Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.
Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.
Šta sad, Dalibore?
Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.
Музичко (или уопште уметничко) дело настаје само из духа („инспирације“). Без духа може настати само техника, којом човек показује како влада музичким језиком, показује музичку вештину (владање инструментима или гласом, знањем о инструментима и њиховој употреби). Али – и обратно – дух из којег настаје музичко дело може да се јави само онда кад је музичар савладао музички језик на начин навике, вештине при којој није потребно да рад руке једног пијанисте буде контролисан свешћу кад свира. Свест не може бити обузета дилемама око тога коју дирку да ударим да би произвео овај или онај тон. Дилеме су знак неспремности за дух.
Исто је и са дилемама око дела. Ако човек треба тек у себи да гради навике на то да не убија, не краде и сл., ако му је још потребна контрола свести да не би убио или украо, онда он тек изграђује језик религије. Он тек „тражи Бога“.
Тек кад су дела Закона прешла у навику, па их човек врши и без напора воље, навиком живота у правној заједници, у једној цивилизацији и цивилизованости личној, могуће је да се јави религијски дух. Тај дух није дело пројекта, јер тада човек, рачунајући на користи од дела, остварује својим делом један пројекат који није само пројекат дела, него и пројекат о користи од тога дела. То је „рачуница“ која искључује наивност навике. Човек је неприпремљен за спасење.
Кад су дела прешла у навику – спасење се јавља. То спасење је вера. Она је награда за навикна дела, дела која се већ врше аутоматски, навиком, без рачуна и предрачуна, мада је рачун или предрачун био потребан кад је тек била стварана навика на живот по правилима правне заједнице. У томе смислу – хришћанство је спас, и то спас вере (спасена је могућност вере) у моменту кад Римско право негира Бога у свету (магијску веру) и све препушта човеку, као што дела закона и живот правне заједнице и јесу препуштени вољи људи да врше или крше законе.
У том смислу Толстој има право кад каже: „Ми људе не волимо по добру које су они учинили нама, него по добру које смо ми учинили њима“. Ту је реч управо о оној љубави која је емотивна садржина јудео-хришћанске вере. Љубав (а то значи: вера) се јавља као награда за дела, исто онако како се и музичко (или сликарско итд.) дело јавља као награда за савладани и у навику претворени језик те, управо те уметности.
„Уметност је оно кроз шта стихија држи ‒ и поседује: средство поседовања (нас од стране стихија), а не самодржавност, стање опседнутости, а не држање опседнутошћу.
Скулптор није поседнут делом својих руку и делом своје једне – песник! Опседнутост радом својих руку јесте то да нас неко држи у својим рукама.
То је о великим уметницима.
Али, опседнутост уметношћу постоји, јер постоји и у бескрајно већој мери него песник – лажни песник, естета, који је удахнуо мало уметности, а не стихије, биће пропало, и за Бога и за људе. – и које је узалуд пропало.
Демон (стихија) плаћа жртви. Ти мени крв, живот, савест и част, а ја теби – такву свест о моћи (јер је моћ моја!), такву власт над свима (осим себе, јер си ти мој!) такву слободу у мојој стези да ће ти свака друга моћ бити смешна, свака друга власт мала, свака друга слобода тесна – и свака друга тамница – пространа.
Уметност не плаћа својим жртвама. Она их ни не зна. Раднику не плаћа машина, већ газда. Машина може само да му одсече руку. Колико сам видела ових безруких песника. С руком која је пропала за други рад.”
Владимир Бибихин ОЧАЈАЊЕ СЕ ПОТКРАДА У ЖИВОТЕ МИЛИОНА…
„Очајање се поткрада у животе милиона. Оно подрива човечанство управо онда када се људи, чини се, с невиђеном опијеношћу, одушевљавају животом. Ово одушевљење не треба олако прихватити. У њему се не садржи љубав према животу, већ покушај да се спољашњим средствима обухвати дубина која измиче, за коју човек више нема снаге (…) Сиромаштво у метафизичкој немоћи. Људском бићу више није довољан духовни замах да додирне зачетке ствари. Због тога се човек размазује по површини света. Колико год да се разбацује, на тај начин неће обновити своју величину.”
Јукио Мишима РЕЧИ СУ НАЛИК МАТЕРИЈИ КОЈА ИЗАЗИВА КОРОЗИЈУ СТВАРНОСТИ
„Ми живимо окружени стварношћу коју су створиле непромишљено изговорене речи. Живимо на сметлишту створених и непотребних стварности, и ово сметлиште нам све више и више заклања истинске и чисте ствари света.”
Превод: Марина Тодић
Из књиге: Т. А. Касаткина, Достојевски у највишем смислу, Крушчић: Панонске нити, 2021.
