Вислава Шимборска УТОПИЈА

Острво на коме се све разјашњава.
Ту се може стати на основу доказа.
Нема других путева осим прилазног пута.
Жбуње се просто повија од одговора.
Ту расте Дрво Исправног домишљања
са вешно расплетеним гранама.

Заслепљујуће усправно Дрво Сазнања
крај врела што се зове Ах Значи То Је Тако.

Што даље у шуму, то се
долина Очигледности више шири.

Бљесне ли сумња, ветар ће је одмах раздувати.

Ехо без позива одузима реч и радо објашњава све тајне света.

Десно је шпиља у којој лежи смисао.

Лево је језеро Дубоког Уверења
истина се диже са дна и лако на површину испливава.

Непоколебљива Сигурност доминира над долином.
Са њеног врха пружа се Суштина ствари.

Поред свих дивота острво је пусто,
на обалама видљиви трагови ногу
и сви без изузетка воде у правцу мора.
Као да се отуд само одлазило
и бесповратно тонуло на пучини,
у несхватљивом животу.

 

Превод: Бисерка Рајчић
Изабране песме, Трећи трг, Београд, 2014

 

Вислава Шимборска ДЕЦА ЕПОХЕ

Ми смо деца епохе,
епоха је политичка.

Сва твоја, наша, ваша
Дневна питања, ноћна питања,
Политичка су питања.

Хтео не хтео,
Твоји гени имају политичку прошлост,
Кожа политичку нијансу,
Очи политички аспект.

Оно о чему говориш има одјек,
Оно о чему ћутиш има смисао,
Овако или онако политички.

Чак и кад идеш по шумама и горама, правиш политичке кораке
По политичком тлу.
Аполитичке песме су такође политичке,
А горе светли месец,
А не месечинаст објект.
Бити или не бити, питање је сада.
Какво питање, одговори, љубави.
Политичко питање.

Не мораш чак ни да будеш људско биће,
Да би стекао политичко значење.
Довољно је да будеш сирова нафта,
Концентрирана храна или секундарна сировина,
Или бар преговарачки сто, о чијем су се облику
Препирали месецима:
За каквим столом преговарати о животу и смрти,
За округлим или четвртастим
У међувремену људи су гинули,
Животиње крепавале,
Куће гореле
И поља зарастала у коров,
Као у давнопрошлим
И мање политичким епохама.

Превод: Петар Вујичић и Бисерка Рајчић
Изабране песме, Трећи трг, Београд, 2014

 

Pawel Kuczynski

 

Aleksandar Blok POSTOJI IGRA

Postoji igra: oprezno se uđe,

Da se ljudima pažnja uspava;

I onda se očima plen pronađe;

I neprimetno za njim se hoda.

 

Ma koliko grub i nevičan

Čovek koga pomno slede –

Oseća pogled netremičan

Usne mu zadrhte, preblede

 

A drugi shvati šta se sprema:

Stresu mu se ramena i ruke;

Osvrne se – i ničega nema;

Ali rastu nespokoja muke.

 

Zbilja je strašan pogled nevidljivi,

Jer, nećeš ga lako uhvatiti;

Slutiš, ali je teško saznati,

Čije će te oči sad pratiti.

 

Ni korist, ni žudnja, ni odmazda;

Samo – igra, kao igra dece;

I u svakom ljudskom skupa vazda,

Možeš naći tajne pratioce.

 

Ponekad ne shvataš ni sam:

Šta li se to dešava tebi?

Dođeš k ljudima normalan,

A kad odeš nisi pri sebi.

 

Postoji i zlo i dobro oko,

No bolje nijedno da te ne sledi:

Previše u sebi ima svako,

Neznanih sila od kojih krv ledi.

 

O, tuge! Ni za hiljadu leta

Ne možemo premeriti duše:

Čujemo drhtaje svih planeta,

Gromove kako tišinu ruše…

 

A zasad – u neizvesnosti živimo,

I nesvesni svoje snage,

Kao deca, vatrom se igramo,

Povređujući sebe i druge.

