RSS

Архиве ознака: Aлександар Мирковић

Andrej Tarkovski – LEPOTA JE SIMBOL ISTINE…

Sećanja na detinjstvo ne prave od čoveka umetnika…

 

Moja poslednja dva filma su zasnovana na ličnim utiscima, ali nisu povezana ni sa detinjstvom, ni sa prošlošću, već se pre svega odnose na sadašnjost. Obratite pažnju na reč „utisak“. Sećanja na detinjstvo nikada od čoveka nisu napravila umenika. Upućujem vas na priče Ane Ahmatove o njenom detinjstvu. Ili na Marsela Prusta. Mi detinjstvu pridajemo, nekako, preveliku ulogu. Manir psihoanalitičara, da život posmatraju kroz detinjstvo i da u njemu pronalaze objašnjenje za sve – jedan je od načina infantilizacije ličnosti. Nedavno sam dobio vrlo čudno pismo od poznatog psihoanalitičara koji pokušava da objasni moje stvaralaštvo psihoanalitičkom metodom. Prilaz umetničkom procesu, stvaralaštvu, sa te tačke gledište, ako hoćete, deluje čak deprimirajuće. Deprimira zato što su motivi i suština stvaralaštva daleko složeniji, mnogo neuhvatljiviji nego što je obično sećanje na detinjstvo i njegovo objašnjenje. Smatram da su psihoanalitička tumačenja umetnosti uprošćena, čak i primitivna.

 

Umetnik ne traži Istinu – umetnik svedoči o Istini

 

Svaki umetnik, tokom svog prebivanja na zemlji, nalazi i ostavlja za sobom, neki delić istine o civilizaciji, o čovečanstvu. Sama ideja traženja, traganja, za umetnika je uvredljiva, ponižavajuća. Ona liči na sakupljanje pečuraka u šumi. Možda ćete ih naći, a možda nećete. Zato je Pikaso govorio: „Ja ne tražim, ja nalazim“. Po mom mišljenju, umetnik ne postupa kao tragač, on ne radi empirijski („probaću to da napravim, pokušaću to“). Umetnik svedoči o Istini, o svojoj istini sveta. Umetnik mora biti uveren da su on i njegovo stvaralaštvo u skladu sa Istinom. Odbacujem ideju eksperimenta, traganja, u sferi umetnosti. Svako traženje u toj oblasti, sve ono što pompezno nazivaju „avangardom“ jednostavno je laž.

 

Lepota je simbol Istine

 

Niko ne zna šta je to lepota. Ono što ljudi misle o lepoti, sama ideja lepote, menjala se tokom istorije zajedno sa filosofskim pretenzijama i razvitkom čoveka tokom njegovog života. To me tera da razmislim šta je to zapravo lepota, čega je ona simbol? Čega zapravo? Lepota je simbol Istine. Ja ne govorim ovde u smislu suprotnosti „istina i laž“, već u smislu istine kao puta koji čovek bira. Lepota (razume se, relativna) u različitim epohama, svedoči nam o nivou svesti koju ti ljudi imaju o Istini. Bilo je doba kad se ta Istina izražavala u liku Miloske Venere. I razume se samo po sebi, kada bi sakupili sve ženske portrete, recimo Pikasove, to, strogo govoreći, ne bi imalo ni najmanje veze sa Istinom. Ovde se ne govori o lepoti kao o nečem lepom za oko, već o Harmoničnoj Lepoti, o skrivenoj, Tajanstvenoj Lepoti, o Lepoti kao takvoj. Pikaso, istovremeno slaveći Lepotu, trudeći se da je proslavi, da priča o njoj, da je posvedoči, radi i na njenom rušenju, huli na nju, uništava je. Istina izražena lepotom je zagonetna, ona ne može biti dešifrovana, ni objašnjena rečima. No kada se čovekovo biće, ličnost, nađe sa tom Lepotom, kada se sretne sa njom, spoji, ono oseti njeno prisustvo, kao da mravi mile duž kičme. Lepota je kao čudo o kome slučajno svedoči čovek. U tome je cela stvar.

