О СВЕТЛОСНОЈ ПОЕТИЦИ ЈОВАНКЕ СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ У ЗБИРЦИ ПЕСАМА „СУНЦЕ ПОД ЈЕЗИКОМ“
„Постоји удаљена област у људској души, коју човек свесно или несвесно жуди да освоји, простор изгубљене хармоније, која представља сталан предмет наше носталгије”, пише у својим кратким есејима о поезији Насо Вајена. На аутентичан начин, све време остајући верна једном песничком мотиву, Јованка Стојчиновић Николић просторе душе непрестано осваја и својом седамнаестом песничком збирком песама под називом „Сунце под језиком“.
Јованка Стојчиновић Николић је пажљиви посматрач стварности једнако колико је загледана и у своју унутрашњост и микроскопски уочава најфиније нијансе неминовних промена.Не престаје да улази у простор свог унутрашњег бића, „у којем се љескају неистражени извори и тајновити гласови као моји Мали аперитиви из дјетињства”. „Сунцем испод језика” греје сећања из младости. Многе су песме посвећене сенима родитеља лирског субјекта. У породичном албуму сложене су слике најближих у празничном руху, насмејаних, намирисаних, на столу су шољице за кафу са посебном тацном добијеном од тетке из Новог Сада и флаша ракије нажутела од дудовог бурета. Чује се и откуцавање сата и крупне капи кише. Атмосфера је у духу поезије Алексе Шантића, али је у читавом циклусу ових породичних слика приметно још нешто. Ове прелепе поетске слике које песникиња врло живо дочарава подлога су да се на њих накалеми сунце, прецизније успомена је овде окидач да се поправи расположење или подсетник на то да је важно кроз живот ходити вазда сунчаном страном улице. Управо овакав поглед на живот, „где се сунце калеми кад год се стигнеˮ, у поезији Јованке Стојчиновић Николић је константа и једна од најлепших порука њене поезије.
Простор и време у овој збирци такође имају специфичну димензију. Они су потребни тек колико да се уз помоћ њих оживе успомене. Обезвремењене су слике из прошлости. Читамо:
Сада кад знам да ме на дрвеној веранди
више не чекаш
покушавам зауставити вријеме…
Лирски субјекат је итекако свестан пролазности, пита се:
Гдје су сада дани које смо погубили у годинама
Чији животи више не трају само с времена
На вријеме…
Лирски субјекат још чује:
Како отац дроби зубима
Преостало вријеме…
Колико је време за песникињу релативна категорија јасно нам је и из стихова:
Од свега је битан само минут Иза поноћи
И титрај позлате у њему
Тај минут као живот цијели…
И иако је мотив страха присутан у читавој збирци, посебно у циклусу песама насловљеном „С друге стране свијета”, лирски субјекат нам открива да једино у тим златним, драгоценим минутима страх од смрти губи. Стиче се утисак да се и будућношћу боље овладава уколико смо у стању да и прошлост преобразимо и осветлимо зрацима сунца или титрајима звезда. У песмама Јованке Стојчиновић Николић мртви не умиру. Они су у нашим кућама, успоменама, навикама. Наши преци и ближњи устају и померају се непрестано и заувек, у дубинама нас самих где увек живе, као што се и у души заувек носи „тајанствени дуборез очевог чела”.
Да су преображаји специфичност песникињине поетике сведочи и простор. Он је такође неухватљив и неодредљив, подложан трансформацији јер се све и догађа у пространству између земље и свемира, „преко вјетрова и зачуђеног снијега” или „с друге стране свијета” или пак у космосу, „који је само привидно мјесто боравка”.
Лирски субјекат пише:
Око мене кружи небески и земаљски простор
Прелазим час из једног у други и тако мијењам мјеста
Час сам Горе у мноштву озвјезданом с погледом
На Доље
Час сам Доље у зеленим стазама и не знам за коју
да се одлучим
Кад су све наоко заводљиве Свака има свој почетак
И златно сунце изнад главе
Песникиња примећује да је с годинама простор у којем борави постао суженији и скученији. Стога га она, готово мађионичарски у Малу звезду претвара. Срећне успомене смештене су у кући јер: Кућа је сигурно закључана/ само јој чело небо додирује. Све је у поезији Јованке Стојчиновић у вертикали и у трансформацији, у непрестаном кружењу од Земље ка Небу. Земља се, у стиховима лирског субјекта, преображава у свемир, свемир у врх нечијег сна, празна у пуну чашу, „твоја сенка” у „моју сенку”. Приметно је најчешће уздизање у висину јер горе је „љубав што од сунца траје дуже”.
Нестајање у светлости посебан је вид сублимације у збирци „Сунце под језиком”. Светлост се активира свесно подизањем Сунца под језиком или се на њу наилази јер се за њом непрестано и трага. Појављује се као зрнце, у титрају позлате, у танкој сунчевој нити, у златном сунцу изнад главе, у сјају два ока срнећа или севне у бљештавилу очеве секире. Понекад „млад месец развије небеска блистања” или, неочекивано, „олујни облак расветли тренутак”. Непрестано се у поезији Јованке Стојчиновић Николић трага за светлошћу, и најмањи сјај је често довољан. И управо овакво трагање је важно јер се само уз помоћ светлости активира механизам преображаја свега лошег у добро. У истој функцији у песми „Упркос свима и корони“ функцију растеривача брига има Естинин смех. Тада почиње неко безусловно уздизање, свест о новој лакоћи. У души у којој се добро појачава, а извесности добра увећавају поверење и висина добија дубину, те су ово, слободно можемо рећи, пројекције не вида већ динамичне имагинације.
У прилог оваквом виђењу имагинације доприноси и мотив крила. Лирски субјекат каже:
Претварам се у птичја крила
Како бих (степенике) могла да прелетим
И дочекам на самом дну…
Упечатљив је и очев портрет:
… па би се на кожи чела
Дуж дубоких бора
Распоређивала наша само Оцу видљива крила
Мјестимично осјенчена звјезданим сјајем
Под који нас је вјешто склањао
Повремено милујући сваку звијезду понаособ…
Сваки проблем је од Човека који нема божанска врата.
Чим се неко осећање издигне у срцу лирског субјекта призива се небо и птице, а да би до уздизања и преображаја дошло неопходно је уочити светлост. Гледајући ствари онако како на њих гледа песникиња долазимо у искушење да и сами сагледамо своје окружење из њеног угла и на њен начин. А тада долазимо и до истог закључка као и она: Љубав је зрнце свјетла које ноћ из душе помјера. Управо у томе је тајна и лепота овог погледа на свет и суштина светлосне поетике Јованке Стојчиновић Николић.
Појединачне импресије дана стварају у нама одређене унутрашње импулсе, подстичу асоцијације и од њих настаје слика. Тако Андреј Тарковски описује настанак појединих сцена у својим филмовима. О неопходности дубине утиска да би се из свакодневног издвојила жива срж, сведочи својом поетиком и песник Саша Нишавић.
Кроз прозор његових песама у збирци Гавранов хлеб сагледава се човек у свом социјалном окружењу, са циљем да се осмотри читаво друштво, а унутар њега и лична превирања која директно утичу на егзистенцију лирског субјекта и његово место у свету.
Надовезујући се тематски и композиционо на збирку Честица, кроз четири кохерентна циклуса у новој збирци песама Нишавић нас градацијски води од дијагнозе друштва и фотографски прецизне карактеризације неких од његових представника до избављења, искупљења и могућег исцељења – понуђеног у последњем лирском кругу.
Циклус „Гавранов хлеб” саткан је од лирских мрвица, честица у којима су осликани сви они којима је хлеб симбол егзистенције. Лирски субјекат посматра тамну страну и често сурову животну стварност из које, кроз карикатуралне обрисе оличене у сликама птица, животиња и митских бића, даје крокије типова људи из своје непосредне оклине. Гавран је приморан да свој хлеб дели и са гракталом, губавцима, ругалицом, али и бубама, напастима, вештицама, бескућницима и страшилима. Кроз гротескно, пародијско и иронијско он слика ужас и зло оног што превазилази границе човечног, те се саблажњава над тим. Социолошко окружење лирског субјекта одражава се на песников однос према свету. Реч је најчешће о људима који су окарактерисани као „лажни спасиоци и наших душа ровци”. Они гракћу, ругају се, отров сипају и – оно што човека највише тишти – јесте чињеница да је веома тешко пронаћи од њих спасења и заклона. Свестан да је његов усуд да са таквима „земне дарове дели и на небеској трпези хлеб са девет кора”, лирски субјекат их идентификује као искушење са којим се мора носити. Они су попут буба које умртвљено миле, али чак и када је у прилици да их се реши тако што ће их једним потезом згазити – он одустаје. Јер: Човеку су потребне тешкоће. Оне спадају у његово здравље (Вито Марковић). Тим се геслом руководи и наш лирски субјекат. Као што црвоточина, која је присутна у многим предметима који нас окружују, само подсећа човека да је земан, трошан и пропадљив, да из њега празнина зјапи уколико себене испуни оним духовним, трајним. Само се у вертикали са небеским умиче невиделици и хватачу душа. Чини се да Нишавић констатује исто што и Шекспир у једној својој реченици када каже да је пакао већ овде и „да су сви ђаволи на земљи”, тј. подсећа нас да у свету све врви од скотова, да нема божјег мира ту где живимо, само грување и тутањ, бол и патња (Новица Тадић). Постоје песме у којима се може препознати нужност коју од нас захтева тајанаствени ток нашег живљења (Рене Шар). Јер песма не постоји само због лепоте песничких слика, него и из дубље потребе која те слике ствара, због оног чему би те слике требало да нас воде. У таквом свету поезија може бити извор сазнања, алии спасења. Писањем о злу и разобличавањем карактера злих, песник покушава да сачува Бога у себи. Лирски субјекат сведочи о метаморфозама зла, његовим многобројним умножавањима у свим правцима и о чињеници да му је готово немогуће умаћи. Подсећа нас да „Свевишњи понекад стави маску на лице да бисмо га могли видети”, тако да поједине песме можемо тумачити као покушај да се разобличи оно прикривено са чиме човеку и није увек лако да се суочава. Свакако се полази од чињенице да је лакше борити се са нечастивим уколико му се маска скине, па макар и у песми. Стога се песничка способност огледа и у томе да се, из мноштва опипљивог и стварног, издвоји оно испод површине. Или, да се послужимо речима самог песника: да се из невиделице одаберу видљиве честице и извуче оно сушто како се мрак не би навукао на наше душе.
Поезија може бити и „Уточиште”, како сазнајемо у другом песничком циклусу ове књиге. Она може представљати отклон од стварности на коју је тешко пристати и начин да се, у тешким животним искушењима, обезбеди придржавање душе. Уточиште може бити и у молитви која је пут до Господа. Савременог човека ужасава тишина која је предуслов за молитву и њоме омогућеном спасењу. Песник каже: „Господи/ Тиховање подари/ Угаси пламичак жудње/ За славом овоземаљском (…) Спаси од неспокоја”. Само у благој Господњој светлости: „Кроз капке дана/ Пуцају обручи страха (…) Нестају вихорне речи/ Гласови страхотни”. Само се у тим тренуцима: „Путељак из магле искрада/ Чистилишту води”. Спасење и утеха могући су и кроз поуке светих отаца: Максима Исповедника, Светог Јефрема Сирина, митрополита Амфилохија. Искрене молитве светих отаца постају и наше молитве. Живот је само пут за који нисмо увек сигурни куда води, али нам лирски субјекат наглашава да је на том путу важно сачувати душу уз помоћ вере, причешћа и молитве, јер „молитва и гују са срца уклања”.
