Бекетова? Или ћу је, што је још тужније, угледати у капици, веселу, са истим паметним, отвореним, веселим и заљубљеним очима? Не могу оставити своје планове да бих се њоме оженио, нисам довољно убеђен да ми она може значити срећу; али ипак сам заљубљен. Иначе, откуд та радосна осећања која ме оживљавају, који увек видим чим угледам, осетим нешто лепо… Предајмо се његовој вољи. Ни сам не знам шта је потребно за моју срећу и шта је срећа уопште. Сећаш се Архијерејске стазе Зинаида, оне бочне стазе. На врх језика ми је било да ти кажем, и теби исто. Моје је било да почнем; али знаш шта мислим – зашто ти ништа нисам рекао. Био сам тако срећан да нисам имао шта више да желим, плашио сам се да не покварим своју… не своју, већ нашу срећу. Заувек ће ми то дивно време остати као најлепша успомена у животу. А како је човек празно и сујетно створење! Када ме питају како је било у Казану, ја неким овлашним тоном кажем: „Веома пристојно друштво за губернијски град, баш сам се пријатно провео неколико дана.“ Подлаче! Људи све исмеју. Смеју се што ти је са вољеним створењем и у колиби рај, и кажу да то није истина. Јасно да је истина; не само да је и у колиби рај, него и у Крапивни, у Старом Јурту, свуда. Са вољеним створењем је рај у колиби, то је истина, истина, сто пута истина.

Иља Рјепин

Иља Рјепин

МОЈ ЖИВОТ (одломци из дневника), ЛОМ, 2004

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 8 маја, 2015 инч Лав Николајевич Толстој

 

Ознаке: , , , ,