 

Stvaralaštvo je dokaz postojanja duhovnog bića…

 

Mislim da je ljudsko biće stvoreno da bi živelo. Živelo na putu ka Istini. Eto zašto čovek stvara. U izvesnoj meri čovek stvara na putu ka Istini. To je njegov način postojanja i pitanja o stvaralaštvu („Za koga ljudi stvaraju? Zašto stvaraju?) u suštini su pitanja bez odgovora. Jer svaki umetnik, ne samo da ima svoje shvatanje stvaralaštva, već i svoja pitanja o njemu. Ovo je povezano sa onim što sam govorio o Istini koju tažimo, kojoj doprinosimo našim malim snagama. Glavnu ulogu ovde igra instinkt, instinkt Tvorca. Umetnik stvara instinktivno, on ne zna zašto upravo u određenom trenutku radi ovo ili ono, piše upravo o tome, crta upravo to. Tek kasnije on počinje da analizira pronalazeći objašnjenja, razmišlja i dolazi do odgovora koji nemaju ništa zajedničko sa instinktom, sa instinktivnom potrebom da se gradi, stvara, da se samoizražava. Na neki način, stvaralašvo je izražavanje duhovnog bića čovekovog – suprotnog fizičkom biću; stvaralaštvo je dokaz postojanja tog duhovnog bića. U čovekovoj delatnosti nema ničega toliko neosnovanog, besciljnog, toliko samodovoljnog kao što je stvaralaštvo. Ako bi iz ljudskih delatnosti uklonili sve one koje donose dobit ostala bi samo umetnost.

 

Originalan umetnički izraz….

 

Pod posmatranjem, pre svega, podrazumevam ono što rađa umetnički izraz ili misao koju imamo o umetničkom izrazu, umetničkoj predstavi. To je sve vrlo individualno. Umetnički izraz, smisao umetničkog izraza može proizaći samo iz posmatranja. Ako se ne zasniva na posmatranju, umetnički izraz se menja simbolom, to jest onim što može biti objašnjeno umom, i tada umetnički izraz ne postoji jer tada već ne odražava čovečanstvo, svet. Originalan umetnički izraz ne treba da predstavlja traganje jadnog umetnika i njegove ljudske probleme, želje i potrebe. On treba da odražava svet. Ali ne svet umetnika, već put čovečanstva ka Istini. Prosto osećanje dodira sa dušom koja je negde tu, iznad nas, ali tu pred nama živi u delu koje se može oceniti kao genijalno. U tome je istinski pečat genija.

 

Moji učitelji – Božiji bezumnici

 

Nekada sam mogao ljude koji su uticali na mene da nazovem bivšim učiteljima. No sada su u mojoj svesti sačuvani samo kao „ likovi“, pola sveci, pola bezumnici. Ti „likovi“ može biti da su malo opsednuti, ali ne đavolom; oni su, kako bih rekao „Božiji bezumnici“. Među živima imenovaću Robera Bresona. Među umrlima – Lava Tolstoja, Baha, Leonarda da Vinčija… Na kraju krajeva svi su bili bezumnici. Zato što apsolutno ništa nisu tražili u svojoj glavi. Oni nisu stvarali uz pomoć glave…. Istovremeno me i plaše i nadahnjuju. Apsolutno je nemoguće objasniti njihovo stvaralaštvo. Hiljade stranica je napisano o Bahu, Leonardu i Tolstoju, no niko nije mogao na kraju ništa da objasni. Niko, slava Bogu, nije mogao da nađe, da se približi istini, da dodirne suštinu njihovog stvaralaštva! To još jednom dokazuje da je to čudo neobjašnjivo…

 

Sloboda…

 

U najvišem smislu pojam sloboda, posebno u umetničkom smislu, u smislu stvaralaštva, ne postoji. Da, ideja o slobodi postoji, to je realnost u društvenom i političkom životu. U raznim delovima sveta, raznim državama, ljudi žive sa više ili manje slobode; no poznata su vam svedočanstva koja govore da su i u najstrašnijim uslovima postojali ljudi koji su posedovali nečuvenu, zadivljujuću, unutrašnju slobodu, unutrašnji svet, veličinu. Mislim da sloboda ne postoji kao mogućnost izbora: sloboda je duševno stanje. Na primer: moguće je da čovek društveno, politički bude savršeno „slobodan“, a da pri tom strada od osećanja prolaznosti, osećanja usamljenosti, osećanja beznadežnosti.

