Мој гост је објавио 20 збирки песама, 17 кратких романа, више од 10 збирки прича, 7 књига у којима се бави истраживањем народне књижевности.
За 50 година уредничког стажа приредио је многе књиге.
Добитник је двадесетак књижевних награда, од којих су му најдраже Вукова и Ћопићева. Нисмо помињали број објављених књига и примљених награда у разговору. Није дозволио. Каже – потпуно је небитно.
Мој гост није присутан на друштвеним мрежама, нема фејсбук и инстаграм странице, не фотографише се по њима са својим књигама. Врстан је зналац и стручњак, изнад свега добар и скроман човек .Част ми је што је био гост „Благодарја“.
Старе плаве књиге Српске књижевне задруге данас помало личе на камене плоче, или пак глинене таблице – оне из древних библиотека, на којима је сачуван Еп о Гилгамешу… Подсећају на мале споменике духу, уму, стремљењу.
Упутили су их, у будућност као у космос, пре готово 130 година – „свему народу“ – оснивачи Задруге. А сав народ чине у ствари одабрани појединци који истински држе до књиге, речи, мудрости, истине… Оснивачи Задруге хтели су да умноже те одабране појединце и знање које књиге собом носе.
Замислимо годину 1892.
Замислимо годину 1892, у Београду, у Србији и по српским земљама, када плаве књиге, под збирним насловом „Коло“ крећу на своје путеве – с порукама историје, уметности, поезије, философије.
Те године у Београд долази Никола Тесла, већ прослављен и признат светски научник, Србин из Лике. Дочекује га највећи и најпризнатији српски песник тога доба – Јован Јовановић Змај. Змај је, те године, један од оснивача и први потпредседник Српске књижевне задруге. Замислимо како, руком којом је илустровао Невен и своје песме, Чика Јова црта знак-иницијал СКЗ, који се од тада штампа на свим Задругиним књигама и представља заштитни знак добре књиге. Личи на државни грб и на златни брош… Око Змаја су тада најугледнији људи тога доба: научници, професори, писци… Стојан Новаковић, Милан Ђ. Милићевић, др Батут, Љубомир Стојановић…
Те године, у Доцу код Травника, родио се Иво Андрић, навећи српски писац 20. века. Њега ће, коју деценију касније, веома младог, Задруга препознати и усвојити, као што ће босанско сироче, крштено у католичкој цркви – усвојити Вука, Његоша, Кочића и српску књижевност у њеној изворности и пуноћи. Из те књижевности родио се писац Иво Андрић.
Књиге – поруке
Плаве књиге биле су, у последњој деценији 19. и у првим деценијама 20. века – поруке. Писма ближњима. Тапије да нисмо од јуче. Светковина српског језика и писма. У том језику и у том писму: дела – приповетке, романи, песме, епови, драме, поуке, научне студије, огледи, преводи…
Поруке – да српским језиком и ћирилицом могу бити, у свој сложености и снази, пренета у народ, школу и породицу – сва важна дела светске и српске речи и мисли: старе (античке) и старије (средњовековне), као и нове (модерне) и најновије (које се тек пишу, и створиће их они који су се тек родили).
Жеља – да се човек и народ који чита утврди у свом језику и писму, али и да се оплемени идејама, моралним и уметничким доживљајима, сазнањима, лепотом стила и језика.
Прво Коло упућено је у народ 1892. године. У њему седам књига: Доситејеви Живот и прикљученија, Црте С мора и са сува др Милана Јовановића, Стеријино Даворје, Бакоња Фра-Брне Симе Матавуља, Драматски списи Косте Трифковића, Потапенкова Истинска служба. Историја српског народа Љубомира Ковачевића и Љубомира Јовановића најављује највећи Задругин пројекат крајем 20. века – Историју српског народа у 10 томова…
Плава библиотека – кућа књижевности
Задругино прегнуће одмах је одјекнуло. Као да се нешто слично једва чекало и дуго припремало.
Видело се да треба открити, коментарисати, протумачити, систематизовати, похвалити – огромну баштину старе и народне књижевности и великих писаца 18. и 19. века.
Слутило се да ће се тек родити Црњански, Десанка, Бора, Сремац, Нушић, Ћопић, Дучић, Ракић, Шантић, Селимовић, Попа, Душан Радовић, Раичковић, Миљковић, Капор… Цео велики 20. век српске књижевности… Плава библиотека грађена је као кућа у којој ће се та књижевност родити и живети.
У Београду и у другим градовима, у Србији и изван тадашње Србије, има у то време и добрих издавача и добрих књига. Али сад почиње нешто опште, српско значи заједничко… Одабрано, приређено, без грешака… Нешто поуздано и с печатом највишег националног ауторитета – Задруге, која је друго име за породицу, заједницу, државу… У њој су сви род, свако има своју улогу.
Срби појединци, и не само Срби, друштва, школе, новине, часописи, установе – сви са добродошлицом дочекују Задругине књиге… Као да је свако ко је био писмен или је ценио књигу – постао члан СКЗ.
