„Наша народна поезија цветала је и сазревала у самом срцу столетних ноћи. У току тамних векова створен је златни век наше књижевности, наша класика једина и права. Раздобље наше литературе које из непојамних даљина сјаји својом чудесном лепотом и које није престало и никад неће престати да обасјава песничко стварање на овој шаци земље под овим небом… Зато нам се највећи песници, из деценије у деценију, из века у век враћају вечито живим изворима народне поезије. Дубоко, ту у песничком тлу нашег језика (ван кога се не може учинити ни један крилати корак у поезији), леже, често запретани под маховином и песком заборава, извори наших великих, прошлих и будућих, песничких токова.“
„Питају ме често одакле теби речи твоје песме? Има речи – костију које ти застану у грлу. Њима се можеш угушити. Има речи – жеравица које ти падну у срце. Од њих можеш изгорети. Има речи – змија које ти се склупчају насред главе. Због њих мораш научити да свираш у чаробну фрулу. Има свакаквих речи од којих можеш настрадати. Са речима се, уопште, не треба шалити. И, између осталих, има речи – кључева. Те речи – кључеви су једине живе речи од којих можеш начинити песму. Што, наравно, не значи да је увек и начиниш. Те речи јесу и саме већ зачетак песме. Оне ти се јављају увек изненада, али, изгледа, никад случајно. Јављају ти се као звезде или цела сазвежђа на своду лобање. Засјају између других речи и реченица које никакве везе немају са будућом песмом. Засјају те речи као предзнаци песме. Само их треба препознати. Оне те задиве, као да то нису твоје речи. И сећаш их се мутно, као да си их негде давно већ негде чуо, само не знаш ни где ни кад, и то сећање остаће ти заувек тако мутно и неће ти се после писања песме нити икад разбистрити.“
„Записи о песништву“, Рашка, година XXVIII, број 32, 1998, стр. 52