 

1913

 

A. Blok – PESME

 

Prepevao: Aleksandar Mirković

 

 

Николај Заболоцки НА ЗАЛАСКУ

 

Кад тешким измучен радом,
Пламен моје душе утрне,
Увече прошетам с мрзовољом,
Кроз уништене брезове шуме.

На заравни прекивеној свилом
Боја розих и зелених,
У нереду стајали су складном,
Редови стабала сребрних.

Кроз невелико растојање
Између стабала, кроз листове,
Сенку је пружало преко траве,
Вечерњег неба блистање.

Уморног заласка био је час,
Час умирања кад пада,
Туге најтежи талас на нас
Због несвршеног рада.

У човеку два су света:
Један, који он сам створи,
Други, још од давних лета,
Мера наше снаге твори.

Ту велика несразмера влада,
Јер и поред свега интереса,
Брезик крај Коломне сада
Још не личи на моја чудеса.

Душа је у невидљивом лебдела
И прича препуна својих,
Погледом слепим је пратила
Природу што око ње стоји.

Можда, тако, и мисао гола,
Бачена некад у дубоку тмушу
Сама у себи сва изнемогла,
Не осећа моју душу.

1958

Препевао: Александар Мирковић

 

Bertold Breht NE OSTAVLJAJ TRAGOVE

Odvoj se od drugova na stanici.
Zakopčaj kaput i rano trči u grad.
Zakupi stan i, kada drug pokuca,
Ne otvaraj vrata, o, ne otvaraj vrata.
Naprotiv.
Ne ostavljaj tragove.

Kada roditelje sretneš u gradu Hamburgu ili bilo gde,
Prođi kao tuđin, skreni za ugao, ne prepoznavši ih.
Natuci na oči šešir koji si dobio od njih.
Ne pokazuj, o ne pokazuj lice.
Naprotiv.
Ne pokazuj tragove.

Meso? Jedi ga, ali ne pravi zalihe.
Svrati u bilo koju kuću pada li kiša, sedi na
bilo koju stolicu što se nađe.
Ali ne ostaj dugo, i ne zaboravi šešir.
Kažem ti –
Ne ostavljaj tragove.

Ne ponavljaj dvaput ono što si rekao.
Nađeš li svoju misao u drugog – odreci je se.
Ko nije davao potpis, ko nije ostavljao fotografiju,
Ko nije bio očevidac, ko nije rekao ni reči –
Kako da bude uhvaćen?
Ne ostavljaj tragove.

Radiš li da umreš, pobrini se
Da ne bude spomenika – odaće gde ležiš.
Ni natpis ne treba (potkazaće te).
Ni godina smrti ne treba – izdaće te.
Ponavljam ti –
Ne ostavljaj tragove.

(Tako su me učili.)

Prevod: Petar Vujičić
Iz knjige Svakodnevno pozorište, veselin Masleša, Sarajevo, 1977

Augusto Chabauti

 

Robert Roždestvenski KLACKA SE VAGON…

Klacka se vagon.

             Dugački tunel metroa.

Čitajući, putnik kljucka slova…

Mi pišemo o zlu dana*

i – o njegovom dobru.

No, istina, više – o zlu,

                o zlu,

                        o zlu!…

Živimo obazrivo gledajući sve.

                  Živimo, sahranjujući drugove.

                            Putujemo, a sudbinu ne znamo, i prolazimo mimo nje.

Dugački tunel metroa.

     Uobičajeno zlo dana siva…

         Mržnja je od ljubavi prostija.

             Mržnja je objašnjiva.

1979

R. Roždestvenski – PESME

Prepevao: Aleksandar Mirković

Napomena: Roždestvenski se ovde igra sa frazeologizmom “злоба дня“ koji označava aktuelnost, aktuelnu temu, nove vesti, nešto o čemu svi pričaju… U prepevu korišćen je izraz „zlo dana“ jer ruski frazeologizam vodi poreklo iz Novog Zaveta, Mt. 6,34 „Dosta je danu svakog zla svojega“.

