„…Neki dečak je živeo običnim životom, sve dok jednog dana ne oseti u sebi neobičan nemir-pade mu napamet pitanje „Ko sam ja?“
Poče da se raspituje, prvo kod roditelja, pa kod nastavnika u školi, sve dok mu ne rekoše da se takve stvari ne uče u školama, već da postoje posebni Učitelji koji znaju odgovore na takva pitanja. Takođe su mu rekli da mora biti zreo čovek da bi zaslužio da ga tome podučavaju.
Čekajući da sazri, on je nastavio da živi uobičajenim životom. S vremena na vreme ono pitanje ga je iznova mučilo, ali ga je on gurao od sebe, pokušavajući da bude odgovoran sin svojih roditelja, potom suprug svoje žene i otac svoje dece. Jednog dana taj nemir je postao veoma snažan i on požele da krene u svet i nađe odgovor na to pitanje. Ali ga je žena odgovorala:
„Ako nećeš da ostaneš zbog mene, ostani zbog dece. Zar ćeš ih ostaviti nezbrinute?“
On se prikloni svojim obavezama i mirovao je sve dok deca nisu odrasla. Tada se oprosti od porodice i krenu da luta po svetu. Sretao je ljude koji su ga odgovarali od njegovog nauma i takve koje je mučilo isto pitanje, ali odgovor nije mogao da nađe. Tokom svojih lutanja naučio je mnoge stvari: da spava po poljima, da dugo razmišlja gladan i žedan o svom pitanju, da pomaže drugima i uči ih onome što je do tada sam naučio.
Sve češće je sretao ljude koji su mu tražili savete i zahvaljivali mu se kad bi ih dobili. Posetio je mnoge poznate Učitelje, razgovarao je sa čuvenim mudracima, ali svog Učitelja nikako nije uspevao da sretne. Ostario je i počeo je da gubi snagu, ali ga nada nije napuštala. Jedne večeri uhvati ga nevreme u šumi, oluja je besnela, kiša lila. Nije znao gde će da zanoći. Tada u daljini vide svetlost i pođe ka njoj. Jedva se probio do trošne kolibe i kada je došao do praga, nije mogao da poveruje svojim očima-pored vatre je sedeo njegov Učitelj.
On jedva izgovori: „Stigao sam.“
„Dugo sam te čekao“, reče mu Učitelj. „Lezi i odmori se, sutra te čeka veliki posao.“
Učenik je, umoran od puta, dugo spavao. Kada se probudio, Učitelja nije bilo, a na njegovoj stolici ležela je stara, debela knjiga. Čekao je Učitelja dugo, sve do večeri i tada se poče pitati šta se sa njim desilo. Pomislio je da mu je možda Učitelj u knjizi ostavio uputstva, pa je uze u ruke, otvori i poče da čita.
U njoj je bilo sve, čitav njegov život ispisan do tančina, sve što je ikada uradio, pomislio i rekao. Čitao je danima i noćima bez prestanka, sve dok nije pročitao knjigu do krjaa. A na kraju knjige je upravo to i pisalo: „…i on pročita knjigu do kraja.“ Tada nestadoše slova knjige i on vide sebe onakovog kakav jeste. Prišao je Učiteljevoj stolici i neko vreme oklevao, a tada sede u nju i, utonuvši u meditaciju, započe da bezglasno priziva svog prvog Učenika. Znao je da će morati dugo da čeka.
U tom trenutku, na sasvim drugom kraju sveta, jedan trinaestogodišnji dečak oseti u sebi snažan i čudan nemir, kakav nije poznavao do tada. Po prvi put u njegovom kratkom životu poče da ga muči pitanje „Ko sam ja?““
Odlomak iz eseja Ž. M. Slavinskog – Sveta dijada – Učitelj i učenik
препознавања 