Раде Драинац НАША ЉУБАВ

Ноћ ме та у младости стиже,

Па ми у срцу спава да не озебе!

Видесте ли псето које човек тера од себе,

А оно му и даље руке лиже?

 

Са мном је тако: могу и не могу без ње.

Када се осамим заогрне ме огртачем снова.

И мада ми давно рече све,

Увек је за ме нова.

 

Данима се кољемо као хијене

И једно у другом видимо кугу,

А опет… изван те кобне жене

У мојој души нема места за другу.

 

Откад се знамо сањамо да се растанемо,

И већ сам од тога као месец жут,

Па се опет необјашњиво састанемо

Да заједно продужимо пут.

 

 

Не знам више да ли је то љубав,

Или загонетни чулни мрак;

Знам само да бих се без ње разбио као сплав

О речни брзак.

 

Helene Schjerfbeck

 

 

 

Раде Драинац РАСТАНАК У ЛУЦИ

Међу острвима, у сутон, промичу бели бродови.

Ноћ кад падне коралне шуме на небо се пењу.

И отуда букте ко румени снови.

Немо стиснусмо руке у последњем виђењу,

Баш кад је сутон на луку пао,

Да нико од нас више ништа не зажали

Што је од себе дао.

 

Сада носиш у руци заставу моје душе.

Око тебе лепршају речи као галебова крила.

А кад из увале ветрови у морским боровима запевуше,

Да ли ћеш ми некад рећи шта си снила

Те ноћи без мене,

Те ноћи као свила,

Када је месечина сваки твој корак претварала у пламен

Низ терасе камене?

На палубу су слетеле камене птице.

На димњаку месец безбрижно снива.

Док пловим, плаветнило ми разједа лице

Што се слапом, на обали, низ оливе слива.

 

Као шкољку под каменом,

Срцем сам те увио.

Реци! Шта би мој живот био

Да нисам љубио?