У трећем по реду циклусу ове песничке збирке „Шав“ у Нишавићевим прецизним лирским исечцима из живота види се покушај да се мимоиђе, освести и превазиђе одвајкада човеку својствен сукоб супротних хтења.Он покушава да ухвати невидљиву нит пчеле која лети и спаја одувек располућен свет. Лирски субјекат каже: „Нема шава/ Између песме и смрти“, али и покушава да сједини „кришке сунца“ са „кришкама мрака“, па макар и по цену смрти лирског јунака. Сузама спаја „поклане и помирене/ хришћане и богумиле”, па подсећа да је у основи хришћанског учења опроштај и помирење, али и бдење и стражење над својим поступцима. Јер нечастиви не спава, чак и ноћу ђавољи реп пламти и муње одапиње. Један део света Саше Нишавића припада тамној страни свести и духа, са намером да и себе и читаоца тргне, уплаши, разбуди и освести због свега онога што „чојка ниже скота ставља”. Шав бисмо могли тумачити као место преображаја, место од којег се протеже вертикала – од земаљског ка небеском. Свестан је да је трансцеденција могућа једино у духу и да се једино тако узраста у Личност која је у стању без страха да се одупре искушењима. Само се уз милост Господњу „дечји јецај у плави тон претвара“, „разгони се тмуша“, „пробија се кроз тамну шуму“, „смеши се блажено лице/ утроба васкрсава“, „скида се усијана круна/ осињак са главе“.
Што се тиче форме и стила писања, за Нишавића је карактеристична максимална кондензованост песничких слика. У само неколико песничких потеза он постиже максимум експресије, са циљем да се на мисаоним и естетским квалитетима извуче колико се може више. И Нишавић, попут Новице Тадића, Васка Попе и Момчила Настасијевића, осећања стишава радом на језику, брушењем и дотеривањем израза.
Нимало случајно Нишавић завршава своју збирку песама погледом упртим у небеску плавет, а пут до ње је додир, љубав према ближњима и опроштај. Певајући о човеку и свету, а полазећи од стране човека, примиче се идеји о Богу који је основ хришћанске религије и највиши домет људског умовања. У овим сличицама из живота јасно је понуђено уточиште у божанској светлости која се не гаси, односно духовна путања од које се не одступа док струже „слој по слој коже“ и за трен ненадан читаоцу чисто срце оставља. Док насусмерава на путу ка божанском, Нишавић је и горковесник, јер сведочи да оно истинско мора бити истинито, често и нелепо, али и благовесник (по изразу Аве Јустина), јер верује у скривени, дубоки, последњи смисао свега што постоји и показује нам пут ка њему.
У једном од својих есеја „О поезијиˮ Иван В. Лалић нас подсећа да је провинцијалан дух онај који одбија да се сећа, који се одриче својих координата задатих у језику – у традицији, историји, судбини и духовном простору тог језика. Подсећа нас да је важна свест о томе ко смо, ко су нам преци, где нам је корење и да нисмо само биљка у саксији, свест о томе да постоји тачка са које може да се чврсто искорачи и да се нађе равнотежа. То је „тачка из које се најбоље види и најпрецизније одмерава време и простор, тачка-репер која помаже да се ствари доведу у праву визуруˮ. Из најновије збирке песама Бранислава Матића сазнајемо да су оваква спознања и освешћења све оно што човека обликује као Личност, али су уједно и Благослови којима Господ излива своју милост на нас.
У првом циклусу насловљеном „Завичајиˮ простор који лирски субјекат тако ословљава чине топоними, њему неоспорно важни. Завичајни простор има широку симболику: историјску, културну, али пре свега духовну. Он сеже у дубину, из јама и урвина и протеже се до бескрајних небеских висина. Обгорена и запустела камена поља нема су. Све што се на њима збило потонуло је са светом којем је припадало. Камен ћути, запева у себи, али и памти „у громкој одсутности и нечујној грмљавиниˮ. Ноћу из херцеговачких јама и урвина „немо дозивају кости уморених стараца и децеˮ. Живот ових унутрашњих хероја, мученика знају само они којима је до сећања стало и одвија се искључиво наочиглед Бога, како у једној причи наводи Бела Хамваш. Од импресије коју производи камен, непомичан у пољу, који цвета и у себи запева, а у себи се запева само у неиздрживом болу и муци, нема постојаније, чвршће, пркосније слике. Њоме се згушњава дијалог слике и материје. И када са завичајног тла нестане човек ‒ камен памти, издржљив, увек на истом месту, „игра глуво коло, сазива синове своје расуте по глобуˮ. Песма камена увек је о страдању и патњи и једини је начин за незаборав.
Завичај лирског субјекта је и река Дрина, попут камена тешка, дубока, уснула, али је у себе сакупила све дамаре, одблеске и слике. Онај ко у Дрини зна да се огледа, у њој увек „сагледа небесаˮ. Завичај је и планина Ртањ, „уморна од слепаца на видиковцу и од празнословља над светилиштемˮ. Од ње светли путоказ ка небесима. До ње се може:
„Само дугим успињањем,
сећањем дубоким,
домишљањем првоначалним.
Више животом него оком,
више одјеком него стопом.ˮ
Време је, у Матићевој збирци, архетипско, јединствено, оно није ни прошлост ни будућност, него садашњост, али садашњост која не би била могућа без прошлости која упозорава на будућност. Није случајно стан у новобеоградској четврти „вучја јамаˮ, у којој „тиња Крајина прекомандована из простора у време, са уводних страна у смртовницеˮ. И не види песник случајно, „са рушевног балкона дечака који се у сутон враћа кући, кроз Петрово поље, с упецаном рибом, крилатомˮ. Веза са завичајем је нераскидива, урођена, усађена, у крв уроњена. Она живи у окамењеним сликама чије обрисе време не може да наруши. Тишину и спокој у атмосфери песме благо ремети једино шум Дрине и песма камена. И дечак и човек, за време трајања свог земног живота ослушкују само глас који рађа песму завичајну. Без гласа славуја, сојке и крагуја, гора би одавно занемела од толико смрти. Све имагинације у Матићевој поезији копају по дубини бића, владају историјом, траже оно првобитно и глачају оно вечно.
Завичајни географски простор не би био то што јесте да га не чине и људи, преци, ближњи. Лирски субјекат оживљава портрете Војиновића тако што причама из древних, флуидних митова провоцира имагинацију и, ослушкујући свој ум и срце, изоштрава слике својих предака „с небом у коси, с реком под ногама.ˮ Слике и портрети Војиновића дуг су ближњима и дијалог са онима „чијим кораком корачаˮ, чврсто верујући да је у пуном доживљају хода садржан и смисао путa.
Попут Тихона који је „летописао о дрвећу јадарском, о шумама родним, племенима предачкимˮ, о личностима шумским, запитан да ли је све танана причина или наша једина историја, с истим жаром лирски субјекат летопише о Војиновићима. Овај циклус песама место је сусрета песника са својим прецима и потомцима и производ њиховог међусобног зближавања и препознавања. Начин таквог промишљања о историјским личностима и великим људима јесте „да би нас у нама билоˮ, да би се подсетили на „књигу од мудрости срца свуˮ коју су исписали својим животима. Према Карлајлу, „Свака је историја биографија великих људиˮ, а Матић дискретно сугерише да је најважније да пођемо од оних нама најближих. Војиновићи попут Карлајлових Хероја „сијају као небески дар; један су обилан извор светлости, урођене оригиналне умности, мушкости и херојске племенитости, у чијим се зрацима свака душа осећа доброˮ. „Они су „живи извори светлостиˮ оличене у очима Николе Алтомановог, које и ископане, у трави, пркосе свакој мрклини. Добро је и пријатно бити поред таквог извора светлости. Он припада свевременој временској категорији, јер све је жива игра понављања и ничег нема што већ није било под капом небеском. Тако се и кроз стихове о Војиновићима оглашавају „древнине и зборе пасовиˮ, сведоче о „прошлости која ће тек доћи и будућности коју смо пропатилиˮ.
У циклусу песама насловљеном „Јадарскеˮ тематска доминанта је простор, с тим што је овде акценат и на људима и, сходно њиховој улози у том простору, и симболика лирских записа је другачија. Попут Инока Чокешинског лирски субјекат тумачи знамења, предања и веровања и, како скромно сам каже, понавља их по послушању, на потпуно истом задатку попут било ког камена сећаника из његовог краја. И предање и народна песма и историјске личности представљају повод за лирски чин са поруком да су и издржљивост и трпељивост оно што је одржало тако страдални и напаћен народ овог краја. Отуда и подсећање да:
„Треба дубље заорати, стегнути
и зубе и зубље, и срца и балчаке.ˮ
У други део овог циклуса, предачко-породичног албума, песник је сместио разгледнице, „никле у тихости која ништа не иштеˮ. У атмосфери, налик оној у Буњиновим песмама, крај добре воде и „уз шуму крај које се просипа рујˮ, у трави у којој проналази смирај, са царством свитаца из песниковог детињства, оживљавају мириси печених везенки, исцепане буковине и прецвале липе. Баш ту се „згушњавају обриси, праговори ветра и биљаˮ . Нарочиту драж у овим песмама има светлост са својим неухватљивим нијансама на граници дана и ноћи, када се сунце рађа и испраћа на најтежи пут. У бојама пурпура и буктавог румена ‒ тоне свет, али се у њему чува плави мир дубина. Само се у завичајном миру човек изнова рађа. Тајна ове светлости је у томе што она има моћ и да обасјава изнутра. „У зору се рађа/ дарује и пут и коракеˮ, упркос томе што је овде јад-дар и бол је оба рода. Ваља нагласити да Матић није просто само мајстор верног и тананог сликања природе, већ и познавалац механизма људског памћења и, попут Цвијића, онај који нам рашчитава ко смо док истовремено неке од нас буди, а некима враћа очи. Подсећа нас да је:
„Мајсторсво у самерености,
а мудрост у одабиру.ˮ
У души читаоца он буди нестале часове и магновења док му помаже да усни сан о даљинама које не можемо досегнути, а од којих не можемо одустати. Један од најлепших делова збирке јесте трећи део циклуса „Јадарскеˮ онај у којем су песме-фотографије из породичног албума. Фотограф је непознат, али је познат дечак који „сриче ову књигу и доцртава њене будуће вињетеˮ. Фотографија којој се лирски субјекат враћа оживљава успомене, које се још од најранијег доба могу памтити као „неке светле тачке из мрака, као откинут крајичак из читаве огромне слике, која се сва угасила и нестала, осим тога крајичкаˮ. Достојевски у свом роману „Браћа Карамазовиˮ пише да човек нема драгоценијих успомена него из првог детињства у кући родитељској, и то је скоро увек тако кад у породици има макар мало љубави и слоге. Он чак тврди да ако човек понесе много таквих успомена из своје родитељске куће може бити спасен за цео живот. Сећање на љубав и доброту увек су извор надахнућа за поезију, као и за сам живот. Ово се јасно види и у поезији Бранислава Матића.