 

Sloboda stvaralaštva

 

Što se tiče slobode stvaralaštva, o njoj nema spora. Nijedna umetnost ne može bez nje da postoji. Odsustvo slobode automatski obezvređuje umetničko delo, jer taj nedostatak onemogućava pomenutom, da se izrazi u najlepšoj formi. Odsustvo te slobode čini da samo umetničko delo, bez obzira na svoje fizičko postojanje, zapravo ne postoji. U stvaralaštvu, potrebno je da vidimo ne samo stvaralaštvo. Nažalost, u XX veku, vladajuća je tendencija da umetnik-individualac, umesto da teži stvaranju umetničkog dela, koristi ga za isticanje sopstvenog „ja“. Umetnička dela sada izražavaju „ja“ onih koji su ih stvorili i pretvaraju se, kako bih rekao, u razglas njihovih sitnih pretenzija. Vama je to poznato bolje nego meni. O tome je puno pisao Pol Valeri. Nasuprot tome, originalni umetnik, a pre svega genije, rob je talenta koji mu je dat. Oni su dužni za ovaj dar da služe ljudima i duhovno ih hrane, za to su izabrani. Eto u tome se, po meni, sastoji sloboda.

 

Poslednji intervju Andreja Tarkovskog, objavljen u magazinu “Figaro”, oktobar 1986.

 

Preveo: Aleksandar Mirković

tarkovski l

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 3, 2016 in Тарковски

 

Ознаке: , , ,

Robert Roždestvenski AKO SE VRATIM…

Tiho lete niti paučine.

Sunce gori na staklima sivim.

Činio sam što ne treba;

oprostite:

prvi put

na Zemlji živim.

Tek sada je ja osećam.

Njoj pripadam.

Njoj ću zavet dati…

I živeću drugačije, obećavam.

Ako se vratim…

Ali, neću se vratiti…

1982

Prepev: Аleksandar Mirković

ako.jpg

 
2 коментара

Објављено од стране на јануар 29, 2016 in Рождественски

 

Ознаке: , , , ,

Petar Mamonov – Bogu je nevažno što vi u Njega ne verujete, glavno je da On u vas veruje

Pitanje: Pričaju da ste postali drugi čovek. Zašto?

P. Mamonov: Kad me je lupilo 45 godina izgubio sam zanimanje za život. Iako sam sve imao – voljenu ženu, prekrasnu decu, dobre roditelje, zanimljiv posao, slobodno vreme, potpunu nezavisnost, svi me vole i ja sve volim. I odjednom sam zapeo – nemam ja zbog čega da živim. A imam rođaka koji je građevinar. I nekako baš tada je gradio naselje ljudima koje je jako cenio. Lenu Filatovu i drugima. I brat mi kaže: „Petja, uzmi plac“ A ja sam ceo život u gradu – šta će mi plac? On kaže: „Dođi ovde, pogledaj“. I ja sam otišao, video tu neopisivu lepotu, te borove, rečicu, i rekao: „E, ovde ću i ostati“

Prve dve godine živeo sam sâm jer su uslovi bili teški. Žena i deca su navraćali. I sećam se jedne zimske večeri, tamne, duge, kada sam u trenutku shvatio šta sam izgubio. Bez lažne skromnosti reći ću da sam razvijen čovek, i nisam glup, i zbog toga nisam počeo da se opijam. Ali sam počeo da razmišljam zašto bih uopšte živeo, zašto mi je dato tih 70 ili koliko već godina života. A moj prapradeda bio je protojerej u Sabornoj crkvi Vasilija Blaženog. Daj, mislim, kupiću molitvenik, da vidim čemu se oni tamo mole. U početku sam čitao sa užasom i s nekim divljenjem, istovremeno. Čak sam počeo da obeležavam molitve sa koja se slažem i sa kojma se ne slažem. Više se ne sećam zašto mi je nešto izgledalo visokoparno ili nije dolazilo do mog srca u tom momentu. Zatim je sve to prošlo i ja sam shvatio: sve što mi treba je tamo. Renovirao sam kući. Počeo da idem u crkvu. Seljaci pitaju: „Šta je Petre, zaređao si u crkvu?“ a ja kažem: „A voliš li ti da piješ pivo sa seljacima, ceo dan u pivnici da prestojiš?“ – „Volim.“ – „A ja volim da idem u crkvu.“ Eto, to je bio početak, a pravi susret sa Bogom desio se nedavno, pre pola godine. Nisam mogao da se izvučem iz jednog greha. Nikako nisam mogao. I jednom, bilo je Sretenje, ustanem i iznenada osetim kako je Gospod zalio srce moje ljubavlju i razoružao me. I sve je prošlo. Isak Sirin je govorio: „Naš Bog – to je okean ljubavi.“ I uzrok Bogoovaploćenja i smrti na krstu samo je ljubav prema čovečanstvu, a sve ostalo je u drugom planu.

