Tako je malo sada Grka u Lenjingradu,
da smo srušili grčku crkvu,
kako bi izgradili na njenom upražnjenom mestu
koncertnu salu. U takvoj aritekturi
ima nečeg beznadežnog. Uostalom,
koncertna dvorana sa hiljadu i više mesta
nije tako beznadežna: to je hram,
i to hram umetnosti. Ko je kriv,
što pevačko majstorstvo okuplja
više ljudi, nego znamenja vere?
Žalosno je samo, što izdaleka
nećemo videti više kupolu, na koju
smo svikli, već nakazno ravnu crtu.
Ali, kada je reč o nakaznosti proporcija,
čovek ne zavisi od njih,
već ćešće od proporcije nakaznosti.
Dobro se sećam, kako smo je rušili.
Bilo je proleće, i ja sam tada
išao u posetu jednoj tatarskoj porodici,
koja je živela u blizini. Gledao sam
kroz prozor i video grčku crkvu.
Sve je počelo sa tatarskim razgovorima;
a onda su se u razgovor umešali i zvuci,
slivajući se sa rečima u početku,
da bi ih ubrzo ugušili.
U crkvenu baštu ušao je bager
sa gvozdenom korpom na vrhu duge ruke.
I zidovi su polako počeli da se predaju.
Smešno je ne predati se, ako si
zid, a pred tobom stoji tvoj – rušilac.
Uz to, bager ga je mogao smatrati
neživim predmetom
i, do izvesnog stepena, sličnim
sebi. A u neživom svetu
nije uobičajeno uzvratiti.
Zatim – doterali su kamione,
buldožere… I onda sam u pozne sate
sedeo na ruševinama apside.
Kroz provaliju oltara zjapila je noć.
I ja sam – kroz te rupe u oltaru –
gledao tramvaje kako beže,
na povorku mutnih uličnih svetiljki.
Nekada, kada nas ne bude više,
tačnije – posle nas, na našem mestu
nići će opet nešto tako,
čega će se svako, ko nas je znao, užasnuti.
Ali onih, koji su nas znali, neće biti mnogo.
Baš tako, po sećanju, psi
na starom mestu podižu nogu.
Ograda je odavno srušena i odnesena,
ali se njima, verovatno, ona pričinjava.
Njihovi snovi potiru javu.
A može biti da zemlja u sebi čuva taj miris:
asfalt ne može da sakrije pseći vonj.
I šta će im taj nakazni dom!
Za njih je tu bašta, i kažu vam – bašta.
A ono što je ljudima očigledno,
psima je potpuno svejedno.
Eto, to zovu: „pseća vernost“.
I ako moram da govorim
ozbiljno o štafeti pokolenja,
onda kažem da verujem samo u tu štafetu.
Tačnije, u one koji osećaju miris.
Tako je malo danas Grka u Lenjingradu,
da, i uopšte – van Grčke – malo ih je.
U krajnjoj meri, malo ih je
da sačuvaju verska zdanja.
A da veruju u to što mi gradimo
niko od njih ne traži. Jedna je,
biće, stvar naciju krstiti,
a krst nostiti – već sasvim druga.
Oni su imali samo jednu obavezu.
Da je ispune nisu uspeli.
Neobrađeno polje je zaraslo.
„Ti, sejaču, svoje ralo čuvaj,
a mi ćemo odrediti kad je vreme klasanju“.
Oni svoje ralo nisu sačuvali.
Gledam noćas kroz prozor
i mislim dokle smo to došli?
I od čega smo dalje:
od pravoslavlja ili helenizma?
Čemu smo bliži? Šta je tamo, ispred nas?
Čeka li nas sada neka druga era?
I ako je tako, šta je naša zajednička dužnost?
I šta joj moramo prineti na žrtvu?
1966.
J. Brodski – Sabrane pesme
Prepevao: Aleksandar Mirković
препознавања 