Сцене из живота које песник претаче у аутентичне лирске записе јесу знамења, „стигмати људског духаˮ (Тарковски). Лирски субјекат у овом циклусу демонстрира своју изузетну моћ интроспекције, ретроспективне, у овом случају, и при болним преиспитивањима засеца дубоко, али верује да је само кроз бол и могуће да се пројави исцел. Кроз ова самоспознања, али и изврсне психолошке портрете ближњих, лирски субјекат открива изузетну способност запажања, али и умешност да издвоји оно суштинско, с изразитим осећајем за меру. Након губитка оца и мајке, када се у старој кући пуној успомена остане сам, „нариче једино празнинаˮ. Дуго се посрће пред обичним речима које се годинама једва изговарају. Један од најчешћих и најупечатљивијих мотива у песми ‒ очи, непогрешиво бележе и памте све оно што види и срце, чак и када нема фотографског апарата. Очи непогрешиво одају доброту, попут очију Доброг из Добрића, које песника бодре са зида плавонебог храма или очију породичног пса из детињства, које ће га заувек верно пратити.
Последњи од циклуса, насловљен „Призивиˮ дозива поново у сећање предања и легенде о знаменитим прегаоцима, јунацима и о Анђелу Милешевском. Призивају се песмом не би ли им се одала захвалност, затражила заштита и благослов. да размахну и уклоне све сенке које се над нама вију.
Један запис Арсенија Тарковског у потпуности илуструје Матићев однос према ближњима и сећањима. Он бележи: „У мом је сећању све – ко је био, јесте и биће. Ја знам све о њима, зато што су они – ја. Уметник може писати полазећи од природе. Песник пише по сећању. Сећање је његова Муза, његово перо. Ја умирем са сваком заборављеном сеном.ˮ Збирку песама Бранислава Матића „Благословиˮ видимо као „вајање у временуˮ, као покушај да се да облик ванвременом тренутку у коме су се сусрећу прошлост и будућност, преци и потомци, предање и историја… Из таквог сусрета се рађа Песма! Није ли то Благослов!
„Сваки човек има два простирања. Једно је ограничено контурама карактера и облашћу друштвеног хода и рада… Друго простирање је страховито, толико колики је свет, колики је онај немир који нас стално мучи, стално тражи пут преко свих светова, и пита за вечност[1].“ Нема мисли која би тачније представила поезију Анђелке Николић од ове, коју је у првој половини прошлог столећа, записала Исидора Секулић. Јер, током четврт века, колико песме ове збирке настају, Анђелка Николић сваким стихом куца на врата Вечности. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се…“[2] И иште, и куца, и тражи, и отвара се ‒ и налази Анђелка Николић! А Нађено претаче у песме којима гради „уређен врт са стазама које воде према небу[3]“.
Приређивач је песме разврстао у шест циклуса: Бокори сунце, Мртваја, Сазвучја, Времеплов, Речи звезде и Молитвене. Ова је подела само условна с обзиром на то да су основни мотиви у свим циклусима исти. Све су песме и настале са циљем да се слави Господ и све оно што нам је у овоземаљском животу даровано, чак иако су то врло често недаће, мука, тескоба, чак иако нам се неретко крст који носимо чини претешким.
Миодраг Павловић је својевремено записао да лепота песничке слике може допринети дефинитивној валоризацији песника (Павловић 2002: 56). Лепота песничких слика један је од највећих квалитета ове поезије. Кроз мноштво упечатљивих метафора, песникиња открива и свој лик и „чежњу за Светлом у свему“. И управо ова чежња најверније одражава песникињин хришћански поглед на свет и место поезије у њему. Први циклус Бокори сунце састоји се из шеснаест песма. Махом су песме лирски монолози, лирски дијалози са Господом или, ређе, са замишљеним саговорником. И када је присутан слушалац, он никада не проговара, али је његово присуство неопходно за настанак песме. Понекад се божанско присуство интуитивно слути, или наговештава реторским питањима, као у стиховима: „Ко ме из незнани зва?/ Ко ме именом мојим зва?/ Чији тихани летај у око ми вирка?“ У тренуцима божанског озарења песникиња бележи: „Гле! Очи твоје ме виде кроз венац златасте светлине“. Обраћање слушаоцу, уколико је присутан у песми, најчешће је вид сведочења о Господњем присуству у свему, као у стиховима: „Дођи, окуси како пљуштај светлости Његове плави кад пут твој пометен, немиром сплетен ка Себи управи!“. Од прве до последње песме ове збирке, некада веома експлицитно, а некад дискретно, песникиња открива да „свет искривљен, искежен, клет“ није њен, већ да њу привлачи „небеских боја плет“ и њени „извири кликтави“ певају само Њему. У свету свакодневице она је „жедна усред вода“. Молитвом се на небу отвара „златно око сунцокрета“ који своје „сузе зрачне просипа на све жеђи света“. И живот и свет замењују се поезијом, односно поезија постаје и њен свет и живот. Поимање појавности и бића и света Анђелке Николић у бити је хришћанско, односно хришћанско је у бити сваке њене песме. Јер „када се небо спусти, меко и без звука низ плаво лице звездано“ – тек тада „као кључем дан се отвори“. Чини се да је читаво њено биће преплављено Песмом Господњом, а њена поезија је просто одјек једног посебног стања душе. Њена душа је одморна, без напетости и активна само у стању песничког сањарења када оживљавају слике које сведоче о Божанском пројављивању. Пред њима стражи и њих песникиња непрестано очекује јер је само тада могућ покрет њене душе који се труди да ослушне. О мисији песника сведочи и песма Певачи вида. Њихов је задатак да свијају светлосне струне „у песму као у шкољку да бисерно бескрајем шумори“. Тада се невидљиво настањује „милостиво Сунце у румен света леполиког“. Сагледати невидљиво и ослушнути нечујан покрет душе и преточити га у „крхке песме, саткане од Светлости, које плове свиленим долинама“ може само Песник вида, а то је насушна потреба и наше песникиње. Тренутак ишчекивања такве песме јесте тренутак ишчекивања себе. Тада расту „очи бдења“ и „гаси се време“. Само кроз песму њен „дубоки живот гласно пева“.
У посебан циклус, насловљен Мртваја издвојене су песме у којима песникиња слика тескобу своје свакодневице. У тим, посебним данима „јато мртваја“ засењује светлост којој она „у дубини своје душе“ непрестано тежи. Она прибегава готово натприродном захвату да муку, јад, патњу,а то је реалност с којом се свакодневно суочава, преточи у Љубав која јој помаже да свој, иначе претежак крст, лакше изнесе. Попут сунцокрета свој поглед непрестано управља ка Сунцу и ишчитава божанске истине са неба, птица, цветова, дрвећа, влати трава… Упире се, снагом подвижника, да изазове преумљење у својим мислима, да „пробије опсаду мртваја“, да „закрпи разјапљен јаз“, да се у крст рашири и у Господу смири. И оно што је лековито за читаоца, чији је свет у координатном систему сродном оном у овој збирци представљеној, јесте управо то што песникиња у овом преображају и рвању с недаћама и успева. Анђелка Николић непрестано „шири дланове ко мека гнезда за светлост леполику“ и она, налик чуду, заиста, увек потече. Она истрајно и свакодневно припрема своју душу да кроз патње прима благодат, захвална и за ране и за „ковитлаце кужне“, не престајући да пева своју молбену песму и призове „Знак што спасава“ и препозна „Зов што избавља од дана злог“.
У једном поетском запису, у готово исповедном тону, Анђелка Николић гледа смрти у очи. Пресабирајући се над својим животом, она искрено записује: „И бојим је се и не бојим. Бојим је се непознате и неизвесне. Бојим се свога пада. У смрт. Бојим се и свога живота који се као шатор разапео преко малог делића ведрог неба. Шатор пун закрпа и рупа. Једва штити ил не штити, од жеге, несанице или олује. Ипод њега дрхтурим сићушна. Како је мален мој шатор тако исцепан и прљав! Да ли ће да ме сачува? Да ли ће да се преобрази у дворац или палату? (…) Да ли ће Отац мој безмерјем Својим да ме загрли?“ Попут Христа у Гетсиманском врту и песникиња страхује, не толико од смрти, колико од онога што је очекује након ње. Хоће ли је Господ прихватити такву каква је. На последње питање из овог записа, она и не даје одговор јер га и нема. Колико из њега провејава неизвесност, толико је присутна и нада да ће је Господ наоружати вером и потребном снагом за најтежа суочења.
Циклус Сазвучја састављен од једанаест песама у којима песникиња ослушкује, и у метафоре и синестезијске слике претаче, музику тишине и светлости. У њему се слави песма „изнутра осветљена“, која „живот лије“, то је поема која на плаветну снагу неба чистог мирише, „песма која отвара просторе изнад река звезда и птица у бескрај пружене“. Песникиња осећа себе у погледу неба, у мирису земље, у зени пупољка. Осећа да је са песмом у сагласју, да је са њом једно. Она пева како би „стишала срце олујно и уцелило распукло ко презрели цвет“. И као што физички живот значи стално сагласје и сазвучје са физичким окружењем, атмосфером која је око нас и у нас продире, са енергијама светлости, и од њих зависи, примећивали ми то или не, тако и духовни живот значи стално сагласје са нашим духовним окружењем, били ми тога свесни или не. Када се то сагласје поремети, испадамо из једног од ова два колосека, а уколико потпуно престане, гаси се и наш живот. У највећем броју случајева, дакако, не примећујемо свој живот, присуство и делање духовних елемената као што не примећујемо ни притисак ваздуха или деловање светлости на наша тела. Наша духовна чула нису увек довољно будна. Већина људи се толико труди да развије хармонију са видљивим светом да њихова моћ сагласја са невидљивим остаје неразвијена. Циклус Сазвучја Анђелке Николић уједно је и потврда да је ова врста равнотеже итекако могућа уколико се сензитивност ослободи стега и када се у тиховању брижљиво ослушкује и посматра. Тада „у срж срца пада семе благотворно свих гласова и звука. Спусти се као сидро у средиште крилатог круга“.
