RSS

Месечне архиве: фебруар 2016

Вислава Шимборска УТОПИЈА

Острво на коме се све разјашњава.
Ту се може стати на основу доказа.
Нема других путева осим прилазног пута.
Жбуње се просто повија од одговора.
Ту расте Дрво Исправног домишљања
са вешно расплетеним гранама.

Заслепљујуће усправно Дрво Сазнања
крај врела што се зове Ах Значи То Је Тако.

Што даље у шуму, то се
долина Очигледности више шири.

Бљесне ли сумња, ветар ће је одмах раздувати.

Ехо без позива одузима реч и радо објашњава све тајне света.

Десно је шпиља у којој лежи смисао.

Лево је језеро Дубоког Уверења
истина се диже са дна и лако на површину испливава.

Непоколебљива Сигурност доминира над долином.
Са њеног врха пружа се Суштина ствари.

Поред свих дивота острво је пусто,
на обалама видљиви трагови ногу
и сви без изузетка воде у правцу мора.
Као да се отуд само одлазило
и бесповратно тонуло на пучини.
у несхватљивом животу.

Превод: Бисерка Рајчић
Изабране песме, Трећи трг, Београд, 2014

utopija

Advertisements
 
4 коментара

Објављено од стране на фебруар 27, 2016 in Вислава Шимборска

 

Ознаке: , , ,

Vislava Šimborska DECA EPOHE

Mi smo deca epohe,
epoha je politička.

Sva tvoja, naša, vaša
Dnevna pitanja, noćna pitanja,
Politička su pitanja.

Hteo ne hteo,
Tvoji geni imaju političku prošlost,
Koža političku nijansu,
Oči politički aspekt.

Ono o čemu govoriš ima odjek,
Ono o čemu ćutiš ima smisao,
Ovako ili onako politički.

Čak i kad ideš po šumama i gorama, praviš političke korake
Po političkom tlu.

Apolitičke pesme su takođe političke,
A gore svetli mesec,
A ne mesečinast objekt.
Biti ili ne biti, pitanje je sada.
Kakvo pitanje, odgovori, ljubavi.
Političko pitanje.

Ne moraš čak ni da budeš ljudsko biće,
Da bi stekao političko značenje.
Dovoljno je da budeš sirova nafta,
Koncentrirana hrana ili sekundarna sirovina,
Ili bar pregovarački sto, o čijem su se obliku
Prepirali mesecima:
Za kakvim stolom pregovarati o životu i smrti,
Za okruglim ili četvrtastim

U međuvremenu ljudi su ginuli,
Životinje krepavale,
Kuće gorele
I polja zarastala u korov,
Kao u davnoprošlim
I manje političkim epohama.

Prevod: Petar Vujičić i Biserka Rajčić

Izabrane pesme, Treći trg, Beograd, 2014

de

Pawel Kuczynski

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 24, 2016 in Вислава Шимборска

 

Ознаке: , , , , ,

Aleksandar Blok POSTOJI IGRA

Postoji igra: oprezno se uđe,

Da se ljudima pažnja uspava;

I onda se očima plen pronađe;

I neprimetno za njim se hoda.

 

Ma koliko grub i nevičan

Čovek koga pomno slede –

Oseća pogled netremičan

Usne mu zadrhte, preblede

 

A drugi shvati šta se sprema:

Stresu mu se ramena i ruke;

Osvrne se – i ničega nema;

Ali rastu nespokoja muke.

 

Zbilja je strašan pogled nevidljivi,

Jer, nećeš ga lako uhvatiti;

Slutiš, ali je teško saznati,

Čije će te oči sad pratiti.

 

Ni korist, ni žudnja, ni odmazda;

Samo – igra, kao igra dece;

I u svakom ljudskom skupa vazda,

Možeš naći tajne pratioce.

 

Ponekad ne shvataš ni sam:

Šta li se to dešava tebi?

Dođeš k ljudima normalan,

A kad odeš nisi pri sebi.

