1. Није чудно што није миљеница правих мушкараца генерала атлета владалаца деспота вековима иде за њима та плачљива уседелица с ужасним шеширом Војске спаса и опомиње извлачи из оставе Сократов портрет крстић начињен од хлеба старе речи
а унаоколо хучи диван живот румен попут кланице ујутро готово да се може похранити у сребрну кутију невиних успомена све је мања као длака у грлу као брујање у уху
2.
о Боже да је бар мало млађа мало лепша да је у духу времена да се њише куковима у такту модерне музике можда би је тада заволели прави мушкарци генерали атлете владари деспоти да поведе рачуна о себи да изгледа људски као Лиз Тејлор или Богиња Победе али она базди на нафталин шнира уста понавља велико – Не несносно је упорна смешна као страшило као сан анархисте као житија светаца
З. Херберт – Господин Когито, Архипелаг, Београд, 2008
