RSS

Месечне архиве: мај 2017

Анастасија Бијелић РАЗГОВОР 2

 

Алексеј има устаљен распоред, криве ноге, четири пара вансица и скејт који је купио на Најлону након што су му украли бицикл. Он не зна да вози скејт али га носи са собом где год да крене не би ли га бол који после осећа подсетио да би могао да научи.

(Он мисли да је добро.)

Понедељком пије кафу на тераси, турску, јаку турску, јаку турску без имало шећера, јаку турску без имало шећера из шоље коју му је поклонио један од бивших док је још био Хелена. Не воли кафу. Не воли ту шољу. Не воли себе. Прави се да не воли њега.

(Он мисли да је добро.)

Уторком шета тачно двадесет и пет минута – ни минут више, ни минут мање – око свог блока и гледа прозоре. Највише воли оне дрвене, оне са којих се фарба љушти, оне чија су стакла прекривена белим чипканим завесама. Никада не би савио ПВЦ на своје зидове. Од пластике му се скамени кожа.

(Он мисли да је добро.)

Средом слуша The National. Неким средама му се учини да се не сећа како је постојао пре High Violet. Неким другим средама замишља себе у својој старој кожи на концерту у Бечу. Неким трећим само мисли да је све време слушао исту песму или сваку песму у исто време. Или тако нешто.

(Он мисли да је добро.)

Четвртком седи на железничкој станици и чека да петак дође возом. Када је био Хелена, мислио је да све ствари које волиш долазе возом. Неких навика не можеш да се решиш колико год покушавао.

(Он мисли да је добро.)

Петком вади све своје ствари из ормана, баца их на под и лежи на њима док гледа ни у шта. У некој епизоди „Секс и град“ видео је да то помаже средовечним депресивним женама. Није средовечан. Није депресиван. Никако није жена. Само се и даље некада осећа тако.

(Он мисли да је добро.)

Суботом изађе на кафу са оном једном девојком коју зна преко друга неке другарице. Седе једно преко пута другог и причају о стварима које их не занимају онако како причају људи који се више не воле. Нису се никада ни волели. Никада се неће ни волети. Али има дана када му се насмеје. То је океј. Има дана када јој узврати. И то је океј.

(Он мисли да је добро.)

Недељом цепа све што је остало од књига из дана када је био Хелена. Разбија њене шоље, а онда маказама сече њене омиљене фармерице. Од априла се померио са 3 центиметра. Неким недељама га то радује, оним другим вришти у јастук јер не зна шта ће са собом када заврши са фармерицама. Већ је бацио сву њену шминку, поклонио све њене хаљине, променио њено име на вратима. Прошле недеље је чак сломио све њене плоче и направио мурал од њих на источном зиду. Ове недеље, ипак, само седи у фотељи и смеје се.

(Он мисли да је добро али ја сам научила да му не верујем.)

Ми говоримо различитим језицима, али смо савладали вештину претварања да се разумемо. Ми говоримо два различита језика, али одлично лажемо једно друго на неком трећем.

Алексејево „добро сам“ значи много тога. Неким данима да је устао, опрао зубе и стигао на предавање на време. Неким данима да није сломио ништа у стану, да није подигао глас ниједном и да се суздржао од разбијања носа првој особи на улици да би доказао да је мушко. Неким данима значи да се насмејао па макар једном, неким данима да није осетио ништа.

Алексејево „добро сам“ звучи као Езра Коениг у Giving Up The Gun, али он не слуша Vampire Weekend и нема представу шта то значи. Алексејево „добро сам“ звучи као 11. септембар, омањи земљотрес или аутомобилска несрећа, али је слабо и несигурно и лебди у ваздуху спремно да падне сваког тренутка.

Алексејево „добро сам“ је софизам, паралогизам, Argumentum ad populum, Petitio pricipii, свака логичка грешка у исто време.

