Васко Попа ВЕЛИКЕ ЋУТАЛИЦЕ

У далеким шведским шумама

Има људи који не троше

Више од  двеста речи

Каже ми Артур Лундквист

Бар седамдесетогодишњак

Ја га слушам

И чујем те људе

Знају све језике дрвећа

И зверова и мећава

Шта ће им брда сопствених речи

• 

 

Васко Попа НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ – НАША КЛАСИКА ЈЕДИНА И ПРАВА

„Наша народна поезија цветала је и сазревала у самом срцу столетних ноћи. У току тамних векова створен је златни век наше књижевности, наша класика једина и права. Раздобље наше литературе које из непојамних даљина сјаји својом чудесном лепотом и које није престало и никад неће престати  да обасјава песничко стварање на овој шаци земље под овим небом… Зато нам се највећи песници, из деценије у деценију, из века у век враћају  вечито живим изворима народне поезије. Дубоко, ту у песничком тлу нашег језика (ван кога се не може учинити ни један крилати корак у поезији), леже, често запретани под маховином и песком заборава, извори наших великих, прошлих и будућих, песничких токова.“

 

 

 

Васко Попа ИЗВОР ЖИВЕ РЕЧИ

„Питају ме често одакле теби речи твоје песме? Има речи – костију које ти застану у грлу. Њима се можеш угушити. Има речи – жеравица које ти падну у срце. Од њих можеш изгорети. Има речи – змија које ти се склупчају насред главе. Због њих мораш научити да свираш у чаробну фрулу. Има свакаквих речи од којих можеш настрадати. Са речима се, уопште, не треба шалити. И, између осталих, има речи – кључева. Те речи – кључеви су једине живе речи од којих можеш начинити песму. Што, наравно, не значи да је увек и начиниш. Те речи јесу и саме већ зачетак песме. Оне ти се јављају увек изненада, али, изгледа, никад случајно. Јављају ти се као звезде или цела сазвежђа на своду лобање. Засјају између других речи и реченица које никакве везе немају са будућом песмом. Засјају те речи као предзнаци песме. Само их треба препознати. Оне те задиве, као да то нису твоје речи. И сећаш их се мутно, као да си их негде давно већ негде чуо, само не знаш ни где ни кад, и то сећање остаће ти заувек тако мутно и неће ти се после писања песме нити икад разбистрити.“

 

„Записи о песништву“, Рашка, година XXVIII, број 32, 1998, стр. 52

 

 

Васко Попа СА ТЕЛА СУМРАК СВЛАЧИМ

Са тела сумрак свлачим,

дан ми је нашао лице,

ветар косу развеселио.

 

Поглед ми зачуђен листа

сенка из сунца ниче

свет на прагу срца стоји.

 

Опет обронцима плавим

у глас ти бистри силазим

по нашу чаробну лампу.

 

 

Васко Попа ДАЛЕКО У НАМА

Ово су ти усне
Које враћам
Твоме врату

Ово ми је месечина
Коју скидам
Са рамена твојих

Изгубили смо се
У непрегледним шумама
Нашег састанка

У длановима мојим
Залазе и свићу
Јабучице твоје

У грлу твоме
Пале се и гасе
Звезде моје плахе

Пронашли смо се
На златној висоравни
Далеко у нама

 

Васко Попа ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД

Свео сам се

На твоју осовину

 

Сав сам се усијао

Од твог првог обртаја

Лепо ћу те путем поломити

И сјединити се заувек с тобом

У кршу и лому

 

Нисам луд

Да баш сада застанем

 

Да се охладим

И ружно поплавим