Pitanje: Kontrolno pitanje: da li Bog voli i neverujuće?

P. Mamonov: Jedan sveštenik je rekao: „Bogu je nevažno što vi u Njega ne verujete, glavno je da On veruje u vas.“ Bog veruje u čoveka, on se uzda u nas. Mi smo mu potrebni zato što je ljubav obostrano osećanje. Njemu je potrebna naša ljubav. Vi ste, koliko shvatam, ateista, a ja vernik, no pri tome mi ostajemo normalni, poštujemo se, slušamo, pokušavamo da shvatimo jedan drugog, kao ljudi. S jedne strane, niko nikoga ne vuče za uši u crkvu, a sa druge, niko ni od koga ne traži da se odrekne Boga.

Pitanje: Ja ne znam da li Bog posotoji i pridržavam se principa dualnosti: „Treba, u osnovi misliti, kao da Boga nema, a postupati kao da postoji“. Meni se čini da su u Rusiji, zapravo, prilično složeni odnosi s Bogom.

P. Mamonov: Nisu jednostavni. Do 1917. godine imali smo toliko bogat i lagodan život da su ljudi zabravili na Boga. Gospod je pogledao i rekao: „Ah, ja vama nisam potreban, eto vam Lenjina i Staljina“. A kada smo prestali da im se klanjamo, dao nam je svu sreću. Ja živim u provinciji i uopšte ne delim široko rasprostanjeno mišljenje da je sve loše i da svi kradu. Narod je zainteresovan za posao, prestaje da pije. Do deset sati uveče rade na svojoj zemlji. Sve kuće su pokrivene, u dvorištu po dva auta. Ja mami, u Moskvu, vozim meso iz naših prodavnica – narofominsko, obninsko (gradovi Naro-Fominsk, Obninsk, prim. prev. ). I mleko, i pavlaku, i kobasice – kod nas je sve jevtinije. Eto, iz Holandije su uvezli rasna stada. Kako da se ne radujem? Ili o mladima, svašta se govori, a ja srećem mlade ljude i vidim da im nisu potrebni pornići, ni izopačene reklame. Prošle godine snimao sam sa Sergejem Lobanom „Plamen“. On ima 24 godine, napravio je film od svojih para, ni od koga nije tražio – zaradio je snimajući hirurške operacije. Eto tako, po površini pliva prljavština, a u dubini – voda je čista. To je kao kada u trolejbus uđe pijani huligan, i putovanje izgleda nemoguće. A ostalih četrdeset ljudi sede i u tišini putuju. Nas dvojica smo sedeli u Sočiju u festivalskoj raskoši, a ljudi su ustali u 7 ujutro i krenuli na posao. Ja sam predstavnik tih ljudi.

Pitanje:Krajem 80-tih godina bili ste roker i meni se veoma dopadala vaša grupa „Zvuci Mu“. Imali ste originalan scenski izgled – kao neki jurodivi „protestant“(igra reči – znači i protestant i čovek koji protestuje, prim.prev.). A nedavno sam gledao film Marine Ljubakove u kome se vi i vaše kolege odričete svoje prošlosti, kao da ste se bavili nečim nečasnim i užasnim.

P. Mamonov: Činjenica je da sa svojom prošlošću imam loš odnos. Zato što je tada moj način života bio sličan životu stoke. A muzika je prosto talenat koji mi je Bog dao. Svi govore: Puškin, Puškin…A pokažite mi majku koja bi želela da njen sin živi život tako kako ga je Puškin živeo. Svoj genije, koji je od Boga, dobro je koristio. A život….

