Мирослав Антић НЕИМАРИ

Кад неко дете слаже коцке,
и прави најлепшу своју кулу,
па је погледа и намршти се,
и одједном је ногом сруши,
онда сви мисле да је то дете
размажено и заврнуто.
А дете не воли готове ствари,
не воли кад се нешто заврши.

Кад неко дете слаже коцке,
и прави најлепшу своју кулу,
па је погледа и насмеши се,
и просто процвета од поноса,
многи не знају да је то дете
површно,
глупо,
уображено,
јер, заљубљено у то што уме,
не види даље од свог носа.
Неко стрпљиво,
из почетка,
подиже нова утврђења.
Вечито нешто ново тражи,
у трагању му сва дивота.

А неко над кулом дрхти и стрепи,
и никад на њој ништа не мења,
и уверен у своје лажи,
сам себе мази
до краја живота.

Постоје једни неимари.
Постоје други неимари.

Постоји бескрајно задовољство
и радозналост од свега већа.

После: сабереш неке ствари.
После: одузмеш неке ствари.
После: говориш – ја сам срећан.

Изволи, изабери шта је то срећа.
И немој да ми закукаш некад
да ниси добро одабрао.
Сам си зидао своје куле.
Сам си унапред добро знао:
на ономе што се једном створи,
или кад вечито изнова ствараш,
не смеш да престанеш да се бориш.