Најсветија човекова дужност је вођење борбе за повратак слободе коју му је Бог дао и која му током живота може бити насилно одузета. Разматрања о животу и свету у коме влада закон јачега доносе закључке да је живот понекад непријатељски настројен према нама, да је свет пун зла које се никада не може у потпуности искоренити и да се против њега морамо борити различитим средствима. Смисао човековог живота је, дакле, у борби, али на начин који не поништава људско у њему.
Има ли мање бројнијег и више напаћеног, током векова угњетаваног и поробљеног народа који је успео да сачува ту искру борбе за слободу у свом срцу, ту жељу да храбро следи кораке својих предака који су жртвовали животе зарад мирније и боље будућности? Мисао која је вечита у памћењу српског народа, која сија непролазним сјајем и осветљава путеве будућим генерацијама је у свести урезана идеја о непрестаној борби за очување онога што нам је одувек припадало, али су други силом желели да га присвоје.
Садашњост у којој живимо није нимало светла, а слободакоју поседујемо, чини се, само делимична и привидна. Сећање на славне претке има ту снагу да пробуди народ који ,,сном мртвијем спава“ и да му неопходну вољу да се бори за очување онога што му је одувек дато и што му по Божијим правилима припада. На Косову је почела вишевековна борба која непрекидно траје до данас, а да би се коначно завршила, потребно је храбрости, вере и обилићевске срчаности и херојства, потребно је да у мислима и души сваког од нас сазре идеја о потпуној слободи којој тежимо.
Венац победе носили су само најхрабрији и најспремнији на жртве, напор и одрицања. Има ли међу нама данас таквих? Данас, када се без много отпора приклањамо јачој сили, верујући да мало тога можемо да променимо. Нашавши се у тешком положају и под суровом турском влашћу, српски народ након пораза на Косовом пољу, не жели да се историја и све преживљене несреће и патње забораве и зато их опева у песмама. Сведочанство о колективном страдању сачувано је и постало је део наше народне традиције, да би нас вечно подсећало на то какви морамо бити и да никад не смемо одустајати.
Иако се данас не одвијају све битке на бојном пољу и није једини циљ очување или присвајање територија, жеља да сачувамо своја културна и верска обележја, свој национални идентитет који је под сталном претњом и угроженошћу, треба да тиња у сваком од нас и њен пламен је оно што нас даље кроз живот треба водити. У годинама тешких искушења којима сведочимо и које нам тек предстоје, сетимо се косовског завештања и дужности коју свако од нас треба да испуни. Не дозволимо да жртве на Косовом пољу и током српских устанака буду узалудне, већ путоказ и снага која ће нас носити ка новим победама, јер ,,тирјанству стати ногом заврат, довести га к познанију права“, како је говорио Његош, Андрићевим очима виђен као ,,трагични јунак косовске мисли“ заиста јесте човекова најсветија дужност.
Све док косовска мисао и наслеђе трају у нама, морамо их оживети и храбро кренути ка достизању идеала потпуне и коначне слободе. Оне слободе која ће нам дати право да без страха и неспутано ходамо, говоримо, мислимо и деламо. То је слобода која нам је често измицала и коју нисмо успевали да сачувамо. Чувајмо у себи траг нашег славног претка са Косова, оног Обилића који је поразио много моћнијег непријатеља, и верујмо да је сваки циљ и те како достижан, само се за њега треба борити и искрено га желети.
„Усудио бих се да тврдим да је морално осећање, као моторичка снага, веома живо, како у фашизму, тако и у комунизму и да кад гледамо гадости, примењиване у пракси, треба их приписати, не толико губљењу свих етичких кочница, колико промени мотивације. То значи да у тим разним армијама, које носе кукасте крстове, чекиће и српове, покретне олтаре, заставе, постоји једна те иста етичка схема, и само њено испуњавање различитом садржином даје различите резултате. То се може упоредити са обрасцем из алгебре, у којем се, зависно од стваљања различитих вредности на место знакова, добијају различите комбинације. Националсоцијализам препоручује братство, другарство, честитост, племенитост у односу међу људима, само што „људи“ овде значи Немци, тачније добри Немци, који иду за упутствима führera. Француски часописи, који с доста великом дозом цинизма прокламују сада идеологију „националне револуције“, утркују се у представљању слика племенитости и лепоте „новог поретка“. Сличне лажи су веома утешне. Јер, ко лаже самим тим доказује да признаје да сматра измишљену слику привлачнијом од стварности. И, заиста, пропаганда можда није ништа друго до апел на инстинкт правде у човеку ‒ истина, лицемерни апел, који кривотвори природне пропорције. И, мада, с времена на време у изјавама фашистичких државника зазвучи отворено признање злочина које леди крв у жилама, које није маскирано никаквим привидом ‒ претежно преовлађује лаж, сентиментална обраћања Богу да благослови, и чупање косе због неморала са супротне стране. То доказује да је Макијавелијев рецепт бесмртан и да би лоше поступио владар који би се обраћао искључиво најнижим нагонима у човеку. Напротив, чинећи зло, мора да навлачи тогу доброчинитеља човечанства, избавитеља и осветника неправди ‒ што углавном верно извршавају верни Макијавелијеви ученици. Да, да, све је то старо као земља, све је то познато и сигурно нам само непостојање потребног растојања ставља у уста реченицу о потпуној еластичности човека и о потпуној новини тога, што се одиграва пред нашим очима.