У средишту циклуса Времеплов јесте и истоимена песма, састављена из седам целина. Свакој песми у оквиру овог циклуса одговара један дан у недељи, а у сваком дану је наглашено доба дана, те се разликује: Ноћ, Свитање, Јутро, Пре подне, Подне, Сумрак и Сведан. Песма је асоцијација на стварање света, односно рађање светлости из мрака и из зла. Песникиња овековечује тренутак када „Тросунчана Светлост разбија невид“. У разјапљеном бездану види се одраз „људи укривљених, који прободени тону, њихова згажена лица свакодневно у низине клону“ (Пети дан, Подне). У Подне крвари дан, болестан је и згужван. Запањују и помало плаше огољене слике зла од којих лирски субјекат не штеди читаоца. Он јасно види да „јури зло на светло онемоћало“. Но, ипак способност да из тог „ковитлаца кужног“ „засветли пут нехођени“ и његов коначан и вечан преображај у Светлост, једно је од најупечатљивијих одлика поезије Анђелке Николић. Дискретно подсећа, пре свега себе, јер је најпре такво тумачење у хришћанском духу, да се истински духовни живот одвија и на хоризонтали и на вертикали и да се човек непрестано мора ширити и уздизати. Бескрајна разноликост њених песничких слика, за које црпи инспирацију из свега што је окружује, подсећа да човечији духовни живот мора бити већи, пунији, богатији, дарежљивији у својим интересима него што то може бити само природан живот, да је духовни императив да се све обично, али и зло и мрачно, мора преображавати у Светло и Вечно.
Стиче се утисак да песникиња непрестано обитава у тишини, да њој тежи али и да из ње у речи претаче и мирисе и звуке и најлепше слике. Управо по томе што непрестано „из речи скакутавих лута у ћутање“ (Опрости), песникиња необично сличи Момчилу Настасијевићу. Готово читава поетика Анђелке Николић могла би стати у неколико стихова из песме и циклуса Речи звезде. Она каже:
Шуме у мени речи неизговорене,
тако ништавне, а свемоћне,
речи као свемир старе,
натопљене светлом,
речи без дна.
Расипам их нечујно
ко маслачак семе
у бокоре боја
да ничу пробуђене
међу звездама.
Да би се остварио преображај потребна је равнотежа. Њу песникиња увек проналази у тишини. Она је брижљиво ослушкује и кад је „згњечена“, и када њен „шумор свилено љуља небеске крошње“ и оног тренутка када она „нарасте“ догађа се „преумљење“. Оно наступа тог тренутка када лирски субјекат идентификује његово пројављивање. О њему сведоче стихови: „Одједном благи шумор заљуља крилом тишине мога срца“. Тишина је предуслов за нарастање крила за досезање Светлости. Оно што нема крила увек падне назад на земљу. Симона Вејл каже да је поглед једини делотворан у тој ствари. Зато што он наводи Бога да сиђе. А када Бог сиђе до нас, он нас подиже и даје нам крила[4]. Отуда је птица чест симбол у поезији Анђелке Николић. Оне на посебан начин заокупљају њену имагинацију. Птицу у грудима носи. „Очима се смеши, злато лије.“
У једној од преписки са приређивачем ове збирке песникиња пише: „Затворила сам се у ћутање и тишину и добро ми је тако. Уопште ми не прија спољња врева. Добро ми је у молитви и Цркви.“ Људски дух не познаје стварнију и чистију утеху од молитве. Она доноси спокој, очишћење и укрепљење, благослов и исцељење. Анђелка Николић сва је усредсређена на божанствену суштину ствари, појава и догађаја. Она подвижнички и неуморно све оне животне садржаје који растачу и немоћају људску душу претвара у оне које је узводе и дају јој посебну дубину и чврстину. Све време она распознаје и изабира само суштински свето. Она пише:
Осећам да сам са песмом једно,
да пуштам корење
све дубље, све шире
кроз облаке млечне
и дрхтаје вода,
кроз живот цео.
Преко поезије, која је од прве до последње песме, пре свега молитвена, иако је тако насловљен у збирци само један, последњи циклус, песникиња улази у живу везу са светом суштином видљивог света. Њена поезија излучује се из дубине срца, као да жели да осветли и посвети све животне садржаје душе. Она „игра у недрима, плови у мислима, ведри у очима“, она песмом „тка своје молитве нит“ и из молитве се улива у песму као река. Не изненађује стога што је и читава ова збирка песама помало налик Сузним мољењима Светог Јеврема Сирина и Псалмима Давидовим.Она је непрестано упућена ка извору исцелитељске воде. О томе сведоче и стихови:
Отварам се
ко цвет
упијам бескрајног
неба сплет.
Ка Теби
се ширим
у недоглед.
Занимљива је тврдња Симоне Вејл да постоји аналогија између механичких односа који чине поредак чулног света и божанских истина[5]. Она пише да сила теже која на земљи потпуно влада кретањем материје јесте слика телесне привржености која влада склоностима наше душе. Једина сила која је способна да савлада силу теже јесте соларна енергија. Када се та енергија спусти на земљу и биљке које је примају, омогућава им да расту усправно, одоздо навише. Сви извори соларне енергије долазе од ње. Ту соларну енергију не можемо просто да кренемо да тражимо него можемо само да је примамо. Она је та која се спушта. Она улази у биљке, она је са семеном закопана у земљу, у таму, и тек тамо има пуну плодност и подстиче кретање одоздо навише захваљујући којем никне жито или никне дрво. Она је слика благодати, која силази да се закопа у тмину наших злих душа и ту постаје једини извор енергије који чини противтежу тежини морала, тежњи ка злу. Чини се да и Анђелка Николић интуитивно осећа нешто слично. Попут земљорадника који уређује биљке тако да су способне да приме што више сунчеве енергије и пренесу је до нас, она са мрачног, телесног света несмирености и бола, својственог људској природи, свлачи копрену и открива светлосни свет духовне енергије, лепоте и истине. Све време својим стиховима, својом „песмом дрхтавом од зоре, изнутра осветљеном“ труди се да, пре свега, у себи распламса Божански свет светлости. Путем збирке песама Птица златоока, на испруженим длановима, вечно окренутим ка Небу, одсада ће је несебично даровати и својим читаоцима.
[1] Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, (Иде ли светост над уметност?) Neopress, Београд, 2017. (приредио Јован Пејчић).
[2] БИБЛИЈА, СВЕТО ПИСМО СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА, (Лк. 11, 9), Глас Цркве, Ваљево 2007.
[3] Новица Тадић, САБРАНЕ ПЕСМЕ IV, („О Богу“ стр. 290-292), МАТИЦА СРПСКА Друштво чланова у Црној Гори, 2012.
[4]Симона Вејл, Бог у потрази за човеком. Духовна аутобиографија. Београд: Службени гласник. 2020.
[5] Симона Вејл, Бог у потрази за човеком. Духовна аутобиографија. Београд: Службени гласник. 2020, 82. страна.
„Тако давно сам се родио, да чујем некада, како нада мном тече студена вода… Ја живим толико дуго, да су ми и најдаља сећања одједном постала блиска. И што дуже живим, она постају јаснија, желим да се присетим појединости. Мој живот се испуњава светлошћу, добија смисао… Отац, мама, брат, музика, рат, поезија… Зашто се сећам свега тога? Сећање плете своју шару, по нама непознатим законима, али мени се чини, претпостављам зашто су моји снови саткани од тих лица, од тих судбина. Позван сам у живот крвљу свих рођења и свих смрти, они су ме саздали, извајали, и без њих не бих постао овакав какав јесам.“ – Oво су речи Арсенија Тарковског, пуне захвалности према свима и свему што је његов живот испунило смислом. Управо по способности да оживи успомене и учини сећања вечним и присутним у времену садашњем, одликује се и песничка мисија Драгана Лакићевића.
Кроз Лакићевићеву збирку, све време, тихо и готово неприметно, хуји једно ново осећање, стање духа. Најновије песме имају „мирис жутих ружа“, доноси их благ ветар прошлости, на свакој је „титрај јесењег зрака“. Уз добродошлицу, дочекује песник јесен за свој, распремљен, сто, сигуран и спокојан јер „јесењи језик има шта да каже о лету“. Због неких догађаја и незаборавних љубави, лето још траје, упркос јесени. Успомене на лето живе у фотографијама у песничком албуму који је пред нама. Уласком у ново животно доба, песник је ипак помало затечен. Разврстава светлуцајуће хартије написаног и ненаписаног и у том чину подсећа на дечака који у скровитом закутку собе разврстава своје играчке на оне које се морају задржати и на оне које можда више и нису толико важне, али су његове и не може да их се одрекне лако. „Хартија је живот“, признаје Лакићевић. Остаје бојазан да се у листовима које треба одбацити можда баш крије најбољи стих, али и снажан унутрашњи осећај да се све његове песме већ налазе у планини, надомак песниковог родног града (Све моје песме). Тамо су друге димензије, одакле кроз песника струји посебно осећање, трепери и претвара се у видљиво, облачи рухо песме. И враћа их тамо одакле их је и примио, враћа их свом извору.
Васко Попа каже да пут у назад, до тог извора живе речи, води кроз срце, кроз главу, кроз душу свих људи. И то опет свим људима даје могућност да и они, речима песме, опште с тим животодавним извором. У томе, а не у нечем другом, састоји се човекољубивост и хуманост песниковог чина писања песама. Јер сваки човек, не само песник, има насушну потребу да говори са извором живе речи (Васко Попа). Лакићевићеви су дарови зато праизворни, чисти и читаоцу који све то уме да осети, даровани су од срца. Он каже: „Тако ће неком доспети у виду сићушне светлости савршена и непоновљива као пахуља на длану, на усни, на души онога који мора постојати у даљини.“ Он и песма жуборе истим језиком.
У песничком поглављу Дрвеће Београда своје духовно око Лакићевић је задржао на дрвећу и биљу. Дубоко је саживљен са судбином стабала о којима пише и од раног детињства разуме језик њихове тишине. Од ока обичних пролазника често занемарени, а у исто време постојани и непроменљиви, песнику су једнако сродни, попут јуродивих из његових приповедака и романа.
Основне координате Лакићевићеве поезије, попут дрвета, дубоко су укорењене у земљу и сежу ка небу. Дрво је стога и централни мотив у читавој збирци. Дуго је учио језик дрвећа, сад њиме говори, сродио се са стаблима. „Најбоља лектира на вашим је листовима, непоновљиво лирско пролеће, птице и ветрови“, пише Лакићевић (Дрвеће Топчидера). Као и дрвету, и песнику је некада корен био млад и јак, сада на њему примећује знаке старости. Дубоко преживљава смрт разломљеног стабла свестан да и дрво, као и човек, често пада „под теретом пролећа“, с тим што је јаук дрвета нечујан. Теши га чињеница да стабло ипак с годинама стиче и снагу, која је често тако моћна да се временом окаменила у трајање. Кроз разгранате крошње и дрво и песник са висине покушавају да докуче дубину свега што их окружује. Све време песник трага за местима у којима оживљава „модри мир морачких шума“ јер дрвеће је највернија замена за завичајно окриље („Свако ко нема завичај, њему се приклони“). Слика дечака од тринаест година који седи на ливадици, међу стаблима јабука и шљива, временом је само мењала свој рам и мизансцен. Шљиву и јабуку заменили су дуд, храст, лужњак, платан, туја, топола, крушка и друго дрвеће. Песникови су сабеседници већ пола столећа. Мисија дечака једнако је жива и у одраслом човеку: опевати доживљај света који га окружује.