Pitanje: Vi smatrate da se način života i stvaralaštvo mogu odvojiti? A ja nisam uveren da bi Puškin, da je vodio pravednički život, ostao u istoriji upamćen kao veliki pesnik?

P. Mamonov: Ispričaću vam jednu pričicu. Kada je Gospod naš ulazio u Jerusalim na magarici svi su vikali: „Osana!“ i bacali cveće pod noge magarici, koja je bila potpuno uverena da nju slave. Moj talenat – to Gospod, na meni, magarcu, sedi. Sve je to izbijalo kroz moj sramotan odnos prema životu, kroz moje pijančenje, kroz moj razlupani nos, kroz moje osećanje da sam kralj, da sam genije, da sam glavni, da sve znam, da sam sve shvatio. Eto kakav sam čovek bio i zato svoje stare pesme prosto mrzim. Ja na sceni nikada nisam pravio predstavu, to je bio iskreni krik o onome što mi je u duši. Sada slušam te pesme i sa užasom vidim kako sam živeo, o čemu sam mislio, o čemu sam pevao. Čista pornografija, votka i tako dalje. Možemo, naravno, reći: „antiheroj“ „privlačnost negativnog“… Ja sam samo prijemnik. Ako je prijemnik „Grundig“ onda je prijem čistiji. Ja sam dužan da sebe čistim, da ne bih prljao darove koje Gospod daje. Kad god sam imao oglav (oprema za konje koja ne dozvoljava da konj gleda sa strane, prim. prev.) sve što je išlo kroz mene, hteo – ne hteo, dodirivalo je močvarnu žabokrečinu kojom sam bio prepunjen. I, iako je to bilo talenetovano, bilo je užasno. To nije put. To je bilo samo rušenje. Odricanje tog života. Može biti da je u tom momentu tako i trebalo delovati. Zato što smo živeli grozno.

Pitanje: Mnogi tuguju za tim groznim životom.

P. Mamonov: To je razumljivo. U zatvoru je, na neki način, zdravo živeti. Zato što te hrane, poje, dižu, postrojavaju, teraju na posao – radi i ništa ne misli. Otuda dolazi ta kuknjava za starim vremenima. A ja sam uvek bio buntovnički raspoložen i borio se protiv tog vremena. To je bila ispravna bitka, no uprljana mojim ličnim žvotom.

Pitanje: Da ona nije bila u vezi sa vašim ličnim životom, ne bi sve to tako snažno delovalo. I vi ne biste postali onaj Mamonov, koji je u nama izazivao takav drajv.

P. Mamonov: Niko ne zna šta bi sa nama bilo – da nismo pili toliko votke, promenili toliko žena i da nismo činili toliko gluposti. Možda sam petsto svojih najboljih dela utopio u votku…

Pitanje: Da ste se tada obratili Bogu napravili bi ansambl duhovne muzike koji bi ljude smarao…

P. Mamonov: Mitropolit Antonije piše da ako verujući umetnik počne da stvara dela o svojoj veri, ona će, po pravilu biti falš. Ne treba ništa izmišljati, treba se osloniti na svoju umetničku intuiciju, i tada će čistota dostignuta u veri biti i u tvojim umetničkim delima. Ovo je početak jeden od mojih poslednjih pesama:

Čisto-čisto srce

Visko-visoko

Misli bistre-bistre

I sneg je daleko

To je napisao čovek koji je pevao: „Muva je izvor zaraze“ i „Ćevap“. Ja realno vidim da sam se promenio.

Pitanje: Iskreno govoreći, ono o muvama mi se više sviđa.