Алексеј има устаљен распоред, криве ноге, четири пара вансица и скејт који је купио на Најлону након што су му украли бицикл, који и даље не уме да вози.

skejt

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 26, 2017 in Анастасија Бијелић

 

Ознаке:

Емил Сиоран О МЕЛАНХОЛИЈИ

Пошто човек не може од себе да се ослободи, он налази радост у томе да се гризе. Узалуд у то мешамо Господара Сенки, оног што је бацио проклетство на нас: болесни смо од неболести, и без порока смо осуђени. Меланхолија је сањалачко стање егоизма: ниједног предмета изван нас нема, нити има повода за мржњу или за љубав; постоји само то пропадање кроз устајалу баруштину, непрестано врћење у кругу кажњеника изван пакла, бескрајно разгоревање жеље за сурвавањем… Док се туга задовољава импровизованим оквиром, меланхолији су потребна широка пространства, бесконачни предели да би кроз њих распростирала своју мрзовољу и магловито миље, своју бољку без међа што, бежећи од излечења, зазире од границе која би могла да заустави њено ширење и валовито гибање. Она – најчуднији цвет самољубља – буја међу отровима из којих извлачи срж и боју за своје омаглице. Хранећи се оним што је упропашћује, испод милозвучног имена крије Охолост Пораза и Самосажаљење.

КРАТАК ПРЕГЛЕД РАСПАДАЊА, Матица српска, Нови Сад, 1979.

Carl Vilhelm Holsoe

Carl Vilhelm Holsoe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 20, 2017 in Сиоран

 

Ознаке: , ,

Емил Сиоран ЖЕЉА ЗА ПРВЕНСТВОМ

Цезар је ближи каквом председнику сеоске општине него ли врховно луцидном духу лишеног нагона за влашћу. Важно је да се управља: скоро сви људи томе теже. Свеједно је да ли у рукама држите царство, племе, породицу или кућног слугу, ви развијате тиранску моћ, величанствену или смешну: цео свет или једна особа пред вашом су управом. Тако се рађа низ зала која долазе из жеље за првачењем… Свуда око нас могу се видети бројни сатрапи: свако, према својим могућностима, тражи гомилу робова, или се задовољава једним јединим. Нико није довољан себи: и најјаднији човек пронаћи ће једног пријатеља или другарку да би задовољио своју жељу за влашћу. Ко је потчињен, касније ће и сам заповедати: од жртве претвара се у џелата; то је свачија највећа жеља. Једино је просјаци и мудраци не осећају – уколико и они не играју још суптилнију игру…

Жеља за моћи омогућава Историји да се обнавља, а да, у основи, ипак остане иста; религије покушавају да искорене ту тежњу; а успевају једино да је распале. Хришћанство би можда и успело да на крају земљу претвори у пустињу или у рај. У променљивим облицима кроз које човек пролази налази се једна константа, стални садржај, чиме се објашњава то да ми, и поред свих привидних мена, уставри напредујемо у кругу, те да, ако бисмо посредством какве натприродне интервенције изгубили својства чудовишта и превртљиваца, и историје би истог часа нестало.

Покушајте да будете слободни: умрећете од глади. Друштво вас подноси једино ако сте час послушни час сурови, оно је затвор без чувара – затвор из кога човек може побећи само мртав. Где да одемо, кад је једино у људској заједници, могућ живот, па, иако се све у нама њојзи опире, нисмо довољно дрски да бисмо у њој просили, нити довољно уравнотежени да бисмо се предали мудрости? – На крају крајева, попут других, остајемо у њој, правећи се презапослени; одлучујемо се за то захваљујући залихама лукавости; мање је смешно изигравати живот, но живети.

Све док се људи буду страсно занимали за јавни живот, у њему ће владати прикривено људождерство. Политички инстинкт је директна последица Сагрешења, непосредно отелотворење Човековог Пада. Свако би требало да води рачуна о својој самоћи, а, међутим, свако надзире самоћу својих ближњих. Анђели и бандити имају своје вође: па како да они који се налазе између једних и других – то јест већина човечанства – буду без својих вођа? Одузмите им жељу да буду робови или тирани: за трен ока ћете уништити људску заједницу. Мајмунска завера скована је за сва времена; а историја као хорда која јури између злочинства и снова, иде својим путем. Ништа је не зауставља, и они који је се гнушају, учествују у трци.