 

Đuro Šušnjić DUHOVNA PESMA – MOĆ SVETIH REČI

„Ne trudi se da shvatiš život – i on će onda praznik biti.“

Živeti znači pevati, a ne misliti.

….

 

O ljudskim stvarima može se misliti i pevati: jedan te isti život izaziva učenjaka da o njemu misli a pesnika da o njemu peva. Pesnik ne može bez reči, naučnik je vezan za pojmove. Reč može da označava više pojava, pojam samo jednu. Zato pesnik nikad ne izlaže neko učenje o svetu, on stvara estetički ugođaj: čistu radost koja nije vezana za jedno jedino značenje. Zato R.M. Rilke ima pravo da kaže: „Ne trudi se da shvatiš život – i on će onda praznik biti.“ Živeti znači pevati, a ne misliti. Ima pesama u kojima misao nije vredna pomena ili je uopšte nema, ali stih može biti veoma vredan s obzirom na ritam, melodiju, harmoniju…Pesnički jezik prethodi racionalnom mišljenju. S racionalnog stanovišta moguće je videti intelektualni spor tamo gde se odigrava životna drama. Pesniku je reč kult. Naravno, ljubav prema rečima ne čini pesnika, kao što ni poznavanje brojeva ne čini matematičara.

Pesnik, dakle, nije učenjak koji drugima nudi objektivan pogled na svet, nego čovek koji im daruje svoj, subjektivni doživljaj sveta. Kad on otvori usta osećamo da smo u blizini tajne, koja je nizreciva u naučnim pojmovima. Pojmovi povezuju pojave između kojih postoji nužna povezanost, dok reči povezuju pojave na način na koji one ne moraju biti povezane, niti su povezane u stvarnosti. Pesnik, preko reči, povezuje svoje slike o pojavama koje je doživeo na brojne načine, što znači da te veze nisu jedine i jedino moguće, te da neki drugi može da otkrije ili stvori neki novi red veza, nezavisno od onog prvog. Poredak reči u jednog pesnika razlikuje se od reda reči u drugog, iako pevaju o istom i koriste iste reči. „Jezik je večna ljubavnica“ – veli F. Kafka.

…..

A naučne istine brzo zastarevaju. Frojd veli da se poslednja zabluda u nauci naziva istinom. Zato nauka starih naroda ima samo istorijski značaj, dok njihova umetnost sadrži nadistorijska značenja. Ako se htelo reći nešto bitno o nekoj stvari, onda se nisu postavljala pitanja o njenom poreklu, strukturi, funkciji, razvoju, formi itd., što je obeležje naučnog mišljenja, nego o njenoj etičkoj i estetičkoj vrednosti, to o njenom krajnjem značenju i značaju za život, što je osobina mitopoetičnog duha. U naučnim pojmovima bolja polovina ljudskog života ne dolazi do svoga glasa. Zato se ovaj nedohvaćen i neshvaćen život buni i oglašava u delima pesnika, za koje su reči postale vrednosti po sebi. „Zamerka koja se često iznosila, da je Homer lažljivac, ne umanjuje ni najmanje njegovo dejstvo; njemu nije potrebno da polaže pravo na istorijsku tačnost svoje priče, njegova stvarnost je dovoljno jaka; on nas hvata u mrežu, upliće nas u nju, i to mu je dovoljno. U tom „stvarnom“ svetu, koji sam zbog sebe postoji, koji nas opčinjava i nema ničega drugog do njega samog, Homerove pesme ne kriju ništa…“

Homerove pesme su toliko moćne da ih svako može prepoznati u svom srcu, duši i duhu. Reči nose značenja, ali ne jamče istinu. Jer pesnik uopšte ne dokazuje već pokazuje šta je stvorio pomoću umetničkih sredstava: on zato ne može da laže. Čitaoci ili slušaoci prepoznaju u pesmi ono što rasvetljava makar jedan sloj njihvog iskustva: čitalac i slušalac su lovci na zrnca umetničke istine i smisla. Jedan iskaz može da ima značenje ali da se ne odnosi na nešto u spoljašnjoj stvarnosti, jer te stvarnosti uopšte nema. B. Rasel u svom stilu veli: „Kralj Francuske je ćelav.“ Ovaj iskaz ima smisla, ali u ovoj zemlji odavno nema kraljeva.