 

Postoji i zlo i dobro oko,

No bolje nijedno da te ne sledi:

Previše u sebi ima svako,

Neznanih sila od kojih krv ledi.

 

O, tuge! Ni za hiljadu leta

Ne možemo premeriti duše:

Čujemo drhtaje svih planeta,

Gromove kako tišinu ruše…

 

A zasad – u neizvesnosti živimo,

I nesvesni svoje snage,

Kao deca, vatrom se igramo,

Povređujući sebe i druge.

 

1913

 

A. Blok – PESME

 

Prepevao: Aleksandar Mirković

blok

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 22, 2016 in Блок

 

Ознаке: , , ,

Nikolaj Zabolocki NA ZALASKU

Kad teškim izmučen radom,

Plamen moje duše utrne,

Uveče prošetam s mrzovoljom,

Kroz uništene brezove šume.

 

Na zaravni prekivenoj svilom

Boja rozih i zelenih,

U neredu stajali su skladnom,

Redovi stabala srebrnih.

 

Kroz neveliko rastojanje

Između stabala, kroz listove,

Senku je pružalo preko trave,

Večernjeg neba blistanje.

 

Umornog zalaska bio je čas,

Čas umiranja kad pada,

Tuge najteži talas na nas

Zbog nesvršenog rada.

 

U čoveku dva su sveta:

Jedan, koji on sam stvori,

Drugi, još od davnih leta,

Mera naše snage tvori.

 

Tu velika nesrazmera vlada,

Jer i pored svega interesa,

Brezik kraj Kolomne sada

Još ne liči na moja čudesa.

 

Duša je u nevidljivom lebdela

I priča prepuna svojih,

Pogledom slepim je pratila

Prirodu što oko nje stoji.

 

Možda, tako, i misao gola,

Bačena nekad u duboku tmušu

Sama u sebi sva iznemogla,

Ne oseća moju dušu.

1958

 

N. Zabolocki – PESME

 

Prepevao: Aleksandar Mirković

na zal
 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 22, 2016 in Заболоцки

 

Ознаке: , , , ,

Bertold Breht NE OSTAVLJAJ TRAGOVE

Odvoj se od drugova na stanici.
Zakopčaj kaput i rano trči u grad.
Zakupi stan i, kada drug pokuca,
Ne otvaraj vrata, o, ne otvaraj vrata.
Naprotiv.
Ne ostavljaj tragove.

Kada roditelje sretneš u gradu Hamburgu ili bilo gde,
Prođi kao tuđin, skreni za ugao, ne prepoznavši ih.
Natuci na oči šešir koji si dobio od njih.
Ne pokazuj, o ne pokazuj lice.
Naprotiv.
Ne pokazuj tragove.

Meso? Jedi ga, ali ne pravi zalihe.
Svrati u bilo koju kuću pada li kiša, sedi na
bilo koju stolicu što se nađe.
Ali ne ostaj dugo, i ne zaboravi šešir.
Kažem ti –
Ne ostavljaj tragove.

Ne ponavljaj dvaput ono što si rekao.
Nađeš li svoju misao u drugog – odreci je se.
Ko nije davao potpis, ko nije ostavljao fotografiju,
Ko nije bio očevidac, ko nije rekao ni reči –
Kako da bude uhvaćen?
Ne ostavljaj tragove.

Radiš li da umreš, pobrini se
Da ne bude spomenika – odaće gde ležiš.
Ni natpis ne treba (potkazaće te).
Ni godina smrti ne treba – izdaće te.
Ponavljam ti –
Ne ostavljaj tragove.

(Tako su me učili.)

Prevod: Petar Vujičić
Iz knjige Svakodnevno pozorište, veselin Masleša, Sarajevo, 1977

Augusto Chabauti

Augusto Chabauti

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 20, 2016 in Брехт

 

Ознаке: , , , ,

Robert Roždestvenski KLACKA SE VAGON…

Klacka se vagon.

             Dugački tunel metroa.

Čitajući, putnik kljucka slova…

Mi pišemo o zlu dana*

i – o njegovom dobru.