У књигама наредних кола: Мемоари Проте Матије, Два идола Богобоја Атанацковића, Прве жртве Андре Гавриловића, Из природе др Јосифа Панчића, С францускога парнаса – преводи, Антологија дубровачке лирике, Тамо амо поИстоку Милана Јовановића, Драматски списи Косте Трифковића, Воденица на Флоси Џорџа Елиота, Ариостов Бијесни Роландо, Молијеров Тартиф…
Антологија Задругиног Кола постаје у наредним деценијама, па и у целој епохи социјализма – школски књижевни програм. То што је одабрала ова едиција – постало је историја књижевности и суво злато писане речи.
Ахил, Хамлет, Раскољников
Не само сваки наслов, него и сваки примерак плавих књига, има своју историју и пустоловину. Дотакле су је неке руке, читале друге очи, оросила суза или киша, чувала ђачка ткана торба плетивача, успомена на покојника… Нека је доспела у краљевску канцеларију, друга до калуђера на Фрушкој, или на Светој или у Црној Гори… Поручио ју је трговац из Пирота, судија из Сарајева, официр из Пожаревца, фотограф из Ниша, архимандрит из Далмације… Доспеле су до Дубровника, Трста, Беча, Пеште, Темишвара… Нови Сад и Панчево тада службено нису били у Србији, али је Србија у свакој њиховој кући. Поготово у кући у којој се чува плава књига…
Неке су књиге из Кола прешле преко Албаније, неке у албанским проклетијама остале, заједно са онима који их нису могли оставити.
Српски језик је и у књигама преведеним са других језика. Чим се нешто преведе, језик више није стран… Ахил и Хектор, Хамлет и Раскољников постају наши – као да смо их уживо видели и упамтили…
Сваке године, ново Коло: Из науке о светлости, Књига о здрављу (израђена у Немачком царском здравственом заводу, приредио др Милан Јовановић Батут), Змајеве Певаније, Босанчице Мите Живковића, Горски цар Светолика Ранковића, Волтерова историја Карла XII, Горе доле по Напуљу, Песме Симе Сарајлије, Приповетке Лазе К. Лазаревића, Слике Јанка Веселиновића, Ивкова слава Стевана Сремца, Ајванхо Валтера Скота…
Упамћен је огромни прилог који је, у дукатима, Задруги дао краљ Александар Обреновић. Књаз и господар Никола Петровић Његош, песник химне „Онамо ’намо“, ослобађа Задругине књиге поштарине у Црној Гори…
За само неколико година Задругино Коло постаје незаобилазна национална библиотека – поуздани извор духовности, памети, ризница баштине. Мера вредности.
Број чланова-улагача, који су, у исто време, претплатници на књиге Кола – расте брзином која се данас тешко може разумети.
Учен и писмен човек, у то доба, мора бити члан Српске књижевне задруге.
Имена својих чланова, повереника и добротвора Задруга штампа на последњим странама књига. Задругина породица се шири. У ту задругу свако може да угради своју циглу… Неко је дао прилог у ситном новцу, неко је завештао кућу или ливаду… Мале задужбине стварале су велике…
Кога су отхраниле књиге
Плаве књиге мењају куће и људе.
Плава библиотека утицала је, мање или више, на свакога ко је одрастао покрај њих.
Где год има плавих књига, ту се чита и о књигама разговара. Престижно је имати књиге СКЗ и крајем 19. и почетком 20. века… Библиотека Коло представља понос тога доба. Она је подизала вредност својих читалаца. Ко их има, тај се у неку руку ородио са делима и писцима: Његошев Лажни цар Шћепан Мали, Љубишина Причања Вука Дојчевића, Чича Горио, Живот Бенџамина Франклина, Стеријини Драматски списи, Борини Стари дани, Тарас Буљба, Постанак и развитак народа Валтера Беџхота, Бранкове песме… Српски и светски писци: Ћипико, Доде, Карлјајл, Глишић, Де Амичис, Домановић, Флобер, Нушић, Тургењев, Шантић, Мериме… Из старе светске, Енејида, из старе српске књижевности – житија, похвале, историјски списи… Наша средњовековна књижевност посебно се негује у Колу: како су вера и љубав букнули у језику и уму у доба Немањића, Лазаревића и Бранковића.
Код доцнијих српских писаца може се погодити које су их књиге отхраниле – шта им је била лектира. Многи су се целог живота сећали свога оца, или ујака, или учитеља, који је „примао“ Задругине књиге, па је он, читајући их, ушао у огромни свет књижевности… Онај зид са књигама, није кућни зид, него пролаз у тај свет – према Троји, Назарету, салашу крај Дикањке… Змијању, Врању, Медуну, Бранковини…
Неки су, као Десанка Максимовић, своју рану лектиру из плавих књига надградили, преобликовали и претворили у нову књижевност. Научна књига Јована Жујовића Камено доба, из Другог Кола, са бројем 11, била је лектира младој песникињи, а пола века доцније – основ њеној имагинацији за роман Прадевојчица. Детињство света нашло се у детињству човека – откривено у детињству песника.
