Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака. Њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела моја нова европска књижевност. Ја сам – као и сви писци моје генерације –читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књижевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смештао у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену статичности које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа: она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, на њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.
Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити – као што се зна – никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови, у које би требало веровати, руше и поново стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздобљима у која је немогућно сместити наше заслуге.
[…] све књиге Достојевског су подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самоме себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома… У младости сам дрхтао над Дусима Достојевског…
Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977
Konstantin Vasiliev. Fyodor Dostoyevsky. 1976