 

 

КРАТАК ПРЕГЛЕД РАСПАДАЊА, Матица српска, Нови Сад, 1979.

pavel kacinski 3

Pavel Kacinski

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 18, 2017 in Сиоран

 

Ознаке: ,

Маја Стокин АКО ЉУБАВ НИСМО (О поезији Душка Бабића)

      „Уметничка дела су бескрајно усамљена, и понајмање се могу досегнути критиком. Само љубав може да их докучи и држи, само она може да буде праведна према њима. Дајте сваки пут себи и свом осећању за право, насупрот сваком таквом расправљању, приказу, предговору.“ Размишљајући како да представим поезију Душка Бабића, присетила сам се управо ових Рилкеових речи. И чини ми се да је то једини могућ и једини искрен начин – лични доживљај, чији корен је у љубави. Многи су указивали на сличност песничког и религиозног искуства. „Као и религиозно искуство, песничко искуство је одвајање од нас самих, које нам дозвољава да се дубље ујединимо са самом собом.“  Чини ми се да ова Вајенина мисао можда најбоље изражава мој доживљај Бабићеве поезије.

      За Душка Бабића поезија је врста склоништа у једном лепшем свету,  смисленијем и човечнијем.  У његовом погледу огледају се слике детињства (комад хлеба испод сача, чаша воде са извора, мирис проветрене собе), слике завичаја (трепет гора завичајних, лишћар витих бреза, шуме и жита млада у чији се мир у мислима склања из градског метежа). У своје песме он призива слике драгих особа: очеву, која оживљава кроз његов глас; сестрину – налик анђелској, брижну и присутну у  свему што му живот олакшава; слику мајке у црнини и звук њених уздаха ; брата – импулсивног, али добродушног српског солдата. Али слике из детињства не чини човека уметником. Чини га способност да своју (живу?) душу утка у те слике, да оне бљесну у дубинама нашег бића, да осветле наше дубине, да осетимо да је биће уметника и наше – исто биће, да су сва сећања – наша сећања. Јер сви смо ми кругови који се шире око Једног.

За Душка Бабића процес стварања је насушна потреба. „Питајте самог себе у најприснијем часу својих ноћи: морам ли да пишем? Ријте до дна душе тражећи дубок одговор. Па ако би тај одговор гласио потврдно, ако ово озбиљно питање можете да предусретнете снажним и простим морам, онда изграђујте свој живот према тој неминовности” (Р.М. Рилке). Чини ми се да Бабић припада таквим песницима. За њега „песма је постојање” (Р. М. Рилке). У својим стиховима он  покушава да сабере све оно виђено и наслућено, а неизречено током „разливених година и дана”; живот и „надживот”,

       Душко Бабић покушава да, кроз риму, из душиних дубина на површину извуче све оно сушто и судње, тамо скривено. За њега је тренутак ишчекивања сонета тренутак када прижељкује да „душа  окове скине и да прхну крилате риме”, он чека налет плиме  да се отвори  слепи вид”. У своју реч „претопио” је и несвесно уткао утицаје Тадића, Попе, Дучића, Миљковића, Настасијевића, Црњанског, али и Филипа Вишњића. Ушао је у његове песме и глас Светог Јефрема Сирина. Форма је нешто што песник негује и воли, али чему не робује. Стиче се утисак да се она наметне спонтано, али исто тако и нестане и ослободи мисли стега.

         Да би човек писао, па и читао поезију, нужно је да се загледа у себе самог, често и над своје провалије и поноре, ризикујући да се у њих утопи и у њима изгуби. Па ипак, иако се може стићи и до неповрата, Бабић осећа и наслућује, попут Настасијевића, да је „дубље дно души но страдáњу“. Силазећи у своје неосветљене подруме, песник се суочава са свим што се у њему годинама сабирало и таложило , копа по својим успоменама. Његови су записи често ноћни, где се, као кроз левак, у песникову душу сливају  дневне импресије. „Када ноћ кроз жиле бризне”, он се сав „у дивљу снагу заошија.” Тада „хиљаде чула лепрша”.  „Зидови зуре право у кости”, осећа се јаче сваки покрет и „сваки звук заболи.” „Поганци и луде играју жмурке са ђаволом насмејаним.” Песник „ноћу гори” и рве се са пустахијама, учевијестима, факирфукарама, са собом клонулим, са свим што упразно звечи и звони, са утварама и демонским силама. Са собом. Не мири се са злом, њега свакодневно среће, раскринкава, разобличава по улицама, трговима, сутеренима, пијацама, испред дућана, у библиотеци, говори његовим језиком, слика нам га до детаља. Наказно лице греховног живота ипак није засењено пред боголиким, за којим Бабић трага без престанка и које, умивајући га непрестано изнутра, на крају  исијава из целине његових песама.