Док од дрвећа учи свакодневно како се живи пуним животом, пред чим је то запитан човек у Лакићевићевој поезији? Песников савременик најчешће не стиже да се замисли пред суштинским, малим стварима које живот значе. У непрестаном је грчу да савлада тренутак, ишчекује да се што брже упали зелено светло на семафору, да ишчека аутобус, да убрза време, док песник сетно и ћутке одавно зна да године зачас мину и прохуји живот. Он у својим песмама овековечава тренутак и добро зна његову вредност. Савремени човек од свега лако одустаје, заборавља свој језик, своје писмо и стиди се својих корена. Запитан је песник шта ће се догодити ако природа тако лако одустане од човека као што се лако он одрекао ње, као што се свакодневно откорењује од завичајног, одриче се себе у силној жељи да постане нешто друго. „Све је нестало, а највише људи“, запажа Лакићевић.
Забринут је песник и над судбином књиге и поезије. Књиге су такође огледало у коме свој одраз посматра песник, тј. одгонета своје место у свету и место сваког човека. Небрига о књигама истовремено је и огледало друштва и сведочанство о суноврату који прети данашњем човеку, уколико се у својој ужурбаности не заустави. Посебно му поглед привлаче половне књиге, свикле на „таму, мемлу и прашину“. Занимљиво је да песнику и иначе најчешће привлаче поглед скрајнуте, потрошене ствари. Са тугом и сетом саосећа са њима, због човековог немара и заборава, жали због њиховог стида на дневном сунцу. Ипак, способност за такав емоционални доживљај и таленат да се, испод слоја сиве прашине скине копрена са трошног и открије сјај зрнца лепоте, који верује песник, свака од њих поседује – редак је дар.
Од раног детињства Лакићевић се, од тренутка загледања „у бистру воду и њене риме“, „у модром миру морачких шума“ – баш у води поезије тражи и налази. У свему што га окружује он наилази на огледала „у којима се препознаје и не препознаје, која га увећавају и умањују до нестајања“. И након педесет година (само)посматрања, (само)спознавања и неуморног претакања света око себе у „зуј и клик речи“, он се пита шта би уопште био и како би преживео да није свој одраз баш тада и ту угледао.
Још од самог наслова збирке упућује се на једну важну категорију која је карактеристична за све песме у збирци – време. Време је неопходно човеку да би остварио себе као личност. Јер, „као што дужина, ширина, висина, запремина не постоје (за себе), него само као наша представа и назив за мере постојећих тела, тако и време не постоји (за себе, собом, по себи), него само као наша представа и назив за основну меру постојања бића“ (Жарко Видовић, Огледи о духовном искуству). Време не постоји без сећања. А сећања су наши, сликама заогрнути, духовни доживљаји. Управо такве слике Лакићевић утискује у своју поезију, како их не би расуло хујање времена и како се не би „изгубило у облацима“. Баш овакве исечке из живота, док машта да напише песму на крилу лептира, попут лептироловца, лови мрежицом и слаже годинама у своје збирке, које нису случајно насловљене Породични албум, Породични азбучник и Породични музеј.
Брише границе Лакићевић између света видљивог и света невидљивог, као и границу између прошлог, садашњег и будућег времена. Бележи: „Све што је невидљиво, може бити песма“. Он суптилно слика како се у нама живот у видљивом смењује са животом у невидљивом, а то условљава и другачије виђење времена. Понекад је то време кратко, понекад прекомерно збијено до атома времена, како би рекао Павле Флоренски, али се тада оба света додирују и ми слутимо тај додир. Ако се избрише граница између прошлости, садашњости и будућности, види се јасније и оно невидљиво. У песми „Под овим платаном три стола“, песник скраја три слике, прву, из времена прошлог када га повија мајка, другу – како седи и пише песму и, трећу, истргнуту из времена будућег – како на трећем столу стоји његов ковчег и преко њега нечујно пада снег. Ове су све слике, у песми, оживљене и обједињене у један тренутак. Временска дистанца само омогућава песнику да боље сагледа стварност.
Чеслав Милош истиче да човек, истражујући свој смисао постојања, трага за продуховљеношћу прочишћеном стварношћу, за „бојом вечности“, другим речима, за лепотом“ (Милош). Боја вечности код Лакићевића је бела, а лепота, готово сасвим очишћена од страсти, оличена је у пахуљи. Наспрам те пахуље сићушне су и планине, пише Лакићевић:
Спрам једне пахуље
која долази из ноћног неба
носи собом васиону
и улази у моје око.
Песник зна да има дана кад све може бити песма и он непрестано промишља како она настаје. Његове песме су дозрели плодови једне осетљиве душе и замишљеног духа који на све око себе гледа из дубине свог бића. Попут неуморног ловца на лептире, песник непрестано призива и прижељкује то посебно стање, „тај трен полусна-полусмрти између читања и уснивања“. И баш „то магновење заувек изгубљено, између таме и светлости, сећања и предосећања“, јесте тренутак који песник препознаје као васкрсавањепесме. Настанак пахуље, моменат кад она светлуцне, била би најверодостојнија песничка слика за оживљавање песме. Личи овај Лакићевићев васкрсни песнички тренутак на оно што Павле Флоренски назива сновиђењем. За његово разумевање такође је важна категорија времена. То магновење могао би бити тренутак када се кида копрена видљивог и кроз њу струји невидљив, неовдашњи дашак: овај и други свет растварају се једно у другом „и наш живот постаје струјање налик ономе као када се изнад огња подиже врео ваздух“. Тада наступа сновиђење, које Флоренски назива првим ступњем живота невидљивог. Тада се душа узноси у невидљиво и пружа предосећање да постоји нешто друго, поред онога што смо склони да једино сматрамо животом. У таквом тренутку „полусна-полусмрти“, како га именује Лакићевић, исечак из живота претвара се у песничку слику. Песма је у ствари материјализовано сновиђење, а оно настаје када се свести истовремено укажу две обале живота, с различитим степеном јасноће (Флоренски).
Један од најчешћих мотива у Лакићевићевој поезији, присутан и у збирци песама Прохуја, јесте снег. Он је за песника још увек извор радости, светковине и невестинског вела. У Лакићевићевој поезији, он је и синоним за љубав. Не може заборавити једно давно писмо, бело, са белим словима. Њега пише неко млад, белог лица, у белој хаљини. Чак је и љубав у њему бела.
Две крупне јануарске звезде
гореле су у њему
љубио ме је толики снег
Одавно нема тога писма
а ја га још читам
То бело мастило неће ишчезнути
нити може престати да веје по њему
То писмо још путује к мени
и по њему још пада снег
Бело је еманација светлости кроз коју се испољава вечно жива љубав, њене невиности и чедности. Истински је осећа и чврсто у њу верује песник. Бела је и боја мајчиних руку које га повијају за једним од столова испод топчидерских платана. Бела је боја сунчеве светлости, али и снега. Овога пута, у најновијој песниковој збирци, он добија и једну нову конотацију. У метафоричној употреби лета, јесени, појавила се и зима. Она је сада асоцијација на ново животно доба, а бела боја постаје и боја самртног покрова, боја смрти, али је и та смрт другачија, она је светла и блага. Изненађује песник и затиче свога читаоца припремљеношћу на све оно од чега човек најчешће зазире. Оивичена белом бојом је и једна од најупечатљивијих сцена у збирци:
На трећем (столу) лежи мој ковчег
у ковчегу сам светао и благ
пада нечујни снег и прави покров
све се претвара у бескрајну белину.
Ова визија омогућава песнику да се материјализује, да прекорачи оквир смрти и да, ослобођен свих животних тегоба, пређе у стање другачијег постојања, у живот вечног треперења душе или у Лакићевићевом доживљају, у стање блаженог мира и бескрајне белине.
Ако је песма „мала биографија видљива у ретким тренуцима“, онда тако можемо доживети и читаву збирку Прохуја. У овом ретроспективном песничком албуму, има носталгије, али изнад свега љубави и вере да оно истински лепо вечно траје. Разгрнути копрену, састругати патину, и у оном свакодневном, ненаметљивом осветлити лепоту, посебан је дар. И по томе је поезија Драгана Лакићевића посебна.
Попа, Васко (1998), Записи о песништву, Рашка, година XXVIII, бр. 32, страна 50‒54.
Чеслав, Милош (1985), Сведочанство поезије, Народна књига, Београд, стр. 123–124.
Тек је заостала паукова мрежа у углу изнад улазних врата подсетила на године и ослабели вид оне која је видела све што се видом досећи могло. Или је превелика брига за оним који се воли више од живота премрежила чак и дане који надолазе? Паукова мрежа у углу изнад улазних врата само је одала оно што болним осмехом сваког недељног ручка прикрива.
Рад је објављен у Зборнику Обредна пракса – речима о храни, Матица српска, Нови Сад, 2014 (Приредила: Софија Милорадовић)
Рад се бави семантичким пољем храна у вези са традиционалном културом православног становништва старог језгра Новог Сада – Салајке, Подбаре и Роткварије. Реч је о лексемама којима се обележаваjу ритуална јела за време Божића. На основу теренске систематски сакупљене лексичке грађе стиче се слика о архаичном културном обрасцу где је употреба намирница у обредне сврхе била саставни део божићних ритуала. У савременим условима живота обредно-обичајни поступци, а такође и лексика којима се они обележавају, нагло се губе. На тај начин мења се културни код, а са њим и одређени тематски слојеви лексикона српског језика.
Божић се у народу сматра и данас једним од највећих и најзначајнијих празника у години. Све до 1950. он се најсвечаније и најдуже прослављао. Ови дани сматрани су за празнике доброг расположења и мира, када је било обавезно мирење завађених чланова породице (Босић 1996:40).
У обележавању овог празника велику је улогу имало припремање хране. Посебна се трпеза припремала за дочекивање Божића, а исто тако се уз посебну врсту јела и строго одређене ритуале Божић славио и испраћао. Главни циљ овог рада је да се забележе јела спремана у време најважнијег зимског празника, као и ритуали у вези са њом и да се навођењем овог типа лексике допринесе познавању културне и језичке историје у најстаријим новосадским деловима.
Ово истраживање знатно отежава недостатак етолингвистичке литературе у вези са старим Новим Садом. Из тог разлога главни извор, поред монографије Миле Босић Годишњи обичаји Срба у Војводини, представљају разговори са информаторима, који су забележени применом технике усменог благог испитивања. Раније остварен контакт и познанство са саговорницима знатно је утицао на срдачан и присан однос информатора према истраживачу.
Новосађани се према делу града у којем су живели до средине двадесетог века деле на грађане – господу и паоре – сељаке. Стари Нови Сад се састојао од центра и периферије, коју је чинило неколико квартова. На периферији, по баштованским крајевима живели су паори, док су у центру била господа, грађани.
У раду је представљена лексика новосадских староседелаца, претежно дијалекатска, која је у вези са исхраном у дане Божића. Лексика је прикупљена од једанаест информатора, углавном старијих особа, које потичу из старог језгра Новог Сада: Салајке, Подбаре и Роткварије.
У табели која следи приказана је полна и старосна структура испитаника.
м
Б. Ј. 1932.
Т. Г. 1942.
М. П. 1927-2001.
М. П. 1933.
М. П. 1949.