P. Mamonov: Šta se kome sviđa, stvar je ukusa. Umetnost nije prvi plan našeg života. Prvi plan su odnosi među ljudima. Ljubav nisu uzdasi na klupici, ni šetnjica na mesečini, i ljubav nije ushićenost jedno drugim. Ljubav je umeće da se nosi breme drugog čoveka. Čak i ako ti je neprijatan, učini mu dobro, pređi preko sebe. Podigni onoga ko je pao, ne razmišljaj kako se pijan valja. Možda mu je pozlilo od srca. I čak ako je pijan, podigni ga, posadi na ivičnjak. Mi imamo pogrešno mišljenje da je hrišćanstvo odlazak u crkvu i molitva. Kako je govorio moj voljeni otac, Dimitrije Smirnov, neki od nas idući četrdeset godina u crkvu i čitajući sve molitve, jako se iznenade kada stanu pred rajske dveri i odatle začuju glas: idite, ne poznajem vas. Hrišćanstvo je stalno pranje sudova.

Pitanje: U filmu Pavela Lungina „Ostrvo“ u kome igrate neposlušnog poslušnika, veoma mi se svidelo kako ste govorili crkvenoslovenski jezik. Prosto muzika.

P. Mamonov: Da, to je zapanjujuća stvar. U staroslovenskom jeziku nije bilo ni jedne ružne reči ili psovke. Nije bilo potrebe za njima. Znači, nije bilo prostakluka.

Pitanje: Negde sam pročitao da Lungin snima čoveka u molitvi, i to još u krupnom planu, a to je ružno, kao da virite u kupatilo…

P. Mamonov: To je ozbiljno pitanje. Sada na film gledam kao na zabavu. Bacio sam na tavan sve Bergmane i sve Tarkovske, koji sami ništa nisu shvatali i nas, gledaoce, natovarili su svojim nerazumevanjem. Gledam francuske filmove iz pedesetih, gangsterske trilere. Vrlo pošteni filmovi. Sižei su jako zanimljivi, tako da dva sata možeš sve zaboraviti. I svi prestupnici, koje si zavoleo, na kraju obavezno ginu. Zlo se kažnjava. Tako da ti filmovi, na čudan način, nose u sebi pozitivan naboj. Zato u meni postoji velika sumnja prema našem filmu. Šta je svrha filma? Jer mi propovedamo, nenametljivo, no svejedno propovedamo. Ne daj Bože da se stvori pravoslavna propaganda. Mi prosto pokušavamo da damo ljudima, koji ujutro u sedam idu na posao, nekakve poruke i pomagala, štake, da bi im bilo lakše da žive. A kako prikazati pravoslavlje bez molitvenog stanja?

Pitanje: Ne bojite se da se od glumca pretvorite u propovednika?

P. Mamonov: Ja sa vama delim svoje duhovno iskustvo. Kod mene je dolazio jedan čovek i govorio: „Hoću da spoznam Boga, otkrijte mi Boga.“ Odgovorio sam mu: „Pretpostavimo da ja to mogu da uradim, no da li ste vi spremni da se odreknete života koji živite i da počnete novi život? Ili samo maštate o Bogu kao o bonusu?“ On je bio iskren čovek i rekao je: „Da, voleo bih da Bog uđe u moj život ne narušavajući red koji sam ustanovio.“ A to ne ide tako. Ako Ga primamo, onda moramo menjati ceo svoj život.

Pitanje: Rekli ste da hrišćanstvo nikome ništa ne nameće. A crkva? Po mom mišljenju ona je počela da zastrašuje. Eto, bila je u Centru Saharova izložba: „Oprezno, religija!“ Dvosmislen naziv, provokativni eksponati. Na primer kao ikona sa rupom umesto lica, a preko puta foto-aparat. Ljudi koji su sebe nazivali pravoslavcima, rasturili su izložbu, navodno spontano, a zapravo po nalogu nekog sveštenika i nisu bili kažnjeni. Umesto njih sud je kaznio novčanom kaznom jednog od organizatora izložbe.

P. Mamonov: Eksponat je, po mom mišljenju, bogohulan, ali pogrom nije hrišćanski čin. Zlo na zlo – nije pravi odgovor. Zlo se može pobetiti samo dobrom. Uopšte, šta je to zlo? Tama – to je odsustvo svetla, a zlo je odsustvo dobra. Ono nema svoju suštinu, biće. Probajte da u sobu unesete sveću i da prekrijete svetlost tamom. Možete samo ugasiti sveću. Mene uznemiruju i gola dupeta na ekranu i automati za igru u prodavnicama. Ali tome se treba suprotstaviti svojim životom. A ne rušenjem toga.

