RSS

Месечне архиве: новембар 2014

РОМАНТИЗАМ

Романтизам је општеевропски књижевни и културни покрет, а свој врхунац достигао је између 1800. и 1830. Тежње романтичара испољавале су се на најразличитијим подручјима – не само у књижевности и уметности уопште. Та многостраност романтичких струјања ставиће пред тежак и сложен задатак свакога ко покушава да нађе неку обухватну дефиницију. За романтизам је речено да тежи ка прошлости, али да је увелико задужио будућност, да је дао неисцрпно богатство идеја и подстицаја, али несразмерно мали број великих уметничких дела.
Романтички покрет пада у доба када су Европу потресала крупна историјска збивања. Француска револуција (1789), Наполеонов успон, његова ратовања и његов пад, победа реакције и рестаурација – све то обележава епоху у којој грађанска класа води борбу против још живих облика феудализма. При оцени појединих појава ваља се осврнути на специфичност друштвеног и идеолошког развитка у свакој од земаља које су дале свој допринос романтизму. Немачки романтизам (најизразитији и најсложенији) разликује се у неким цртама од енглеског или француског, а доста специфичности има и романтизам у словенским земљама. У измицању пред питањима непосредне друштвене стварности романтичари су се нашли у потрази за страним земљама, минулим временима или за пространствима фантазије. Тим путем воде их песничка машта и осећај; машта је способна да дочара свет снова и у мислима преобрази стварност, док сензибилност опет омогућује непосредније доживљавање културних споменика дубоке прошлости или страних народа, јер је оно – по назирању романтичара својствено људима свих времена, па тако ствара неку општечовечанску заједницу која не зна за историјске или географске границе. закони природе и живота (а поготово уметности) по мишљењу већине романтичара, не могу се објаснити разумом, већ је то ствар осећајног доживљавања и песничке видовитости. Зато романтичари од свих уметности цене музику, уметност којом свако може дати неспутано одушка својим осећањима, и која је према схватању немачког филозофа Шопенхауера (1788−1860) чисто очитовање ирационалности. Музика заузима важно место у естетици романтизма, а утицала је и на песнички стил епохе. Свему је томе блиско схватање да је сваки човек у свеобухватности свог емоционалног, „унутрашњег“ живота посебно, слободно биће, назависно од конвенција друштвене заједнице; то је извор романтичарског индивидуализма, који је надахнуо и обликовао животе многих романтичара, а још више ликове њихових „јунака“ у романима, еповима и драмама. Из несклада личних и друштвених интереса, сна и стварности, никао је романтичарски песимизам, који је под називом „светски бол“ (Weltschmerz) постао најпопуларнији појам епохе.

Вилијам Тарнер, Последња пловидба Тенерера, 1839

Вилијам Тарнер, Последња пловидба Тенерера, 1839

Ипак и романтичари признају неке снаге које појединца везују уз заједницу. Али они и не мисле на темељну друштвену везу, на класну припадност, већ на националну, расну, културну и верску традицију, на тзв. крвне и духовне везе. Одатле религиозни мистицизам и рестауративне склоности код неких романтичара, али и искрено занимање за културу страних, па и далеких народа, за језична и фолклорна истраживања, а што је зацело најважније: за историју уопште, за проучавање прошлости. У вези с тим развио се читав низ тековина романтизма, нарошито код малих народа, где је романтички покрет много допринео буђењу националне свести као и утемељењу књижевног језика, па од тог времена и датира почетак неких националних књижевности.
Много тога што нам је данас страно има оправдање у делима романтичара. Једна од тежњи романтизма било је дочаравање неког песничког света који се уздиже изнад нескладне стварности. У том свету крећу се ликови који као да не знају за потребе и тегобе свакидашњице, који не живе од хлеба већ од заноса, а потресају их силне страсти којима су вољни све да жртвују. Њиховим животом често влада тајанствена судбина, неке више силе које не подлежу друштвеним или природним законима. У романтичарским делима свакоме се може све догодити јер романтичари не познају психолошку или друштвену мотивацију у оном смислу како су је утемељили реалисти. Романтичари се тиме не задовољавају: они прелазе границе стварног света те својом маштом приказују натприродне појаве, тајанствене преображаје и сл. Није случајна појава да се управо у тој епохи пробудила љубав за народно усмено песништво. У бајци слободна игра маште производи онај песнички склад који жели бити независан од реалности, па није ни чудо што су романтичари често урањали у тај свет.