Ђ. Б. 1975.
ж
Д. М. 1914-2007.
М. П. 1929-2000.
Ј. Е. 1932.
Д. П. 1933.
Т. Р. 1975.
2. Храна и ритуали о Божићу
2.1. Бадњи дан
На Бадњи дан отпочињу припреме за божићне свечаности са мноштвом радњи и обреда, стога се под божићним обичајима у овом раду подразумевају они који су се упражњавали на Бадњи дан и три дана Божића.
Црквени празник који се прославља шестог јануара, дан после Туциндана, уочи Божића; дан када се обавезно пости именован је вишечланом лексичком јединицом Бадњи дан[1]. О величини овог празника сведоче и речи етнолога: „Од свих празника током године, као и тако разноврсних и лепих обичаја који их прате, Бадњи дан се издваја по начину светковања, живописности обредних радњи и значењима које садржи. Посматран у овој равни, гледан очима човека који је живео пре пет хиљада година, Бадњи дан се чини као прастари празник избављења од помора, као права светковина борбе за живот“ (Недељковић 1998:6). Бадње вече је ноћ бденија, када се не спава и када се дочекује, по народном, ново доба, нови вегетациони период (Марјановић 2003:28). Сматрало се да су на Бадњи дан живи и покојни чланови породице.
Бадњи дан је подједнако сматран важним као и сам Божић. То је дан обележен припремама у којима се истичу улоге домаћина и домаћице.
Главни божићни обреди започињу на Бадњи дан. Од обредних елемената било је обавезно спремање куће, мешење обредних хлебова, као и радње у вези са њима, уношење сламе и бадњака, бадња вечера, коринђање и вертеп, као и паљење ватри на улицама. Чистило се двориште, припремало се све неопходно за божићне празнике, припремала се храна за стоку како би се што мање посла имало у божићне дане.
Посебну пажњу домаћица је поклањала мешењу обредних пецива. Као најважнији од обредних хлебова, који је налик погачи кружног или дугуљастог облика, информатори помињу здравље. То је врста обредног хлеба у облику векне или погаче, по површини засечен и посољен, који се једе на Бадње вече, а у неким породицама и на први дан Божића. Синонимног значења са овом лексемом су бадњача и здрављак. Информатори напомињу да је здравље обично округлог, понекад и ваљкастог облика и да се меси од „обичног, лебног теста“ и да се јело као хлеб на Бадње вече.
Једно од обредних фигуралних пецива[2] прављено је у облику човечије шаке, те је и именовано лексемом шака и наведено у значењу `обредни божићни хлепчић који се правио у облику човечије руке, чији су се прсти делили деци, са циљем да се домаћинству обезбеди напредак у предстојећој години`. Шака се ритуално секла тако што је домаћин увијао руку у црвену тканину или је навлачио рукавицу црвене боје. Информатори нису нудили објашњење зашто је то тако, углавном су све што им је непознато образлагали изјавом да је такав био обичај.
Најчешћи облици у којима су се месили колачићи јесу у облику животиња које се гаје у домаћинству, усева, стоке и њених чувара. У облику астралних тела месила су се пецива именована лескемама сунце,месец и звезда.Сунце симболише небеско тело које утиче на временске прилике, од којих зависи летина. „Ови колачи су свакако врло архаична појава, јер у обичајима и предањима нашег народа постоје јасни трагови лунарног култа. У самој религијској пракси нашег народа , као и у другим религијским системима изразито аграрних култура, Сунце и Месец имају изразито значајну улогу, јер се верује да поседују натприродну моћ и мистичан утицај на ток људског живота“ (Босић 1996:55).
Од фигуралних пецива намењених земљи и усевима, стари Новосађани правили су њиву, у облику округле и избраздане погаче, која је намењена плодности земље и усева.
У облику животиња правило се све што се држало или прижељкивало у домаћинству, а све са циљем да се обезбеди добро здравље и плодност. Од лексема којима се именују животиње, информатори помињу: голубића, јагње, квочку, кокицу,кокошку, краву, крмачу, овцу, пилиће. Домаћице су их некада обликовале рукама спрам својих способности. Такође, информатори констатују да се данас ова обредна пецива више не праве.
Да би се укућанима обезбедио мир и срећа, месили су се хлепчићи њима намењени. Именовани су лексемама мир и срећа.
Старинска зидана пећ беле боје, смештена у соби, у којој се пекао хлеб и колачи за Божић и остале црквене празнике, називана јебабуром.Нико од информатора нема више овакву пећ у домаћинству и није им познато да је ико више има.
Најважнији обредни хлеб божићног циклуса, округлог је облика и ишаран је украсима од теста. Стоји на столу, у посуди са зрнима пшенице, а ритуално се сече пре ручка, најчешће на први дан Божића. Информатори овај колач означавају вишечланом лексичком јединицом божићни колач и њеним синонимима божић и колач. Два информатора навела су да се колач секао и после ручка, као и да се обред одвијао други дан.
Слика 1. Божићни колач са босиљком у средини
Обредни хлеб направљен од финог брашна, с млеком, јајима и путером, најчешће у облику круга, који су неки месили као божићни колач, називан је лексемама немачког порекла милипрот, милихпрот и милихпроте. Овакав колач месили су имућнији староседеоци Новог Сада. Тесто за божићни колач правило се од брашна и воде, у њега се стављао и квасац или комлов, домаћи хлебни квасац, а понека од домаћица додавала је и млеко или масноћу од млека коју информатори називају путером. Божићни колач пекао се у плиткој, округлој и широкој шерпи са две дршке са стране.
Различити су украси којима је украшаван божићни колач. Најчешће су од исплетеног теста и у облику предмета, направљених од теста, који се виђају у домаћинству. У виноградарском домаћинству чест је украс био грозд, кога информатори објашњавају као плод винове лозе у облику којег се праве украси на божићном колачу. Кружни украс од теста, именован лексемом венаци у облику крста, означен лексемом крст, представљају најчешће прављене украсе.
Лексемом деминутивног значења кљунић именује се украс који се правио од теста на обредним божићним хлепчићима који су представљали живину. Домаћице су често божићни колач украшавале или опасивале плетеницама или курјуцима и најчешће су украси били постављени у облику крста.
Обичај је био да се божићни колач, након печења, држи на посуди напуњеној јабукама и кукурузом.
У стаклену или металну дубоку и широку чинију округлог облика, која је стајала на столу, стављали су се ораси, јабуке и божићни колач. Обично се стављао на три јабуке. У средишњи део колача, у средину, забадао се струк босиљка који је везиван вуницом црвене боје. У српској народној религији босиљак има изузетну улогу где му се придаје особита мистична моћ, пре свега заштитна, а по неким обичајима и плодотворна (Кулишић 1998:60). И данас се често божићни колач украшава на овај начин.Поједини информатори наводе податак да се колач китио и украсом од теста у облику цвета руже. Након сечења колача остављао се у кући као чуваркућа или се давао стоци. Најстарији мушкарац у кући, домаћин, стављао је новчаницу на божићни колач, пре Другог светског рата стављала се иљадарка.
2.2. Бадње вече
Последњи део дана када се на Бадњи дан обављају одређене ритуалне радње јесте Бадње вече. Само име, које је постало од глагола бдети подсећа на облигатно бдење када се у кући налази мртвац, или какав подземни демон, пошто је у ноћи између Бадњег дана и Божића кућа пуна душа које долазе на гозбу (Чајкановић 1994:130).Бадње вече је пре свега мртвачки празник, задушнице: те вечери приређује се гозба душама покојника и даје им се прилика да се огреју. Обичаји о Бадњој вечери имају мртвачки карактер, и подсећају нас јако на обичаје о даћама и задушницама уопште. Јела која се о Бадњој вечери једу – нарочито ораси, пасуљ, мед, риба имају сва хтонични карактер и намењена су душама покојника. Обичај мира Божјег и мирбожање такође подсећа на мртвачки култ (Чајкановић 1994:187).
Пред вечеру се на астал стављала слама, а тек потом се стављао столњак, чаршав или бели чаршав.Изнад постављеног стола обавезно се кадило пре бадње вечере и божићног ручка.
Као предмет који се ставља испод џака јавља се лексема слама. Она се пре вечере уносила у џаку. Отвор на џаку, који информатори именују лексемом уста, окретао се према вратима, како би, према народном веровању, кућа била увек пуна. Према речима информатора, слама је уношена у кућу зато што се Христос родио на слами. После распростирања сламе кућа се није више смела чистити, па ни стаје за стоку, нити су се кревети намештали. По Ш. Кулишићу, божићна слама и посипање житом симболички представљају пожњевено ново жито (Кулишић 1998:86).
После бадње вечере са стола се склањало посуђе и остаци хране, али тек ујутро. Намирнице које на Бадње вече стоје на столу, најчешће у функцији украшавања божићне трпезе јесу јабука, мед, ораји. Мед је стајао на столу како би могао да се једе са орасима.
Пшеница која се на дан Свете Варваре сеје на тањирић и која треба да озелени до Бадњег дана, када се везује црвеном траком, у коју се ставља кандило и којом се украшава божићни сто, номинована је лексичком јединицомжито. Синонимног значења су вишечлане лексичке јединице жито за кандило, зелено жито.За време божићних празника у жито се стављало кандило које је горело све време божићних празника у част предака.
Из литературе је познато и више јестивих намирница које се стављају на сто, уз зелено жито, као декорација и за јело. Предмети из свакодневног живота: бадњак, слама, бели лук, мед, јабуке, суве шљиве и смокве, кукуруз, вино, свеће, зелено младо жито, откривају симболичке делове обичаја из више културних слојева, којима су људи покушавали да утичу на ток времена и на време. У духовној култури неког народа већ је устаљено да многи њени елементи опстају и у моменту када немају више потребу за тумачењима која су била одговарајући део традиционалног модела (Марјановић 2003:7).
Чајкановић бележи да слама има, и за богове и за душе предака, нарочито привлачну снагу зато што су оне навикнуте да на њој нађу јела (Чајкановић 1994:189). Уношење сламе у кућу било је по унапред одређеном ритуалу. На домаћиново: „Христос се роди!“, укућани су одговарали: „Ваистину се роди!“. Слама се распростирала по патосу. Када се унесе слама, бацали су се ораси у сваки угао собе. На овај начин домаћин је симболично правио знак крста, те се ова радња означава глаголом прекрстити.У истом значењу наведена је и вишечлана лексичка јединица крстити собу. У етнолошкој литератури забележено је да то што се при бацању ораха прави крст, може бити идеја секундарна, хришћанска (нарочито зато што се том приликом заиста крсти) и не стоји са култом мртвих ни у каквој вези (Чајкановић 1994:151).
Као предмет којим се крсти соба јавља се лексемаорај. Јела која се о Бадњем дану једу имају хтонични карактер. То се најјасније види код ораха и пасуља. Орах је воћка за коју се нарочито интересују демони доњега света. Вештице које су хтонични демони искупљају се најрадије на ораху. Пошто је орах дрво доњега света и злих демона, можемо само очекивати да његов плод служи као храна тим хтоничним демонима (Чајкановић 1994:124-125).Из овог је јасно да бадњеданска вечера има за циљ вечеру, част мртвима. Она четири ораха која домаћин баца у четири буџака или ћошканамењена су душама мртвих. Те орахе после нико не дира јер су они намењени мртвима, и дирати их било би безбожно и опасно (Чајкановић 1994:127).