Пошто ћемо се ипак сложити да је чак и у армијама и програмима, који би изгледали највише пљачкашки, елементарно етичко осећање, обавијено извесним поштовањем, стајемо пред другим проблемом. Иста етичка схема, иста симпатија према добру и одвратност према злу, до каквих само различитих дела воде, како су само различитом садржином испуњаване! Хијерархија етичких вредности лако се може обрнути и степени у њој померити. Немац, узоран син, муж, отац који воли своју породицу, злостављаће подчовека, Јеврејина или совјетског војника, обузет визијом исправности и праведности, која налаже да се Европа очисти од сличних гамади. А што ће се с тим помешати одговарајућа доза садизма, која му је својствена, то још не квари мој пример. Садизам, чисто животињски, наг и прост, догађа се много ређе од мотивисаног садизма, са свакојаким аргументима, потребним да од њега учине племениту и корисну склоност. Јевреји или бољшевици су одговорни за рат, штетни су, убијали су Немце, они су подљуди, прљави су, припадају раси која је нижа и неспособна за културу ‒ разлози, слични овоме, долазе у помоћ садизму, тој бестији која долази која спава у сваком човеку, кад пожели некажњено да протеревенчи ‒ некажњено, значи на маргини етички сређеног остатка живота, остављајући чисте руке, које ће миловати главицу детета, или палити свећице на Бадње вече. Каквом, дакле, садржином испунити ту схему етичке норме, ка чему је усмерити да не би водила у беспућа! Да ли постоји некаква једина истинска садржина, док су друге фалсификат и превара! Упркос свим великим паролама историзма, који пориче непроменљиви, стални елеменат, сматрам да је тако. Сваки предани хришћанин сложиће се овде са мном без тешкоће ‒ јер једина истина јеванђеља, која важи за сва времена, не допушта никаква одступања и мудровања. Али, рекао сам, у претходном писму да тражим сигурну основу, одвојену од било какве вере, и да ту основу видим у етичком инстинкту ‒ или како већ ко хоће то да назове ‒ да је то једина инстанца усред гомиле сумњивих ствари. И, ето, у невољи сам. Како то ‒ рећи ће неко ‒ кад исти тај етички импулс, без којег се уопште не може градити цивилизација, једном оправдава ропство, други пут хвали паљење вештица на ломачи или сасецање десетине хиљада албижана, све до последњег, трећи пут изврсно се слаже са истребљивањем негерманских народа ‒ зар се то може сматрати некаквом вишом инстанцом, обрасцем дела и идеја! То је можда једино урођени нагон за вредновање, али к а к о вредновати ‒ остаје отворено питање и, ево, опет смо лишени било какве сталне тачке.“
„Свако друштво има онакве писце какве је заслужило. То исто важи и за критичаре. Увек сам истицао да никада не треба ценити живог писца на основу оног што су о њему написали савремени критичари, него више слушати глас читалаца, нарочито оних из народа. Мени су пребацивали „борбени конзервативизам“ и неку „аристократску естетику“, пропагирање богатог културног наслеђа из средњег века, а заборављали су да потичем из пуке барањске сиротиње, да сам се мукотрпно пробијао кроз живот доживевши четири рата и две револуције, да сам доспео да се школујем у Паризу, али нисам као неки наши тамошњи господичићи – снобови прихватио ни надреализам, нити се одушевљавао Рембоом, Малармеом, као ни перверзним Андреј Жидом. Никад нисам ни покушао да подржавам француске писце, него сам увек био коренски везан за нашу земљу, њену историју, културу, јер су наши књижевници заиста велики и значајни, тако да чиста образа можемо пред цео свет. Али, неки надобудни душебрижници се те славне српске историје стиде, па ја кад нисам о њој могао писати истину, ништа ми није друго остало него да ћутим.“
Из књиге: Коста Димитријевић, Разговори са Миланом Кашанином, Београд: Catena Mundi, 2015.
Милан Кашанин испред манастира Каленић, 1958.
препознавања 