(Оцу)
Тежим путем стиже се до истине,
само нежност отвара оловна врата поноса.
Можда ће се нова слика исцртати
у напуштеном кревету детињства.
Комадић плавог камена бацам у небо
и он ми се, верно, изнова враћа
да њиме начиним запис
на кори породичног стабла.
Умор је предворје сна,
оштрица очеве косе сече сумрак и прве сенке.
Сувишне речи и дуге шутње,
па опет речи,
све до тренутка када кренем погрешним путем
и пробудим се у кавезу од стакла.
А неспокој и уморне руке
узалуд уточиште траже
у топлој тишини великог капута.
Из збирке 76 ПЕСАМА, Сремски Карловци: Каирос, 2020.
препознавања 