Франциско Гоја, Сунцобран, 1777

Франциско Гоја, Сунцобран, 1777

Сродне побуде изазвале су и процват историјског романа и историјске драме. У њима се огледа романтичарска чежња за даљинама и прошлошћу, за пустоловинама и снажним, страственим карактерима. Јунаци беже од самих себе, од досаде и празнине живoта кои их не задовољава. Стога они полазе на путовања, у страни свет. Путовање је један од омиљених мотива књижевности у доба романтизма.
Најлепше плодове свог ставралаштва романтичари су дали на пољу лирике. Њихова осећајност је у лирској песми неусиљен израз, а краткоћа песама повољно се одразила на облик, на формалну сажетост, која није баш одлика романтичара. Предмет поезије постаје и природа и крајолици.
Стихом су се романтичари радије служили него прозом, па и у епским делима: романтички еп, понајчешће с темом из живота каквог романтичног јунака, јавља се у епохи романтизма готово у свим европским књижевностима. Изражајна вредност коју романтичари придају стиху очитује се и у томе што стихове, тј. лирске песме налазимо на појединим, емотивно истакнутим местима уметнутим и у прозна дела, у романе и у приповетке.
Бављење језиком и осталим културним благом народа увелико је обогатило и песнички језик. У песмама је на другачији начин приказано шаренило боја и звукова којима су проткани утисци и описи из природе. Песничка снага тих описа заснива се на употреби метафора које могу да дочарају нове и неочекиване представе. Тиме су романтичари потиснули у позадину уобичајене стереотипне придеве (традиционалне епитете), које су песници ранијих стилских епоха обилато употребљавали. Међу метафоричним стилским средствима нарочито се истиче синестезија , тј. повезивање разнородних чулних утисака (слушних, осетних, видних) у изражајну целину; нпр. „злаћано милују звукови“, „кроз ноћ која ме обавила, допире до мене звукова сјај“ (Брентано). Овим и сродним изражајним средствима романтичари су задужили савремену поезију.
Велики је број истакнутих представника романтизма у свим земљама. Руска и већина осталих словенских књижевности тек од доба романтизма су дале дела која по свом значењу прелазе националне границе и постају својином светске књижевности. Немачки је романтизам извршио снажан утицај својим програмским значењем и језичко-фолклорним истраживањем, а дугујемо му и савршена остварења лирске поезије. Ово последње важи и за енглески романтизам, који је уз то дао и узор романтичког песника у лику Бајрона, најизразитијег представника романтичарског индивидуализма.

На основу текста Виктора Жмегача, Увод у књижевност (теорија и методологија)

Иља Рјепин, Двобој Оњегина и Ленског, 1899

Иља Рјепин, Двобој Оњегина и Ленског, 1899

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 30, 2014 in теорија књижевности

 

Ознаке: , ,

Шарл Бодлер „Едгар Алан По – Његов живот и дела“ (одломци)

***
„У приповеткама Поовим нема никада љубави. Бар Лигеја, Елелонора нису, у правом смислу речи, љубавне повести; главна идеја на коју се ослања дело сасвим је друге природе. Можда је веровао да проза није језик на висини тог необичног и скоро неизрецивог осећања; док су његове песме у накнаду за то, пресићене тим осећањем. Божанствена страст се у њима величанствено јавља и увек је обавијена велом неизлечиве туге. У својим чланцима он говори понекад о љубави, и то као о некој ствари која када се само и спомене, перо мора да задрхти. У Пределу Арнхем он ће тврдити да су четири основна услова за срећу: живот на чистом зраку, љубав жене, одрицање од сваког самољубља и стварање нове лепоте. Чињеница да и поред свог изванредног дара за настрано и грозно нема ниједног места у читавом његовом делу које би се односило на похотљивост или чак и на чулна уживања потврђује мишљење госпође Франсис Осгуд о витешком поштовању Поа према женама. Његови портрети жена су дати такорећи као светитељски ликови; они блистају у средишту натприродног сјаја и насликани су са претеривањима једног обожаваоца. Што се пак тиче малих романтичних доживљаја, можемо ли се чудити што се једно тако раздражљиво биће, чија је жеђ за Лепим била можда основна црта, понекад страственом жестином одавало удварању, том вулканском и вештачком цвету за који је узаврели мозак песника изузетно погодно тле?

