Енглески писац Џорџ Орвел (1903–1950), својим најбољим делом, антиутопијским романом 1984, објављеним 1949. Године, даје визију тоталитарне државе у којој је човек као личност потпуно деградиран. Слика друштва у коме су ратови и полицијски притисак метод малобројне елите на власти којим потчињава становништво држећи га у страху, где владају сиромаштво и глад, Орвелов је протест против свих настојања да се историја евентуално усмери у том правцу.
artistic-surreal-photomanipulation-by-sarolta-ban
***
„Другови!“, повика енергичан младалачки глас. „Пажња, другови! Имамо величанствене вести за вас. Добијени подаци о производњи свих врста робе широке потрошње показују пораст животног стандарда за ништа мање него двадесет одсто у поређењу с претходном годином. У целој Океанији данас је дошло до неконтролисаних спонтаних манифестација: радници су напустили своје канцеларије да би марширали улицама, машући заставицама и кличући Великом Брату у знак захвалности за бољи, срећнији живот којим нас је његово мудро руковођење обдарило. А сада неколико бројчаних података о порасту производње. У прехрамбеној индустрији…“
Фраза „бољи, срећнији живот“ би поновљена неколико пута. Недавно је постала веома омиљена у Министарству обиља. Претворивши се у уво још на први знак трубе, Парсонс је седећи слушао с неком избеченом побожношћу, неком узвишеном досадом. Није био у стању да прати бројчане податке, али је знао да су они, на неки начин, узрок задовољства…. За тренутак беше искључио звуке из даљине и слушао шта се цедило из телекрана. Испадало је да су у знак захвалности Великом Брату чак биле организоване манифестације због повећања следовања чоколаде на двадесет грама недељно. А још јуче, размишљао је, било је објављено да ће следовање чоколаде бити смањено на двадесет грама недељно. Да ли је могуће да сви ови људи мирно прихватају такву лаж, свега двадесет четири сата касније? Да, прихватају је. Парсонс ју је прогутао без проблема са животињском глупошћу. Створ без очију за суседним столом прогутао ју је фанатички, страствено, с горућом жељом да пронађе, пријави и испари сваког ко би макар наговестио да је прошле недеље следовање износило тридесет грама. …Да ли је он једини који памти?
Величанствени статистички подаци и даље су текли из телекрана. У поређењу с претходном годином, било је више хране, више одеће, више станова, више намештаја, више посуђа, више горива, више бродова, више хеликоптера, више књига, више деце – свега више осим болести, криминала и лудила.[…] У стомаку и на кожи увек неки протест, неки осећај да је превареном човеку забрањено нашто на шта има право.
sarolta-ban-surreal
***
Док не постану свесни, неће се никада побунити, а док се не побуне неће постати свесни.
Ова реченица као да је преписана из неког партијског уџбеника, помисли он. Наравно, партија је тврдила да је проле ослободила ропства. Пре револуције, капиталисти су их бесрамно израбљивали, били су гладни, бичевани, жене присиљаване да раде у рудницима, шестогодишња деца продавана да би радила у фабрикама. Истовремено, према принципима двомисли. Партија је учила да су проли по природи нижа бића која се, као животиње, применом неколико једноставних правила морају држати у покорности. У ствари, о пролима се знало веома мало. Није било ни потребе да се зна много. Све док су радили и размножавали се, остале њихове активности нису биле важне. Препуштени сами себи, као стока на аргентинским равницама, они су се вратили начину живота који као да им је био урођен, као да је остао од искона. Рађали су се, расли на улици, почињали да раде у дванаестој години, пролазили кроз кратак период процвата лепоте и сексуалне жеље, склапали бракове у двадесетој, постајали средовечни у тридесетој, у шездесетој најчешће умирали. Напоран физички рад, брига о кући и деци, ситне свађе са суседима, филмови, фудбал, пиво, и, више од свега, коцка, сачињавали су њихов духовни хоризонт. Није било тешко држати их под контролом. Међу њима је увек било неколико агената Полиције мисли, ширећи лажне гласине и уклањајући оне малобројне појединце за које се мислило да могу да постану опасни. … Од прола се само тражио известан примитивни патриотизам на који се могу ослонити кад год би затребало принудити их на дуже радно време или смањена следовања. Чак и кад би постали незадовољни, као што се понекад дешавало, њихово незадовољство није никуда водило јер су га немајући општих представа, могли усредсредити само на појединачне ситне сукобе.
sarolta_ban
препознавања 