        Бабића  доживљавам као неуморног трагаоца за смислом.  Не изненађује, стога,  што се књига његових изабраних песама завршава  циклусом  религиозних химни, у којима се слави светлост, љубав и Бог. Често се ови мотиви могу доживети и као синоними, када песник каже: „Сини, још једном, о Господе“. Духовно искуство којим је прожета збирка Умити се, сузама песник не препричава. Он га заступа и поново проживљава. Из нашег песника често проговара напон хришћанске религиозности, и он каже:  „Благосиљај, душо моја, Господа, јер су дани твоји у његовој руци. Јер другог добра не знаш“ (Д. Бабић). Он покушава да спозна неваљалства своја, бежи од лукавства и гордости. Срцем Господа призива, „да му се покаже у тминама и умије га сузама док није касно, док га  не преда кнезу таме, заувек”. „Цело је његово биће крст”, рекла би песникиња  Марија Јефтимијевић. Бабић каже: „Још стојим кобно недовршен над понорима зјапећих дана, и себи мучан и замршен, сав од рана и обмана.“ Битно је да човек пронађе „страсну меру у распећу“ (М. Јефтимијевић) између земаљског и божанског , и мир у дому саграђеном у властитој души. По њему, човек се рађа и препорађа у плакању, које је и молитва и химна, и горчина и сладост. Песник тај христолики живот открива, такву светлост и љубав бира и тежи јој као суштини свог постојања.

         У најновијим песмама, објављеним у књижевним листовима и часописима, поред духовне, упознајемо и једну другу страну песникове личности, ону коју пажљиви читалац наслућује – чулну, емотивну. У сонету Позне несанице песник је поново трагалац за смислом, али се чини да га овде  открива – у љубави према жени, чега раније код њега није било. Жена  је та која га „из зора и звезда греје на блатњавом путу“, она „зове срце у преступни лет“,  узрок је његових позних несаница, али је и „пронела бакље кроз подруме доње“ и „свему разлог дала“. За песника је важно само оно што су огрејале „људског срца свете ватре“.  На крају свог „мутног санка“ и „пролазне жизни“ песник закључује: „Уистину сазнао си, само срцем што си знао“ и: „Живи само то што отка она луда плетисанка“. Све остало су лагарије, прах и пепео. Сонет Ако љубав нисмо превазилази оквире обичне љубавне песме. Својој земаљској љубави Бабић даје и  виши, метафизички смисао и прихвата љубав као дар од Господа. То је дубока песма о људској души која чезне за љубављу и у вечности, упркос болу. Његов идеал је изражен у стиховима: „Волети: верно, слепо, неразумно, До задњег часа. И тамо, постхумно!“ Стога можемо закључити да љубав за песника представља  „радост, али и начин да се доживи дубина и пуноћа егзистенције“, како би рекао Љубомир Симовић.

       У једном од својих интервјуа Душко Бабић наглашава да је његова књига сведок једног дубљег скривеног човека, који се не види у метежу свакодневља. И пита се јесу ли таква сведочанства икоме потребна. Већини, можда и нису. Али, потребна су оној „огромној мањини”, о којој говори велики песник Октавио Паз. У којој хоћу да видим и себе.

 „Читање једне песме никад се не завршава. Наставља се сваки пут када с њом дођемо у тајни додир”, она  „наставља да  спава у нама, као непрекидна бременитост, која се прекида у тренутку доношења плода, у тренутку тајног додира” (Вајена). Песме Душка Бабића увериле су ме у то. Њихова енергија помаже читаоцу да се уздиже, да оплођује наду, да учи како „у страшној муци постојати“.  Кад треба у црнилу видети светло, мржњу гасити љубављу,  кад треба бити Човек.

         Усуђујем  да   поезију нашег песника доведем у везу са  оним  што је Љубомир Симовић рекао за поезију једног од Бабићевих великих узора, Момчила Настасијевића: „(…) његову песничку књигу не видим на полици или писаћем столу историчара, теоретичара, или неког другог професионалног љубитеља књижевности, него у коферу прогнаника, крај јастука тешког болесника, или на столу крај робијашке порције – где и јесте право место за књигу песама.“

 

СИЗИФ,  Часопис за књижевност и културу, март – април 2017, Краљево.

andrej remnjov

Андреј Ремњов

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 7, 2017 in Стокин

 

Ознаке: , , , , , , ,

Иван В. Лалић ПЕСМА О ТРИ КИШЕ

Између љубавника време је непоновљиво,

Као однос кише и сунца у месу овог плода;

Помишљај на то док се још безазлена бура

Сунча као лишај на топлој кожи мора,

Јер година управља у себи жалац јесени,

Краљевска шкорпија у пламеном прстену своје мере.