No, istina, više – o zlu,

                o zlu,

                        o zlu!…

Živimo obazrivo gledajući sve.

                  Živimo, sahranjujući drugove.

                            Putujemo, a sudbinu ne znamo, i prolazimo mimo nje.

Dugački tunel metroa.

     Uobičajeno zlo dana siva…

         Mržnja je od ljubavi prostija.

             Mržnja je objašnjiva.

1979

R. Roždestvenski – PESME

Prepevao: Aleksandar Mirković

Napomena: Roždestvenski se ovde igra sa frazeologizmom “злоба дня“ koji označava aktuelnost, aktuelnu temu, nove vesti, nešto o čemu svi pričaju… U prepevu korišćen je izraz „zlo dana“ jer ruski frazeologizam vodi poreklo iz Novog Zaveta, Mt. 6,34 „Dosta je danu svakog zla svojega“.

вагон

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 16, 2016 in Рождественски

 

Ознаке: , , ,

Đuro Šušnjić DUHOVNA PESMA – MOĆ SVETIH REČI

„Ne trudi se da shvatiš život – i on će onda praznik biti.“

Živeti znači pevati, a ne misliti.

….

 

O ljudskim stvarima može se misliti i pevati: jedan te isti život izaziva učenjaka da o njemu misli a pesnika da o njemu peva. Pesnik ne može bez reči, naučnik je vezan za pojmove. Reč može da označava više pojava, pojam samo jednu. Zato pesnik nikad ne izlaže neko učenje o svetu, on stvara estetički ugođaj: čistu radost koja nije vezana za jedno jedino značenje. Zato R.M. Rilke ima pravo da kaže: „Ne trudi se da shvatiš život – i on će onda praznik biti.“ Živeti znači pevati, a ne misliti. Ima pesama u kojima misao nije vredna pomena ili je uopšte nema, ali stih može biti veoma vredan s obzirom na ritam, melodiju, harmoniju…Pesnički jezik prethodi racionalnom mišljenju. S racionalnog stanovišta moguće je videti intelektualni spor tamo gde se odigrava životna drama. Pesniku je reč kult. Naravno, ljubav prema rečima ne čini pesnika, kao što ni poznavanje brojeva ne čini matematičara.

Pesnik, dakle, nije učenjak koji drugima nudi objektivan pogled na svet, nego čovek koji im daruje svoj, subjektivni doživljaj sveta. Kad on otvori usta osećamo da smo u blizini tajne, koja je nizreciva u naučnim pojmovima. Pojmovi povezuju pojave između kojih postoji nužna povezanost, dok reči povezuju pojave na način na koji one ne moraju biti povezane, niti su povezane u stvarnosti. Pesnik, preko reči, povezuje svoje slike o pojavama koje je doživeo na brojne načine, što znači da te veze nisu jedine i jedino moguće, te da neki drugi može da otkrije ili stvori neki novi red veza, nezavisno od onog prvog. Poredak reči u jednog pesnika razlikuje se od reda reči u drugog, iako pevaju o istom i koriste iste reči. „Jezik je večna ljubavnica“ – veli F. Kafka.

…..

A naučne istine brzo zastarevaju. Frojd veli da se poslednja zabluda u nauci naziva istinom. Zato nauka starih naroda ima samo istorijski značaj, dok njihova umetnost sadrži nadistorijska značenja. Ako se htelo reći nešto bitno o nekoj stvari, onda se nisu postavljala pitanja o njenom poreklu, strukturi, funkciji, razvoju, formi itd., što je obeležje naučnog mišljenja, nego o njenoj etičkoj i estetičkoj vrednosti, to o njenom krajnjem značenju i značaju za život, što je osobina mitopoetičnog duha. U naučnim pojmovima bolja polovina ljudskog života ne dolazi do svoga glasa. Zato se ovaj nedohvaćen i neshvaćen život buni i oglašava u delima pesnika, za koje su reči postale vrednosti po sebi. „Zamerka koja se često iznosila, da je Homer lažljivac, ne umanjuje ni najmanje njegovo dejstvo; njemu nije potrebno da polaže pravo na istorijsku tačnost svoje priče, njegova stvarnost je dovoljno jaka; on nas hvata u mrežu, upliće nas u nju, i to mu je dovoljno. U tom „stvarnom“ svetu, koji sam zbog sebe postoji, koji nas opčinjava i nema ničega drugog do njega samog, Homerove pesme ne kriju ništa…“