Kad mislilac kaže svoje o nekoj stvari, dolazi pesnik da je uzdigne do nebeske visine, pomoću neuglačani i neispeglanih, nevinih i devičanskih reči, koje zarazno deluju ne samo na ljude, nego i na druge reči, šireći svoje dejstvo do granica govornog sistema. Zato njegovi stihovi ne podležu logičkom proveravanju i empirijskom potrvrđivanju: po tome je poezija rođena sestra muzike. Ako je poezija slična muzici, onda je to zbog toga što se i ona čuje i što ima izražajna svojstva, posebno melodička, ritmička i višeznačna: stari jezik nužno je bio metaforičan i alegoričan.

Reči nisu tu da opišu nešto što postoji nezavisno od njih, one zapravo stvaraju jedan svet značenja koji pre toga nigde nije postojao. Valja verovati iskusnoj umetnici reči kada kaže da „poezija počinje tako da svemu onome što je izvan tebe kažeš: ne!“ Jezik stavara mnoge svetove a ne samo jedan svet. Ovi svetovi postoje na određen način zahvaljujući moći jezika: moći da reči igraju bezbroj jezičkih igara. U svakoj pesmi pesnik ponovo stvara svoj svet. „Putujući bez puta, a put se za njim rađa“ – veli Vasko Popa. Ruža o kojoj govori pesnik nije ona ruža što cveta u prirodi ili vrtu, nego ruža u božijoj bašti, ruža oživljena magičnom moći reči, idealna ruža, koja nije čulna, nego natčulna, pripada čistom viđenju duhovnim okom. To je vidljiva slika nevidljive ruže – idealne lepote. Ruža nije obična biljka, ona je cvet prepun značenja, koje pesnik otkriva ali ne objašnjava: on se čudi i svoje čuđenje prenosi na druge. „Takva ruža nema imena. Ona je nešto u svesti, lepše i bogatije od svakog cveta za sebe.“

Tajna umetnosti sastoji se u prevođenju nečeg velikog u nešto malo, nečeg apstraktonog u nešto konkretno, nečeg opšteg u nešto pojedinačno. Najveće otkriće umetnosti jeste reka koja se ogleda u kapi čiste vode, život koji se otkriva u živoj jedinki: u jednom jedinom pojedincu prelama se čovek uopšte, istorija uopšte, kultura uopšte.

 

Odlomak iz knjige: Đuro Šušnjić – Ogledi o skrivenoj strani stvari (Službeni glasnik, 2012)

Priredio: Aleksandar Mirković

 

Борхес ЗАГОНЕТКА ПОЕЗИЈЕ (одломци)

***

Целог живота читам, анализирам, пишем (или се окушавам у писању) и уживам. Схватио сам да је ово последње најважније од свега.
***
Мислим да је Емерсон негде записао да је библиотека нека врста чаробне пећине која је пуна покојника. А ти покојници могу се поново родити, могу се вратити у живот када отворите странице које су исписали.
***
Када говоримо о бискупу Берклију (који је, да вас подсетим, пророчански предвидео величину Америке), сећам се да је он написао да се укус јабуке не налази ни у самој јабуци – јабука не може себе да куша – ни у устима онога ко је једе. Потребан је контакт између њих. Исто се догађа и са књигом или са збирком књига, са библиотеком. Јер шта је књига сама по себи? Физички предмет у свету физичких предмета. Низ мртвих симбола. А онда наиђе прави читалац и те речи – или боље, поезија иза тих речи, јер саме речи су пуки симболи – оживи, па добијемо васкрсење речи.
***
Мислим да је прво читање неке песме оно право, а после тога заносимо се у уверењу да се то осећање, тај утисак, тај утисак, понавља. Међутим, као што рекох, може то да буде пука оданост, пука варка сећања, пуко неразликовање између наше страсти и страсти коју смо некада осећали. Тако би се могло рећи да поезија сваки пут представља нов доживљај. Сваки пут кад прочитам неку песму, долази до тог доживљаја. И то је поезија.
***
Један од црквених отаца рекао је да је једнако опасно ставити књигу у руке незналице као ставити мач у руке детета. Шопенхауер је писао да људи погрешно мисле да куповином књиге купују њену садржину. Понекад, док посматрам мноштво књига које имам код куће, осећам да ћу умрети пре него што их прочитам, па ипак не могу да одолим искушењу да купим нове књиге.