Ораси су се купили на Божић, не на Бадње вече, и у том значењу забележен је глагол свршеног видапокупити.
У обичаје за Бадње вече спадало је и ваљање деце по слами простртој по поду. Слама је служила и као подлога по којој су се деца играла, тј. опонашала живину. Деца су се, према речима информатора, ваљала, пузила, сиграла се. Домаћица је на Бадње вече углавном опонашала квочку. Деца су пијукањем опонашала живину на Бадње вече, односно пилиће, квоцала су и пијукала. Ови ритуали квоцања и пијукања били су усмерени на то да се овим радњама утиче на умножавање живине.
На Бадње вече после вечере посећивао се комшилук, односно комшије које станују у близини. Суседство су посећивали и млади који су коринђали, као и вертепаши. Обично се на Бадње вече излазило после вечере, а остајало се до поноћи.
Посни оброк који се припремао у вечерњим часовима на Бадњи дан, којем присуствују сви укућани, означен је лексемомвечера. За Бадње вече карактеристична је заједничка вечера на коју се могу искупити сва чељад.
Вечера је праћена молитвама, и другим разним магичним радњама и забранама: само се извесна јела смеју и морају јести. Очевидно је да вечера има известан магични значај (Чајкановић 1994:122). Семантички садржај `речи молбе којима се верници обраћају Богу и светитељима` номинована је лексемоммолитва.Оченаш је била обавезна молитва.
Око божићне трпезе окупљала се чељад, а најмлађи члан је читао молитву пре вечере. У току Бадње вечере мушки укућани често су наздрављали. Један од обавезних реквизита за Бадње вече јесте и жижа, кандилои божићно кандило. То је чаша напуњена водом и уљем у којој гори фитиљ и која стоји на тањирићу, у озеленелој пшеници, а пали се на Бадње вече и на веће црквене празнике.
За Бадње вече спремала се храна без меса, спремљена на уљу или на води, спремала су се посна јела. Пре вечере служило се кољиво, скувано, самлевено и ослађено жито, украшено орасима и сувим грожђем.
За вечеру се у неким породицама кувала чорба од рибљег меса која је именована фонетизмима рибља чорба и рибја чорба. Спремао се и рибљи паприкаш, јело од меса рибе исецканог на комадиће, динстано у води, масти и луку, зачињено паприком. Једно од главних јела на Бадње вече било јериба на пиринџи, риба печена у тепсији са додатком пиринча.
Слика 2. Риба на пиринџи
Осим јела од рибе спремала су се и јела од теста. Најстарија информаторка поменула је врсту јела од теста које се ваљало прстима у дебље резанце, потом се кувало у кључалој води и стављало се у рерну да се запече са маком. Ово јело звало се опеканци и пеканци. Месили су се и резанци с маком.
Често посно јело које се припремало за време поста, а за Бадње вече чак обавезно јесте пасуљ. Хтонични карактер пасуља још је јаснији. Пасуљ, поред меда, има особито велики значај у култу мртвих код свих индогерманских народа и сматра се за омиљено јело душа покојника (Чајкановић 1994:125).
Пасуљ без шунке, папака и меса означен је вишечланом лексичком јединицом постан пасуљ. Семема `пасуљ скуван у мало воде са додатком поврћа, припреман у време поста и као једно од главних јела на Бадње вече` номинована је вишечланом лексичком јединицом цушпајс пасуљ и њеним синонимским еквивалентомпасуљ на густо.
Након вечере, као посластица, најчешће је служено воће. У јесен се припремала зимница, а уз њу обавезно и компот. Стога су за врсту зимнице која је обавезни део трпезе за Бадње вече у употреби лексеме думст/дунст и компот. Припремао се компот од шљива и компот од вишања.Шљива се јела и пресна, али су се припремале и о празницима и у време поста јеле и суве шљиве.Мед и ораји су често послуживани за засладити се, као ипечена јабука и печена бундева у рерни.
Oбредна поворка старијих дечака основношколског узраста који на Бадње вече иду од куће до куће, носећи макету цркве, певају религиозне песме, а за узврат добијају дарове у храни и у новцу, реализована је двема лексемамавертепи фертеп.Обичај ношења вертепа на Бадње вече од давнина је распрострањен. Вертеп представља христијанизовани облик обредних поворки о Божићу (Босић 1996:116). Вертепаши носе макете црквице са представом Христовог рођења.
Извођење вертепске драме у Војводини код Срба било је познато већ у првој половини XVIII века, иако је реч вертеп знатно старија и јавља се већ од XIII и XIV века у старословенским и у српским писаним споменицима, а у значењу места Исусовог рођења (пећине) (Босић 1996:116). Вертеп је ношен улицом и изводио се по кућама. Учесници су се најављивали звоњавом или лупањем на врата.Ликови у вертепској представи и фигура у макети цркве означени су или личним именима или титулама и занимањима. Главни ликови су Исус /Исус Христос и Богородица/мајка Божија. Један од ликова у вертепској представи са капом од папира на глави и масом у виду браде или без ње називан јецарем. Цареви су номиновани личним именима:Валтезар, Гашпар, Ирод,Мелхиори Мастиол. Они су представљали источне мудраце.
Учесник у вертепској представи који глуми старца, обучен у кожух преврнут на наличје, са преврнутом шубаром на глави и са торбом о рамену који купи дарове називан јегуба. Лексемама пастир, чобан и чобанче означен је `онај који чува стоку на паши, пастир у кога је био прерушен један од учесника у вертепској представи на Бадње вече`.
У шпајзу или у просторији где се држи храна вертепаши су, најчешће губа, покушавали да украду шунку или кобасицу како би се нашалили са домаћином на Бадње вече.Губа је носио шубару на глави и био је обучен у преврнуту опаклију. Ударао је штапом, буџомпо поду и певао: „Ала губа губује, само једе и пије!“.
Учесник у обреду коринђања означен је лексемама коринђаш и момак. ,,Маскиране особе које походе домаћинства имају улогу симболичног укидања протеклог времена“ (Ковач 2001:431). Певаче, коринђаше, чиниле су групе дечака и девојчица, од троје до шесторо, узраста од седам до петнаест година. У старом Новом Саду овај обичај је жив и данас, посебно међу староседелачким становништвом, а дешавало се, мада је то данас ређи случај, да коринђаши буду и момци од око двадесет година. Групе коринђаша су, после вечере, обилазиле куће по комшилуку. Коринђаши су, уз певање коринђашких песама, у ствари честитали Божић, најчешће људима из суседства. Информатори истичу да су радо примали коринђаше у своје куће, ретки су били они који нису. Даривали су их оним што су имали у кући: орајима, јабукама, колачима, бомбонама, ретко новцем.
Водило се рачуна да сто, након вечере, остане непоспремљен. Стога информатори наводе лексемупосклањати у значењу `склонити сасвим, покупити посуђе и остатке хране од бадње вечере што се не чини до ујутро, већ се све оставља на столу преко ноћи за душе покојника`.Обичај да се сто не чисти, и да се на њему оставља јело и пиће, све су то прописи који важе за даћу, за култ мртвих, и код Срба и у целој индогерманској прошлости. (Чајкановић 1994:127-128).
Мрве са стола купиле су се тек у божићно јутро и давале су се живини, стоци или свињама, ради здравља.
2.3. Храна у божићно јутро и ритуали у вези са њом
Божић се слави као дан Христовог рођења 25. децембра по старом, односно 7. јануара по новом календару. Божић се у народу сматра највећим празником у години и слави се три дана. Први дан Божића је најважнији и најсвечаније се прославља. Сам Божић сматра се у народу почетком Нове године, па су и многи народни обичаји усмерени ка њему.
Божић је међу новосадским староседеоцима сматран великим свецем, празником који је обележен црвеним словом у црквеном календару, који се празновао три дана, али су припреме за његово обележавање трајале много дуже.
Прва ритуална радња у божићно јутро јесте доношење воде са бунара. Вода се користила за ритуално умивање укућана на први дан Божића. Најчешће објашњење информатора у вези са симболиком воде у овом ритуалу јесте да девојке употребљавају воду у врачању како би придобиле младиће. У старом Новом Саду, пре Другог светског рата, вода се узимала са бунара који су се налазили у неким од улица. Након ритуалног умивања, брисала се вода пешкиром. Приликом јутарњег умивања поред лавора стављао се плод јабуке, најруменије која се могла наћи у кући, како би се укућани симболично наруменили да би, према веровању, били здрави током године. Лексему јабука информатори употребљавају са квалификаторима румена/црвена јабука. Јабуком се мазало и трљало док онај који то чини не постане румен у лицу.
Први јутарњи оброк на Божић је доручак. Домаћица је у божићно јутро месила мали округли хлеб од остатака теста за божићни колач. Уз овај лепчић, земичку или циповку служиле су се обично месне прерађевине. С обзиром на то да је пред Божић био период свињокоља, домаћица је припремала углавном барене кобасице. Пекла се свињска џигерица. У имућнијим породицама служила се шунка и сланина, врло често барена шунка. Уз овакав доручак, као прилог служио се нарендан рен.
Након доручка обављало се полажење стоке. Овај ритуал именован је још и лексичким јединицама обићи, омрсити, ранити стоку. Парчад меса, кобасице и сланине стављала се на прут, ражањ или штап од плодне воћке, што је требало да симболизује плодност и здравље стоке, па и укућана (Босић 1996:147). Ражањ који се носио у шталу, након ритуала ту је и остајао све док се не би осушио.
Посебна пажња у божићно јутро, након доручка, домаћица је посвећивала мешењу обредног колача јер се сматрало да он поседује изразита магијска својства. Чесница је обредни колач, најважнији поред божићног колача, који се прави слагањем развлачених кора, посутих орасима, грожђем и шећером. Коре су се месиле од белог пшеничног брашна, са водом и масти. Квасац се није додавао. Понека од домаћица прелива је медом. Један од информатора поменуо је да лексема чесница потиче од речи чест што значи део, а мотивисан је тиме што се чесница ломи на делове и сваком се даје по део. Мила Босић наводи да је овакав облик чеснице познат још од половине 19. века, а као бесквасна погача води порекло још из словенске старине (1996:57).
„По народном казивању чесница представља „Христову“ или „Божју повојницу“, коју месе као успомену на рођење младога бога, када су га даривали пастири. Обичаји у вези са чесницом јасно показују да она у суштини представља усеве, као и веровање да од овог обредног хлеба зависи род усева, размножавање стоке, здравље укућана, напредак у пословима и опште благостање целе куће“ (Кулишић 1998:460).
Чесницу меси домаћица у божићно јутро, чим устане. Замешује је са водом донетом са бунара јер се њој придаје посебан значај. За мешење чеснице домаћица је облачила чисту одећу. Једна информаторка наводи да је у прошлости био обичај да домаћица, након што замеси чесницу, оде у башту са рукама облепљеним од теста и обрише их о воћку. Веровало се да ће, након овог чина, воће боље родити.