Pitanje: Đavo takođe nema svoju suštinu, svoju bit?

P. Mamonov: Šta su to anđeli? Kristali u kojima nema nikakve tame i čije površine trepere zato što se u njima prelama svetlost. Anđeli, slaveći Boga, uspinju se dan po dan sve bliže i bliže Njemu. A šta su to zlodusi? To su anđeli koji su se zaustavili i počeli da tamne. Tako i ljudi. Zaustavljanje na dostignutom nije moguće. Ako se zaustaviš na udobnom stepeniku tvoj lift će odmah krenuti dole. Gordost je najstrašniji greh, iz koga svi ostali poizilaze. Taština, praznoslovlje, moji su veliki gresi. No praznoslovlje je praznoslovlju neprijatelj. Kada govorim i komuniciram sa novinarima, da bi preko njih došle do ljudi takve stvari, ovlašćen sam da brbljam. Kao što je rekao jedan atonski starac: „Bolje je da sa Bogom porazgovaram o tebi, nego sa tobom o Bogu“.

Pitanje: Dobra formulacija, iako vidi Bog da vi sa mnom samo o njemu i govorite. Vaš heroj u filmu je unekoliko drugačiji. Pomalo je svet, pomalo jurodiv, pomalo provokator, pomalo vrag. Zato je i zanimljiv. Da li je tako?

P. Mamonov: Ne, nije sasvim tako. Šta je to podvig jurodivog? Najviši podvig u hrišćanstvu, kada čovek sebe osuđuje na potpuno poniženje, potpunu sramotu, da ne bi neko, ne daj Bože, u njemu video svetost. Eto, Vasilije Blaženi je trčao go – zašto? Jesu li ga zli duhovi obuzeli? Ne. Da bi mu svi govorili – ti si najodvratniji, ti si nam najmrskiji. Po našoj veri, to je sreća, to daje smirenje. Bog se gordome suprotstavlja, a smernima daje blagodat. To, što vi nazivate provokacijom, on čini ne zato što je zao, već da bi ljude urazumio, da bi se ljudi osvestili. Tako on pred dolazak oca-ekonoma, premazuje kvaku katranom, pali igumanu dušek, da bi ga izveo iz stanja potpune blaženosti, koju je tako blistavo odglumio Viktor Ivanič Suhorukov.

Pitanje: Ateisti smatraju da vi, u stanju u kakvom se danas nalazite, takođe proizvodite blažen utisak…

P. Mamonov: To vama tako izgleda. Ja se nalazim u stanju neprestanog divljenja pred Gospodom, koji sve što činim trpi, sve mi daje, i očekuje od mene, i čeka, i polagano otvara i otvara srce moje. Znate li kako su ranije objašnjavali stvaranje bisera? Kada se školjka otvori i na nju padne zrak svetla. Maksimum, koji sam do sada dostigao, jeste da se ponakad osećam kao ta školjka. A da li će biti bisera – Bog zna…

Petar Mamonov se rodio 14. aprila 1951. godine u Podmoskovlju. Godine 1979. završio je Moskovski grafički fakultet. Od 1979-1982 studirao je na redaktorskom fakultetu Moskogovskog grafičkog fakulteta. Radio je kao štamparski radnik u štampariji „Crveni proleter“. Od 1984-1990 godine bio je vođa i pevač grupe „Zvuci Mu“. Od 1991-1995 radi na projektu „Mamonov i Aleksej“. Sarađuje sa Pozorištem Stanislavski. Pozorišni rad: „Pukovniku nema ko da piše“ (1995) „Ima li života na Marsu?“ (1997. monodrama). Na filmu je debitovao 1986. godine u kratkometražnom filmu „Hau du ju du“. Igrao je u filmovima „Igla“ (1998), „Taksi bluz“ (1990), „Anna Karamazoff“ i „Noga“ (1991), „Tera inkognita“ i „Vreme tuge još nije došlo“ (1995), „Ostrvo“ (2006)

Razgovor vodio: Viktor Matizen

Preveo: Aleksandar Mirković

mamonov

 

 
5 коментара

Објављено од стране на јануар 1, 2016 in Мамонов

 

Ознаке: , , ,