Све је могуће и
истовремено је све немогуће.
Само нам је још природа остала
или оно што је
остало од ње. Око нас
удобно камење блажених претеча
чија је будућност
досегла до оностраности.
Наш је дан
који ником не припада. Седимо
у црној светлости
једемо отров пијемо киселину
ми мислимо ми живимо
и померамо последице
за сутра
кад опет је више могуће
и још више немогуће
кад опет смо такви
какви ће сви бити:
надаље скрпљено дело
неутешно недокинуто
коначно бескорисно
остатак
који се прећуткује.
Превод: Стеван Тонтић