Борхес, Загонетка поезије, Умеће стиха, Службени гласник, Београд, 2012

Janos Laszlo Aldor

 

Andrej Sen-Senjkov DŽUDIT SKOT JE DODIRNULA SVOJE GENE SVOJIM RUKAMA

Sadržaj beleške:

1. A. Sen-Senjkov – Džudit Skot je dodirnula svoje gene svojim rukama

2. Napomene

3. Kratka biografija Džudit Skot

4. Radovi Džudit Skot

 

Džojs i Džudi

DŽUDIT SKOT* JE DODIRNULA SVOJE GENE SVOJIM RUKAMA

 

na njenoj retrosprektivi u tokiju

radovi su visili na prozračnim nitima

u prozračnim staklenim sobama

četrdeset sedmi svečano odeveni hromozomi

u bestidno-golom kariotipu**

čoveka koji odatle ne raste

 

takva je igra – kada muzika stane

treba sesti na stolicu

kojih je, jedna manje

od broja igrača

dva hromozoma na jednoj maloj stolici

sede u belim haljinicama

mašu nožicama

mešajući u vazduhu

gorki šećerni prah

jedva dodirujući

vrelo dno

neudobne šolje

ženskog pola

 

ona se rodila

zajedno za džojs

svojom blizankom

zakačivši se epikantusom plavih očiju

za smeđe sestrine pete

 

svoje predmete počela je da stvara

kad joj je bilo preko četrdeset

na jedan rad odlazilo bi nekoliko nedelja ili meseci

u nekom momentu naglo bi prekidala

gubeći interes za njega

ustajala i odlazila

kao što je putnik

prinuđen da podigne genetski stočić ispred sebe

kada pomoćno krilo aviona započne sletanje

 

gluvnema kao užas medvedića

koji saznaje da je neko spavao u njegovom krevetiću

 

kada je došla slava

počela je da nosi

čudnovate turbane

uplićući u njih pera i bižuteriju

španci su o njoj snimili dokumentarni film

„šta je pod tvojim šeširom?“

 

štajner je pisao:

kod ljudi sa daunovnim sindromom***

završena je izgradnja moralnog tela

 

njeni radovi

(sto pedeset)

pronicali su

rendgenskim zracima

pokazujući čudne stvari

jednom su našli venčani prsten

što podseća na priču o „mladim plemkinjama“****

kada se takođe pomoću rendgena

otkrilo da su u ranim etapama

dvorske dame imale dugačak nos

koji se smanjivao postepeno tokom rada na slici

 

postoji fotografija

gde ona radi

na svojoj poslednjoj skulpturi

svi treba da pogledamo njeno lice

beznačajno je što čitamo samo naslove

i nikada ono što je napisano ispod sitnim slovima

 

međunarodni dan ljudi sa daunovim sindromom

obeležava se dvadeset prvog marta

kao i međunarodni dan poezije

u ovom nepravilno ustrojenom svetu

gde se detektor dima uključuje

čak i na anđeoska krila

 

 

Andrej Sen-Senjkov

 

 

Prepevao: Aleksandar Mirković

 

Napomene:

* Džudit Skot – američka umetnica

** Kariotiop – skup svih hromosoma u ćeliji. Svaka vrsta ima svoj karakterističan kariotip.

 

*** Daunov sindrom je oblik hromozomopatije koji se javlja kao posledica trizomije hromozoma 21. Karakteristike su, specifičan izgled lica i umna zaostalost kao obavezni pokazatelj ovog sindroma. Opisao ga je prvi put Lagdon Daun (engl. Lagdon Down) 1866. godine na sopstvenom detetu, a tek 1957. godine je ustanovljeno da je uzrok ovog sindroma trizomija. Učestalost ovog sindroma u ljudskoj populaciji je 1:700 živorođenih. Na tu učestalost utiče starost majke, tako da se kod žena starijih od 40 godina ta učestalost povećava na 1:45 živorođenih.

 

Kariotip osobe sa Daunovim sindromom je:

47;XX(21+) ili

47;XY(21+) (ukupan broj hromozoma, polna konstitucija + hromozom koji je u višku).

 

Uzrok trizomije 21 može da bude i uravnotežena translokacija hromozoma 21 kod jednog od roditelja (smatra se da je ovo uzrok u tek oko 5% slučajeva). Takav roditelj, pored normalnih gameta, može da obrazuje i gamete u kojima je hromozom 21 u višku. Spajanjem takvih nenormalnih gameta (imaju dva hromozoma 21) sa normalnim (imaju jedan hromozom 21) nastaće zigot koji nosi neuravnoteženu translokaciju 21. Osoba sa neuravnoteženom translokacijom 21 imaće kariotip sa 47 hromozoma jer je hromozom 21 u višku (trizomik), a fenotipski Daunov sindrom.

 

Najizrazitija obeležja ovog sindroma su: umna zaostalost; IQ = 40-50, mada ima podataka da IQ može biti i od 25-80; anomalije srca praćene u različitom stepenu anomalijama (nenormalnostima) drugih organa, smanjena otpornost prema infekcijama, povećan rizik za pojavu leukemije, prevremeno starenje i dr.

 

Iz svih tih razloga osobe sa ovim sindromom žive u proseku duplo kraće u odnosu na zdrave osobe. Osobe imaju i prepoznatljive osobine kao što su : koso (mongoloidno) postavljene i široko razmaknute oči; mali nos, širokog korena; smanjen obim glave i pljosnat potiljak; usta su mala pa normalno veliki jezik viri iz njih, a sam jezik je često uvećan i izbrazdan; ušne školjke su skoro uvek loše formirane, male i nisko su postavljene; zubi su nepravilnog oblika i broja i kasno izbijaju; šake su široke i sa kratkim prstima; na dlanovima može postojati brazda četiri prsta (majmunska brazda) uz izmenjene dermatoglife (linije na šakama) i dr.

 

Klinička slika može biti ublažena ako je kod osobe prisutan mozaicizam. (izvor: Wikipedia)

 

 

**** Mlade plemkinje (Las Meninas) – Velaskezova poznata slika

 

 

DŽUDIT SKOT – KRATKA BIOGRAFIJA

 

Međunarodno priznata američka vizuelna umetnica rođena je sa potpuno oštećenim sluhom i sa Daunovim sindromom. Prvih sedam godina provela je u kući uz sestru bliznakinju i stariju braću u polururalnoj zajednici na izlazu iz grada. Iako je razvojni jaz između dve devojčice bio očigledan, „roditelji su se svesno trudili da se prema najmlađim članovima porodice ophode podjednako. Često su ih oblačili identično i ohrabrivali ih da u svakom događaju učestvuju pod jednakim uslovima“. Džudit je uvek pratila njena sestra bliznakinja, Džojs, koja joj je pomagala i bila njen čuvar i prevodilac. (Mada Džojs insistira da je Džudit ta koja je oduvek bila njena vodičica i učiteljica.)