po

***
По је писац нерава, и то најбољи којег ја познајем. Код њега свако улажење у предмет привлачи као ковитлац, тако да читалац то уопште не осети. Његова достојанственост изненађује и одржава дух будним. Осећа се у самом почетку да је посреди нешто озбиљно. А лагано, мало по мало, развија се повест чији сав интерес почива на неприметном скретању разума, на смелој претпоставци, на неразумном одмеравању природе у мешавини природних способности. Читалац понет вртоглавицом принуђен је да прати писца у његовим убедљивим закључцима.
Нико није писао са више чари о изузетноме у животу људи и природе; о жестокој радозналости код људи; о концу годишњих доба пуних узбудљивог сјаја, о времену жарком, влажном и магловитом, кад јужни ветар разнежава и опушта живце, као жице неког нструмента, кад се очи пуне сузама, које не долазе од срца; о привиђењима у која се у почетку сумња, да би ускоро постала убедљива и разложна, о немогућноме што се наметнуло интелигенцији и што је води неумитном логиком; о хистреији која узима место вољи, о супротности између живаца и духа, и о човеку поремећеном толико да бол изражава смехом. Он испитује оно што је најнесталније, он одмерава немерљиво и описује на подробан и научан начин, чије су последице ужасне, све оно измишљењно што лебди око човека од нерава и води га злу.
Поове личности, или боље речено, личност Поа, човек изузетних способности, човек раслабљених живаца, човек чија ватрена и стрпљива воља пркоси тешкоћама, онај чији је поглед управљен оштрином мача на предмете који расту под његовим погледом – то је сам По. А његове жене, које све зраче, болесне су и умиру од чудних слабости, говорећи гласом сличним музици… Што се тиче његове идеалне жене, његове Титаниде, она се појављује у различитим портретима растуреним у његовим малобројним песмама; портретима или, боље рећи, начинима да се осети лепота, које темперамент пишчев зближава и стапа у нејасну, али приметну целину, у којој живи још нежније него другде та незасита љубав за Лепим, која је његов главни наслов, то јест извод свих његових наслова за наклоност и поштовање песника…“

edgar alan po

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 25, 2014 in Бодлер

 

Ознаке: , , , , ,

Ханс Магнус Енцесбергер СЛЕПО

Постати победник
биће ствар оних који виде.
Једнооки
су преузели све у своје руке,
дочепали су се власти
и слепца прогласили за краља.

На затвореним границама
полицајци играју ћораве баке,
ту и тамо ухвате неког очног лекара
за ким се трага
због незаконитих радњи против државе.

Сва господа носе
црне фластерчиће
преко десног ока.
У бироима за изгубљене ствари
буђају
лупе и наочари без власника
које су нашли пси за слепе.

Млади aстрономи жељни успеха
замењују своје очи стакленима.
Родитељи који виде надалеко
уче на време своју децу
напредној уметности разроког погледа.

Непријатељ зацрњује борском киселином
вежњаче својих агената.
С обзиром на своју ситуацију
поштени грађани не верују
сопственим очима
и сами себи бацају бибер и со у очи,
плачући пипају знаменитости
и уче азбуку слепих.

Прича се да је краљ недавно изјавио
да са поверењем гледа у будућност.

(Последњи поздрав астронаута, Агора)

Salvador Dali Persistance of memory

Salvador Dali Persistance of memory

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 14, 2014 in Енцесбергер

 

Ознаке: , ,