RSS

Месечне архиве: март 2015

Џорџ Орвел „1984“ (одломци)

Енглески писац Џорџ Орвел (1903–1950), својим најбољим делом, антиутопијским романом 1984, објављеним 1949. Године, даје визију тоталитарне државе у којој је човек као личност потпуно деградиран. Слика друштва у коме су ратови и полицијски притисак метод малобројне елите на власти којим потчињава становништво држећи га у страху, где владају сиромаштво и глад, Орвелов је протест против свих настојања да се историја евентуално усмери у том правцу.

artistic-surreal-photomanipulation-by-sarolta-ban-13

artistic-surreal-photomanipulation-by-sarolta-ban

***
„Другови!“, повика енергичан младалачки глас. „Пажња, другови! Имамо величанствене вести за вас. Добијени подаци о производњи свих врста робе широке потрошње показују пораст животног стандарда за ништа мање него двадесет одсто у поређењу с претходном годином. У целој Океанији данас је дошло до неконтролисаних спонтаних манифестација: радници су напустили своје канцеларије да би марширали улицама, машући заставицама и кличући Великом Брату у знак захвалности за бољи, срећнији живот којим нас је његово мудро руковођење обдарило. А сада неколико бројчаних података о порасту производње. У прехрамбеној индустрији…“
Фраза „бољи, срећнији живот“ би поновљена неколико пута. Недавно је постала веома омиљена у Министарству обиља. Претворивши се у уво још на први знак трубе, Парсонс је седећи слушао с неком избеченом побожношћу, неком узвишеном досадом. Није био у стању да прати бројчане податке, али је знао да су они, на неки начин, узрок задовољства…. За тренутак беше искључио звуке из даљине и слушао шта се цедило из телекрана. Испадало је да су у знак захвалности Великом Брату чак биле организоване манифестације због повећања следовања чоколаде на двадесет грама недељно. А још јуче, размишљао је, било је објављено да ће следовање чоколаде бити смањено на двадесет грама недељно. Да ли је могуће да сви ови људи мирно прихватају такву лаж, свега двадесет четири сата касније? Да, прихватају је. Парсонс ју је прогутао без проблема са животињском глупошћу. Створ без очију за суседним столом прогутао ју је фанатички, страствено, с горућом жељом да пронађе, пријави и испари сваког ко би макар наговестио да је прошле недеље следовање износило тридесет грама. …Да ли је он једини који памти?
Величанствени статистички подаци и даље су текли из телекрана. У поређењу с претходном годином, било је више хране, више одеће, више станова, више намештаја, више посуђа, више горива, више бродова, више хеликоптера, више књига, више деце – свега више осим болести, криминала и лудила.[…] У стомаку и на кожи увек неки протест, неки осећај да је превареном човеку забрањено нашто на шта има право.

sarolta-ban-surreal-4

sarolta-ban-surreal

***
Док не постану свесни, неће се никада побунити, а док се не побуне неће постати свесни.
Ова реченица као да је преписана из неког партијског уџбеника, помисли он. Наравно, партија је тврдила да је проле ослободила ропства. Пре револуције, капиталисти су их бесрамно израбљивали, били су гладни, бичевани, жене присиљаване да раде у рудницима, шестогодишња деца продавана да би радила у фабрикама. Истовремено, према принципима двомисли. Партија је учила да су проли по природи нижа бића која се, као животиње, применом неколико једноставних правила морају држати у покорности. У ствари, о пролима се знало веома мало. Није било ни потребе да се зна много. Све док су радили и размножавали се, остале њихове активности нису биле важне. Препуштени сами себи, као стока на аргентинским равницама, они су се вратили начину живота који као да им је био урођен, као да је остао од искона. Рађали су се, расли на улици, почињали да раде у дванаестој години, пролазили кроз кратак период процвата лепоте и сексуалне жеље, склапали бракове у двадесетој, постајали средовечни у тридесетој, у шездесетој најчешће умирали. Напоран физички рад, брига о кући и деци, ситне свађе са суседима, филмови, фудбал, пиво, и, више од свега, коцка, сачињавали су њихов духовни хоризонт. Није било тешко држати их под контролом. Међу њима је уве било неколико агената Полиције мисли, ширећи лажне гласине и уклањајући оне малобројне појединце за које се мислило да могу да постану опасни. … Од прола се само тражио известан примитивни патриотизам на који се могу ослонити кад год би затребало принудити их на дуже радно време или смањена следовања. Чак и кад би постали незадовољни, као што се понекад дешавало, њихово незадовољство није никуда водило јер су га немајући општих представа, могли усредсредити само на појединачне ситне сукобе.

sarolta_ban_20

sarolta_ban

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 22, 2015 in Орвел

 

Ознаке: , ,

Тасос Ливадитис ПРЕДОСТРОЖНОСТ

Док једног дана будећи се не видиш да си неко други,
„глупости, размишљаш – како је могуће!“, али те убрзо
хвата паника, облачиш се журно и одлазиш у станицу милиције,
„хоће да ме замене“, кажеш, гледају те равнодушно,
„бар нова лична карта“, молиш и
касније док корачаш улицом и почиње да сипи киша,
размишљаш
како због тога Птице Господње имају крила:
да могу да скрију главу увече док спавају.

Из збирке Виолина за једноруког, Агора, 2009

surreal-photography-by-robert-and-shana-parkeharrison4

surreal-photography-by-robert-and-shana-parkeharrison4

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 19, 2015 in Тасос Ливадитис

 

Ознаке: , ,

Томас Транстремер КАМЕЊЕ

Камење што смо бацали чујем како
пада, кристално гласно већ годинама. Слећу
у долину смушена догађања
тренутака уз вриску
с једне круне дрвета на другу, бивајући тиша
у ваздуху ређем од овдашњег, клизе
ко ласте с једног
на други планински врх све док се
не домогну крајњих висоравни
уз границу постојања. Онамо падају
сва дела наша
кристално јасна
немајући друго дно
до нас саме.

kamenje

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 15, 2015 in Томас Транстремер

 

Ознаке: , ,

Ханс Магнус Енцесбергер ПОВЛАЧЕЊЕ

Ја радо дезертирам. Стратегија
или драга навика –
за то заиста није потребно
напунити седамдесет година.
Већ са петнаест ми је
било сасвим јасно
да треба избећи неке непријатности.
Некада давно рекох себи:
мало одстојања не може нашкодити.
Повлачење је такође уметност,
верују неки стручњаци.
напад на целу армију,
када појединац има малу шансу:
само у крајњој нужди.
Други то виде другачије,
иду радо на фронт,
псујући на сав глас
заузимајући изгубљене позиције.
Није лако рећи
шта је боље. Ја се, у сваком случају,
радије повлачим,
ако тако мора бити, и пред самим собом.

povlacenje

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 13, 2015 in Енцесбергер

 

Ознаке: , ,