„Желео је да каже збогом. Упркос свему, свет у коме је живео ипак је био добар. Као што је Гоген рекао: „Поред отрова постоји и противотров.“ А сада, кад напушта тај свет, он жели да му каже збогом. Жели да каже збогом свим пријатељима који су му помогли да проживи живот: Урсули, која га је својим презиром истргла из уобичајеног живота и претворила га у изгнаника; Мендесу да Кости, који му је улио веру да ће се на крају изразити и даће то изражавање оправдати цео његов живот; Кејт Вос, чије су речи: „Не, никада, никада“ остале урезане у његовој души; госпођи Денис, Жаку Вернеју и Анрију Декруку, који су му помогли да заволи понижене на овој земљи; пречасном Питерсену, који у својој племенитости није примећивао Винсентово ружно одело и незграпно понашање, мајци и оцу, који су га волели онако како су могли; Кристин, јединој жени коју му је судбина доделила да га благослови; Маувеу, који му је био учитељ неколико дивних недеља; Вајсенбруку и Де Боку, који су му били прави пријатељи сликари; својим стричевима Винсенту, Јану, Корнелиусу Маринусу и течи Стрикеру, који су га прогласили за белу врану породице Ван Гог; Маргот, јединој жени која га је волела и која је због љубави према њему покушала да се убије; својим пријатељима сликарима у Паризу: Лотреку, који је опет затворен у лудницу да тамо умре; Жоржу Серау, који је од претераног рада умро у тридесет првој години; Полу Гогену, просјаку у Бретањи; Русоу, који труне у једној јазбини близу Бастиље; Сезану, огорченом пустињаку на врху брежуљка у Ексу, чича Тангију и Рулену, који су му показали суштину једностваних душа на земљи;Ракели и доктору Реју, који су му указали ону љубазност која му је била потребна; Ориеу и доктору Гашеу; јединој двојици људи на земљи који су га сматрали великим сликарем: и, на крају, свом добром брату Теу, који је толико патио због њега, који га је толико волео и који је био најбољи брат на свету.
Међутим, речи никада нису биле његово средство изражавања. То „збогом“ морао би да наслика.
Подигао је лице према сунцу. Револвер је прислонио уз бок. Притиснуо је окидач. Пао је доле, заривајући лице у богату, топлу иловачу, као део те земље који се враћа у мајчину утробу.“
tall-trees-in-the-night-vincent-van-gogh
препознавања 