 

Kada je došlo vreme da devojčice krenu u školu, utvrđeno je da se Džudit ne može obrazovati, čak ni u razredu za decu sa teškoćama u učenju, već da joj je potrebna stalna nega i nadzor. Lekari nisu otkrili da ima potpuno oštećen sluh, već su procenili da je ‘duboko retardirana’. Prema savetu lekara, njeni roditelji 18. oktobra 1950. smeštaju Džudit u Državnu ustanovu za mentalno retardirane osobe. Razdvajanje bliznakinja imalo je veliki uticaj na obe. Džudit je postala ozbiljno otuđena, a uskoro su se pojavili i problemi u ponašanju. U njenom zdravstvenom kartonu se navodi da „se čini da ona nije u dobrom odnosu sa svojim okruženjem. Ne slaže se dobro sa drugom decom, nemirna je, jede neuredno, suze briše rukavom, tuče drugu decu. Njeno prisustvo u raredu ima uznemirujući uticaj“.

 

Džudit je ostala u državnoj ustanovi 35 godina, sve dok njena sestra bliznakinja, Džojs, nije postala njena starateljka 1985. godine. Džudit se tada preselila u Kaliforniju, državu u kojoj osobe sa mentalnim invaliditetom imaju pravo na doživotno obrazovanje.

 

Aprila 1987. godine Džudit je počela da pohađa Umetnički centar kreativnog rasta (Creative Growth Art Center) u Ouklendu/ Kalifornija, prvi centar u svetu za umetnike sa invaliditetom. Tokom prvih meseci u Centru, Džudit nije bila zapažena sa bojama. Crtala je petlje i krugove, ali je bila toliko nezainteresovani za stvaranje da je njena sestra razmišljala da je ispiše. Međutim, nekoliko meseci kasnije Džudit je slučajno otkrila časove tekstilne umetnosti koju je vodila gostujuća umetnica Silvia Seventi. Koristeći materijale koji su joj pri ruci, Džudit je spontano otkrila svoju jedinstvenu i radikalno drugačiju formu umetničkog izražavanja. Dok su ostali studenti vezli, ona je vajala s neviđenim žarom i koncentracijom.

 

Njena posebna kreativnost je brzo prepoznata, i ona je dobila potpunu slobodu da sama bira materijale. Uzimajući objekte koje je pronalazila (često ih je krala od drugih ljudi u Centru) ona bi ih uvijala u pažljivo birana obojena prediva i tako stvarala različite skulpture raznovrsnih oblika. Neke su ličile na čaure ili delove tela, a drugi pak na toteme. U nedostatku govora, Džudit je razgovarala sa svetom kroz svoje skulpture koje, čini se, odražavju različita vremena – raznobojni, taktilni svet njenog detinjstva; uspomene i osećanja vezana za izolaciju u državnoj ustanovi, i iznad svega, njeno blizanačko iskustvo. Mnogi njeni radovi su objekti u paru; Očigledno da je njeno blizanačko iskustvo od suštinskog značaja za njeno stvaralaštvo.

 

Tokom poslednjih 18 godina svog života Džudit je strasno radila i stvorila je više od 200 skulptura, neke male i intimne, a druge toliko velike da je jedva mogla da ih premesti bez pomoći.

 

Prva izložba njenih umetničkih radova u 1999. godini poklopila se sa objavljivanjem knjige Džona Makgregora – Metamorphosis: The Art of Fiber Judith Scott (Metamorfoze: Umetnost od vlakana Džudit Skot), detaljne studije koja je doprinela da njen umetnički rad dobije svetsko priznanje.

 

Kao i sama Džudit, njene skulpture su veoma individualističke i ona je u početku stekla slavu kao autsajderska umetnica. Međutim, tokom vremena, svaki fokus na njen invaliditet je izbledeo da bi na kraju postao samo fusnota u priči o svetski poznatoj umetnici.

 

Rad Džudit Skot je postao izuzetno popularna u svetu autsajderske umetnost, njena slava je rasla i muzeji i galerije širom sveta organizovali su izložbe i kupovali njene radove za svoje stalne kolekcije. Neki njeni radovi su prodati za više od $15,000.