Homerove pesme su toliko moćne da ih svako može prepoznati u svom srcu, duši i duhu. Reči nose značenja, ali ne jamče istinu. Jer pesnik uopšte ne dokazuje već pokazuje šta je stvorio pomoću umetničkih sredstava: on zato ne može da laže. Čitaoci ili slušaoci prepoznaju u pesmi ono što rasvetljava makar jedan sloj njihvog iskustva: čitalac i slušalac su lovci na zrnca umetničke istine i smisla. Jedan iskaz može da ima značenje ali da se ne odnosi na nešto u spoljašnjoj stvarnosti, jer te stvarnosti uopšte nema. B. Rasel u svom stilu veli: „Kralj Francuske je ćelav.“ Ovaj iskaz ima smisla, ali u ovoj zemlji odavno nema kraljeva.

Kad mislilac kaže svoje o nekoj stvari, dolazi pesnik da je uzdigne do nebeske visine, pomoću neuglačani i neispeglanih, nevinih i devičanskih reči, koje zarazno deluju ne samo na ljude, nego i na druge reči, šireći svoje dejstvo do granica govornog sistema. Zato njegovi stihovi ne podležu logičkom proveravanju i empirijskom potrvrđivanju: po tome je poezija rođena sestra muzike. Ako je poezija slična muzici, onda je to zbog toga što se i ona čuje i što ima izražajna svojstva, posebno melodička, ritmička i višeznačna: stari jezik nužno je bio metaforičan i alegoričan.

Reči nisu tu da opišu nešto što postoji nezavisno od njih, one zapravo stvaraju jedan svet značenja koji pre toga nigde nije postojao. Valja verovati iskusnoj umetnici reči kada kaže da „poezija počinje tako da svemu onome što je izvan tebe kažeš: ne!“ Jezik stavara mnoge svetove a ne samo jedan svet. Ovi svetovi postoje na određen način zahvaljujući moći jezika: moći da reči igraju bezbroj jezičkih igara. U svakoj pesmi pesnik ponovo stvara svoj svet. „Putujući bez puta, a put se za njim rađa“ – veli Vasko Popa. Ruža o kojoj govori pesnik nije ona ruža što cveta u prirodi ili vrtu, nego ruža u božijoj bašti, ruža oživljena magičnom moći reči, idealna ruža, koja nije čulna, nego natčulna, pripada čistom viđenju duhovnim okom. To je vidljiva slika nevidljive ruže – idealne lepote. Ruža nije obična biljka, ona je cvet prepun značenja, koje pesnik otkriva ali ne objašnjava: on se čudi i svoje čuđenje prenosi na druge. „Takva ruža nema imena. Ona je nešto u svesti, lepše i bogatije od svakog cveta za sebe.“

Tajna umetnosti sastoji se u prevođenju nečeg velikog u nešto malo, nečeg apstraktonog u nešto konkretno, nečeg opšteg u nešto pojedinačno. Najveće otkriće umetnosti jeste reka koja se ogleda u kapi čiste vode, život koji se otkriva u živoj jedinki: u jednom jedinom pojedincu prelama se čovek uopšte, istorija uopšte, kultura uopšte.

 

Odlomak iz knjige: Đuro Šušnjić – Ogledi o skrivenoj strani stvari (Službeni glasnik, 2012)

Priredio: Aleksandar Mirković

duh pesma

 
2 коментара

Објављено од стране на фебруар 16, 2016 in Шушњић

 

Ознаке: , , , ,