Бојана Пјевалица ОН НИЈЕ ПТИЦА, А УМЕ ДА ПОЛЕТИ

У сенци дрвета, под јарким сунчаним сводом,међ’ људима и зверима, седео је он, лепи син човечији. Окупан јарким бојама и сунцем што га је опалило, скривао се у тами и хладу старога дрвета.

Кроз мрачне очи му излазише мисли, загледао се ка пролазницима, ка Истоку и Западу, видајући рану. Болела га је као да му неко, кришом, меће со на рану, а чело би му се од сваког трзаја набирало, нежним покретима као валови.Нико на њега није обраћао пажњу. А он, миран и тих, орао што кружи око плена, читао је сваку њихову наизглед безначајну помисао. Није му приличило да прекорева ту њихову одсутност, јер би и он некада исто тако одсутан. Млад а остарео у души, знао је и он каткад да окрене главу од пружене руке, да не да када је имао. Ослушкивао је. Чуо је како се смеју, плачу, гладују и госте се. Дуго је седео у том хладу, слушајући звуке природе и ритам свога срца. Дуго је седео ту и размишљао. Упијао је звуке у себе, што су се провлачили кроз растиње и при сваком покрету стварали неку другу музику. Глад се ускомешала у њему и у несносном болу он остаде да седи, тих и непомичан. Био је тако изгубљен, залуђен овоземаљским и човечијим, да је престао да слуша. Наизглед све утихну и он остаде у јецају тишине, окружен бледим призорима. Умор га је обавијао попут плашта, вуне или којекакве одежде, не допуштајући му да се креће. Седео је мртво, без иједног покрета, зурећи празно у једну малу нит трске. Зурећи у сенке које су га мимоилазиле,  он, тежак од свога живота, угледа једну како штрчи. Хитрим ходом она се провлачила кроз мноштво других сличних њој, а опет она не би налик њима. За све ове године, он је могао само да робује материји и пролазноме, и у души он поста такав. Као да су сати прохујали док се приближавала и најзад, надви се над њим црна сенка, којој лик не умеше да разазна. Кроз уморно тело проструји му неки непознат осећај што га следи. Подиже главу не би ли боље сагледао лик, но беше већ ишчезао и он опет оста сам. Сања ли он то? Пријатни мирис обави га, пружајући се од земље ка небу, додирујући његове слабе ноздрве. Саже главу те угледа чинију, малу и истрошену, са преливима боја коју је начинио одсјај хране, што од умора, у први мах ,није могао да види. Дуго је седео крај ње и гледао у њено чудно обличје. Схвати син да човек није птица, а уме да лети, није тигар а зна да се бори. То потпуно биће не уме без њему сличних,да се огледа у њима. Победити себе самога, помисли, то је одиста оно божанско, звездано, што је у крви. Седео је сасвим сам са својим мислима и смешио се. До сад, он познаваше само тело, а не и дух. И с празнином он по мраку дуго ходи.Раменима се ослонио о стабло и стаде мислити о боли која отвара бићу унутрашњу свест и привољава га к животу.У даљини смешио се црни лик. Он пружа руку спаса другима јер у њима види себе, своју срж рањиву и крхку.Помаже себи кроз слике других, помаже а бива помогнут, јер истинско је добро оно учињено зарад добра сама.

У том тренутку, у којем је све око њега ишчезло, у ком се нашао сасвим случајно сам, када осети сву смртност своју, у том трену он доживи истинску спознају бића. Био је пробуђен. Престао је да пати.

Бојана Пјевалица освојила је 1. награду на конкурсу „Крв живот значи“