 

Džudit Skot je umrla u svojoj 61. godini prirodnom smrću u kući svoje sestre u Dač Fletu u Kaliforniji. Nadživela je svoj životni vek za više od pedeset godina.

 

Umetnički rad Džudit Skot i dalje živi.

 

Radovi Džudit Skot izloženi su u stalnim postavkama muzeja u Parizu (Francuska), Pragu (Češka), Menhetnu (Njujork), San Francisku (Kalifornija), Čikagu (Ilinois), Dablinu (Irska), Ouklendu (Kalifornija), Lozani (Švajcarska), Baltimoru (Merilend).

 

Rediteljka Betsi Bajha iz San Franciska je 2006. godine prikazala tridesetominutni dokumentarni film Outsider: The Life and Art of Judith Scott (Autsajderka: Život i umetnost Džudit Skot). Iste godine Lola Barera i Inaki Penafiel prikazali su dokumentarni film o Džudit Skot – ¿Qué tienes debajo del sombrero? (Šta se krije ispod šešira?). Skot Ogden i Malkolm Hern su 2009. godine izradili dokumentarni film Make koji istražuje živote i umetničke tehnike Džudit Skot i nekoliko drugih samoukih umetnika.

U Centru za feminističku umetnost Elizabet A. Sakler u Bruklinskom muzeju trenutno je u toku izložba radova Džudit Skot i biće otvorena do 29. marta 2015. godine. Holand Kotar u svom članku objavljenom u Njujork tajmsu naslovljenom Tišina upakovana u elokventne čaure – zagonetne skulpture Džudit Skot ovako opisuje izložbu:

 

Skulpture Džudit Skot stoje kao veliki, neotvoreni, verovatno neotvorivi paketi, nepoznatog sadržaja. U nekim se naziru predmeti ispod slojeva čvrsto vezanih žica, užadi i platnenih traka: dečija stolica, žičane vešalice, a u jednom ambicioznom primerku nimalo prerušena kolica za kupovinu. Neki radovi ukazuju na konture muzičkih instrumenata, oružja ili alata. Većina je nepravilno okružena i prekrivena plaštom u svetloj boji prediva. Svi su neimenovani, izgledaju kao gromade upakovanih poklona, mada je teško proceniti njihovu težinu ili senzaciju koju izazivaju na dodir. Teški ili laki? Meki ili tvrdi?

 

Možete ih sve identifikovati kao apstraktne skulpture i tu se zaustaviti, mada to izostavlja nešto vitalno: jasne dokaze o radu ruku i uma koji pletu linije i boje jednako ciljano kao izražajni potezi četkice na slici. Ali izražavajući šta? Misterija izaziva spekulaciju. Javljaju se misli o ritualu i igri i slike iz nauke: gnezda, sistem krvotoka, nervna vlakna. Tako se stvara veza sa istorijom umetnosti, uključujući i istoriju umetnosti tekstila, staru i novu , koja je u velikoj meri proistekla iz ruku žena.

 

Tekst pripremila Veronika Mitro

 

Izvor: http://zena.invalidnost.net/index.p…

 

 

 

 

Nikolaj Zabolocki KIŠA

U magli oblačnih razvalina

Iščekujući jutarnju rumen,

Bio je skoro nematerijalan,

U formu života neodeven.

 

Zametak, oblacima hranjen,

Talasao se i bujao,

I namah, veseo i osnažen,

Zasvirao je i zapevao.

 

I zasjalo je sve na dubravi

Munjevitim bljeskom suza,

I zdrhtali su svi listovi

Na tankim granama breza.

 

Nitima bezbrojnim razapet

Međ zemljom i nebom tmurnim,

Glavom nadole učini okret,

U tok zbitija upade burni.

 

Padao je koso, iz daljine

U sedih dubova gomile,

I grudi moćne zemljine

Uz drhtaj su ga pile.

 

N.A. Zabolocki – PESME

 

Prepevao: Aleksandar Mirković