Слика 3. Чесница/свечани колач
Неки од старијих информатора помињу, у истом значењу, вишечлану лексичку јединицу свечани колач. Две информаторке навеле су да се под правом чесницом подразумевала чиста чесница, „без ораја и без грожђа, само мед и лишће“, а једна информаторка нагласила је да се таква чесница месила само кад се није имало средстава за богатију. У неким породицама обавезно додају орахе и суво грожђе да би чесница била богатија јер се веровало да ће на тај начин и година бити родна. „Обредном праксом желела се пренети магијска снага чеснице на људе и животиње, односно, магијска снага новог живота, с којим је често идентификована и сама чесница“ (Кулишић 1998:461).
Тесто за чесницу се из јуфке или обгеразвлачило, развијало или растезало преко целог астала и од њега су се формирали листови, односно коре. Оне су се правиле од теста и воде, а посипале су се мешавином шећера, сувог грожђа и ораја. Ораји су се млели или сецкали. У унутрашњост чеснице домаћица је стављала динар, а потом ју је преливала растопљеним медом и пекла у тепсији.
Чесница се некада ритуално ломила, док се данас најчешће сече. Након тога, парчад чеснице се ломила и крјала, а потом се намењивала одређеним редоследом. Био је обичај да се прво парче намени Богу или колачу. Следеће парче остављало се са стране за путника намерника, док се друго остављало положајнику. Парчад чеснице намењивана је и осталим члановима породице који су напустили кућу, кћерима које су се удале. Пића којим се нудио положајник јесу кувана и слатка ракија. Информатори наводе да је кувана ракија скувана ракија са додатком бибера и шећера, док је слатка ракија врста алкохолног пића од ораха, воде, шећера и ракије.
Обичај је био да се у чесницу ставља новчић. И данас је то честа појава у старом Новом Саду. За оног ко у свом парчету пронађе новчић, веровало се да га очекује срећа целе године. Када се новац вадио из парчета, гледало се да ли је на њему остало трагова теста или не. Новчић облепљен тестом значио је родну годину за све укућане и он се, у стању у којем је извучен, чувао за иконом током целе године, до следећег Божића. С обзиром на то да је пронађен новчић значио срећу не само за оног ко га пронађе већ и за целу породицу, домаћин га је откупљивао исплаћивањем оног ко га је пронашао.
Чесница је првобитно била хлеб од новог жита, симболично представљала је усеве. Она води порекло од производно-магијских обичаја родовског друштва, што не искључује ни мишљење да је представљала и култну жртву посвећену богу, која је уз то попримила и хришћанску интерпретацију (Босић 1996:64).
2.4. Божићни ручак
Божићном ручку присуствовали су обично сви чланови породице. Оно што сви информатори наводе као нешто што је обавезно пре ручка јесте молитва Господу, Оченаш. Њу је читао најмлађи или најстарији члан породице и она се читала са циљем да Господ благослови све што је на трпези. Пре божићног ручка послуживао се вареник. Као главни састојци овог обредног пића наводе се кувано вино, корица хлеба и мед. Под корицом се подразумевају исечени окрајци божићних хлебова у куваном вину и меду. Кувано вино било је црно или црвено прокувано вино са додатком шећера, бибера и цимета.
Ручак се некада служио око поднева. Божићни или свечани ручак састојао се од утврђеног броја и врсте јела. Прво се служила супа, која се кувала од свежег меса и зелени.Резанци за супу месили су се од брашна и јаја. Да ли ће бити дебљи или тањи зависило је од редуше, али је било важно да буду жути. Божићна супа кувала се од најквалитетнијег меса, а информатори посебно истичу говедину или мочинг, односно јунеће месо.
После супе служио се сос, најчешће парадајз сос и пире. Након тога, у неким породицама служио се подварак, односно упржен кисео купус, припреман као прилог уз ћурку.
Месо које се јело као главно јело за ручак информатори именују следећим лексичким јединицама: божићна печеница, јагњеће печење, кувано месо, прасе, прасетина, прасеће печење, печеница, печење, свињско печење, ћуреће печење, ћурка и шунка. Под печеницом/божићном печеницом подразумева се шунка или животиња (прасе, јагње, кокошка, ћурка) која се коље на Бадњи дан, пече у тепсији и једе као главно јело за божићни ручак. Уз печено месо служила се салата, најчешће туршија коју је домаћица припремала као зимницу.
За божићни ручак обавезно је било и завијати сарму. Она се припремала од куваног пиринча и млевеног меса продинстаног у луку увијеног у листове киселог купуса.
С обзиром на значај Божића као празника, поред сланих јела месили су се и колачи/ситни колачи и то врло често неколико дана раније. Информатори истичу да су се месили колачи који су могли дуже да стоје, који би временом одмекли. Да ли су били јефтинији или скупљи, тј. са мање или више ораха, зависило је од тренутних материјалних могућности којима је домаћица располагала. Уместо торте месила се жвалава, односно колач са облатнама премазан улупаним беланцима. Колач у облатнама са филом од куваног млека, шећера и понекад какаа информатори именују као торту у млеку с облатнама, тј. облатне у млеку. Чест колач прављен у време божићних празника и крсних слава, састављен од кора, филован орасима и пекмезом и преливен чоколадом, именован је лексичким јединицама жербо/жербо коцке. Месиле су се и штрудле, тесто се надевало орасима и маком.
Од ситних колача правиле су се ванилице/ванил кранцле. Тесто се вадило округлом модлицом, а потом се печени делови спајају пекмезом од кајсија и уваљају се у шећер у праху са ванил шећером. Лексема турског порекла гурабије односи се на колаче вађене модлицама разних облика, који су замешени од шећера, масти, јаја и брашна. Две старије информаторке поменуле су мушкацоне, а описале су их као врсту колача са орасима. Сличне гурабијама , са орасима, месиле су се и шапице.
На божићни колач стављао се новац како би се обезбедило благостање у кући. Овај обред информатори именују лексичким јединицама: даривати колач и китити колач. Пре сечења колач се стављао на бели пешкир. У средини колача дубила се рупа и у њу се сипало црвено или црно вино. У Енциклопедијском речнику словенске митологије забележено је да је „вино опојно пиће од грожђа које у обредима симболизује крв, здравље и живот“ (Раденковић 2001:82). У обреду сечења колача учествују најстарији или најмлађи укућани, врло често домаћин. Након преливања вином, двојица мушких укућана окрећу неколико пута божићни колач и целивају га. Један од њих покретом руке симболично три пута прекршта колач, а потом га ломе. Веровало се да ономе који одломи већи део божићног колача следује срећа и благостање у години која следи. Свако од укућана добијао је по парче колача Неки од информатора наводе да је било обавезно да се укућани међусобно изљубе на крају. Врло често певало се том приликом Рождество и божићни тропари.
2.5. Други дан Божића
На други дан Божића ишло се у посету куму, сестри или ћерки са припремљеним колачем. Уколико се колач носио куму, који је оног који га носи крстио или венчао, звао се кумовски колач. Месио се у исто време и на исти начин као и божићни. Код кума се ишло у каруцама, а колач се носио у уштирканој салвети и прекривао се ћилимом или шареницом. Кум је дочекивао своје госте и спремао се да их почасти.
2.6. Трећи дан Божића
Трећи дан Божића уједно је и црквени празник посвећен првомученику и архиђакону Стефану. Светог Стевана многе породице прослављају и као крсну славу.
По истеку трећег дана Божића из куће се износила слама која се уносила на Бадњи дан и разносила се на више места. Односила се у кокошињац и у шталу под стоку. Стављала се на постојеће воћке у башти и у дворишту како би оне боље родиле наредне године. Слама се чистила метлом, али се негде износила и рукама.
Остаци са божићне трпезе бацани су живини. Домаћице су се трудиле да, након три дана празновања, из куће буде уклоњена сва нечистоћа. Чајкановић наводи да се кућа није смела чистити три дана како се не би почистиле душе предака. Јер душе се могу почистити метлом (1994:243).
3. Закључак
У овом раду представљено је око 170 лексичких јединица у вези са ритуалном исхраном о Божићу. Прикупљена грађа посматрана је у лингвистичкој перпспективи, али је лексеме могуће сагледати само кроз интердисциплинарни приступ. Оне су неодвојиве од етнолошког контекста.
Највећи број лексичких јединица су једночлане, али се јављају и вишечлане, с обзиром на то да је реч о домену духовне културе (божићни колач, зелено жито, пасуљ на густо…). Најбројније су именице, и то претежно словенског порекла (чесница, кољиво, здравље, бадњача…). Други по бројности су глаголи, нарочито присутни када се говори о припремању хране ( развити, растећи, растегнути, развлачити, месити…).
Од речи страног порекла присутни су турцизми (буџа, гурабија, јуфка, колач, кукуруз, курјук, сарма, чаршав, чорба…), али и германизми, посебно када је о врсти хране реч (милипрот/милихпрот/милихпроте, облатне, ринфлајш, штрудла, шунка…).
Иако је реч о градском говору, може се закључити да су по начину живота, чувању обичаја из прошлих времена, али и архаизмима, који се и данас могу чути међу оно мало преосталих староседелаца, Салајка, Подбара и Роткварија заиста село које истрајава у телу Новог Сада.
Говор новосадских староседелаца припада бачком екавском типу, који је за Војводину најтипичнији. О говору и обичајима новосадских староседелаца мало је писано, а „кад нестане језик који никад ни на који начин није документован, то је као да никада није ни постојао“ (Кристал 2003:13). Стога је и овај рад скромно сведочанство о времену, обичајима и језику, који, заједно са својим представницима, полако, али сигурно нестају.
Литература:
Босић 1989: М. Босић, Житарице у плодоносној магији код Срба у Војводини: прилог аграрној технологији. Нови Сад: Рад војвођанских музеја, 31,171-193.
Босић 1996: М. Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Нови Сад: Музеј Војводине. Прометеј.
Босић 1997: М. Босић, Магија у обичајима животног циклуса Срба у Војводини. Нови Сад: Рад музеја Војводине, 39, 229-246.
Ковач 2001: С. Ковач, Време и простор у празницима божићно-новогодишњег циклуса код Срба, у: Зборник Етнографског музеја у Београду 1901-2001 (Уредник: Јасна Бјеладиновић-Јергић), Београд: Етнографски музеј. 421-433.
Кристал 2003: Д. Кристал, Смрт језика. Београд: XX век.
Кулишић и др. 1998: Ш. Кулишић / П.Ж. Петровић / Н. Пантелић, Српски митолошки речник (Друго допуњено издање). Београд: Етнографски институт САНУ.
Марјановић 2003: В. Марјановић, Водич кроз колекцију предмета уз божићне обичаје. Београд: Етнографски музеј.
[1] Курзивом су означене лексичке јединице које наводе информатори, а у вези су са ритуалном храном и божићним обичајима.
[2] Термин фигурална обредна пецива употребљава Вера Милутиновић у свом раду Обредна пецива у Војводини.
препознавања 