 

У првој киши препознаћеш мој глас,

У другој киши препознаћеш свој плач

И семе лозе јачег ветра.

 

Између тебе и мене време је непоновљиво,

И ова ноћ што пролази, разбијена у истарске звезде

И горка од пораза лета непоновљива је

Као покрет пламена лако утиснут у огледало;

Помишљај на то, усамљена у собама крви

У којима непознати ветар лупа вратима.

 

У првој киши још ће да пева птица,

У другој киши упалиће се воћњаци

Подивљали на ивици твога сна.

 

Руке су окренуте ка теби, као врт према југу,

Са утиснутом мапом сећања, ово је бразда лета,

А ово звезда мора; ово је отисак ока

Које прислањам на кључаоницу твога сна

Да угледам себе, да видим како се смешим

Удављен горком лозом што расте из твога крила.

 

У првој киши потамниће ово море,

У другој киши препознаћеш свој плач

На врху своје самоће.

 

Само љубавници, срасли у покрет одбране,

Склопљени као шкољка око своје средине

Ужарене до крвног сјаја тренутног сунца,

Уроњени у море смрти порушене у ово време

Израњају јачи, и окупани смислом своје крви

Налазе семе вечности кад отворе загрљај, као плод.

 

У првој киши препознаћеш мој глас,

У другој киши препознаћеш своје године

У пламеном прстену мере.

 

А ова ноћ која нас дели непоновљива је

У свим распоредима које исписујемо

Поносом љубави, пламеном оловком страха и жеље

По зидовима, по голој води, по годинама:

Једна ноћ израста у коњаника и претиче нас,

Време између љубавника је непоновљиво.

 

У првој киши још ће да пева птица,

У другој киши препознаћеш свој плач,

Трећу кишу можда више нећемо чути.

 

ВРЕМЕ, ВАТРЕ, ВРТОВИ, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

pesma o tri kise

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 3, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић ДОКОНО ВЕЧЕ

Ево га, љупко вече изнад града,

Вече са лицем звезданог дечака,

Отвара прстом жуте очи града

На улицама меканим од мрака.

 

А мрак се шири као мрља уља,

Ко напуштену штенад сенке плави.

Доконо вече сијалице љуља

Док људи журе, озбиљно ко мрави.

 

Увече каткад куће су прозирне,

Људи ко рибе за стаклом се мичу;

Пролазник неки застане, па вирне,

И све то личи помало на причу.

 

И небо буде више тамноплаво,

Прозори светле много више жуто.

Све је то цртеж што га чупоглаво

Направи дерле; с љубављу ал круто.

 

Човек се сећа својих играчака,

Водених боја, оловних војника;

Спомен је влажан од плавога мрака

И жив ко прва књига пуна слика.

 

Али, не ваља размишљати тако.

Град као мачка пролазнике њуши,

Не воли много да улицом свако

Листа по својој и његовој души.

 

Цртеж оживи, па га нема више,

Сви пролазници са места се крећу,

Доконо вече сијалице њише

И под њима се познаници срећу.

 

Човек се опет сећа играчака;

Последњу овој вечери је дао.

А улице су мекане од мрака

И човек пипа зид да не би пао.

 

ВРЕМЕ, ВАТРЕ, ВРТОВИ, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

војо станић

Војо Станић

 
2 коментара

Објављено од стране на мај 2, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Вилијам Батлер Јејтс СРЦУ, ДА СЕ НЕ ПЛАШИ

Смири се, смири срце, ти, дрхтљивице тела;

Сети се мудрости што нам је древност каза:

Нек оног што се плаши воде и ватруштине

И ветра који дува преко звезданих стаза,

 Ветар, вода и ватра преплаве пучине

 Невидљивим, јер он нема удела

Сред усамљене, величанствене пучине.

 

Препев: Милован Данојлић

 

Изабране песме, Орфеус, Нови Сад, 2011

jejsts srcu

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 2, 2017 in Јејтс

 

Ознаке: , , ,