Десанкино детињство, пак, у наше време, реконструише Милован Витезовић, у роману Госпођица Десанка – сатканом од најфиније свиле песничких импулса и открића. На крају те повести, док у Ваљевској болници 1915, тражи рањеног оца, песникиња среће сликарку Надежду…
Не може се ни замислити колико је утицаја – племенитих помисли, порива, идеја, подвига – настало под утицајем плавих књига за 130 година постојања Кола СКЗ: Демостенове беседе, Држава и њен живот, Вештина бити човек, Византијскеслике, Задовољства у животу, Киплингове Приповетке из Индије… Низ књига Михаила Петровића Аласа… Скерлић, Богдан Поповић, Слободан Јовановић.
Борба и страдање
Године 1924: Приповетке Иве Андрића. У њима: Ћоркан и Швабица, Мустафа Маџар, Љубав у касаби…
До Другог светског рата – 300 књига. После рата, нова власт поништава два ратна Кола и 1947. продужује Коло с бројем 301. Случајан или не, наслов књиге Кроз борбу и страдања означава борбу за опстанак и страдање Задруге. У том зборнику приповедака, по позиву, иза Задруге стају: Иво Андрић, Божидар Ковачевић, Михаило Лалић, Десанка, Матић, Суреп, Вељко Петровић, Исидора, Меша Селимовић и други… Почиње нова епоха, а у њој: Андре Малро, Иполит Тен, Тасо, Фокнер, Ками, грчки трагичари, Милош Н. Ђурић, Црњански, Давичо, Танасије Младеновић, Ћопић, Попа, Павић… Јан Кот о Шекспиру, Косидовски о библијским легендама… Најактуелнији и најмодернији писци свога доба: Борхес, Бекет, Набоков, Амадо…И тако, до данас.
На сличним принципима и данас излазе плаве књиге СКЗ. Тираж им није 5 до 7 хиљада као почетком 20. века, нити до 15 хиљада, као између два рата, нити око 5 хиљада као „у време друга Тита“… Тираж је сада знатно мањи – и у томе се огледа наше време и наше поштовање књиге и традиције.
Само захваљујући некадашњим великим тиражима и доброј опреми, плаве књиге могле су да преживе потресе, ратове и сеобе српског народа у 20. веку: Мајски преврат, анексију Босне и Херцеговине, Балканске ратове, Први и Други светски рат, ратове за распад Југославије и за распад Србије на крају столећа, који се још нису завршили.
Колико их је изгорело? Колико отпутовало преко мора и океана – са покретном имовином својих сопственика?
Коло наоколо
Сматра се да у Америци и Канади има двадесетак (приватних) библиотека које чувају свих 300 бројева Кола – до Другог светског рата. Сматра се да у Србији има двадесетак (друштвених) библиотека које чувају свих досадашњих 750 наслова Кола.
Да чудо буде веће, данас су тиражи мањи, књиге скупље, интересовање слабије. О разлозима се може размишљати, али се тиме ремети стогодишњи поредак: комплетирање и живот једне јединствене колекције, коју и сада, као и раније, према изворним Правилима, уређује Комисија од седам чланова – професора, преводилаца, академика, књижевника.
Позната је прича како је Вељко Петровић, на првој Скупштини СКЗ после Другог светског рата, из којег је Задруга изишла тешко оштећена, осиромашена, и једва преживела, рекао да су се књиге из Кола често могле наћи у ранцима многих бораца током прошлих ратова, уз преобуку и војнички тајин… Замишљамо: на шумским конацима, војник оног доба, при ватри чита песме Драгољуба Филиповића… А историја му није дала да на некој алеји Калемегдана седи на клупи и чита песме Јована Дучића…
Многи, који цене памћење књига и своју духовну биографију, знају како су, некад, за рођендански поклон или као дар у школи – добили коју књигу, или чланску књижицу Српске књижевне задруге. Књига на дар некад је била и обавеза – да се прочита.
Књиге плавог Кола су, по својој опреми, личиле на дарове: тврде корице, украсна бордура с листићима и орнаментима (све то се и данас штампа), црвено обојен књижни блок…
Унутра: романи, приповетке, песме, огледи, историјске студије, научне синтезе, лекције о уметности… На српском писму и језику.
Коло, као оно Бранково: виловито, плаховито, наплетено, навезено…
*
Српска књижевна задруга, данас, има своја упоришта у својим појединачним члановима, установама и градовима. Њих има мало, али су драгоцени.
У упоришта СКЗ спада и неколико установа: најпре, „старија сестра“ Матица српска, потом, манастир Острог са благословима митрополита – Амфилохија и Јоаникија, владика Бачки Иринеј… Патријарх српски Павле био је члан од призренских година… Донедавно, Епархија канадска, са владиком Георгијем… Ваљевска гимназија, Српско културно друштво „Слово љубве“ из Бара, Српски национални савјет из Подгорице, Београдски форум за свет равноправних, Фонд Дијаспора за матицу, Српски културни центар „Свети Сава“ Суботица.
За 20 година сарадње са сестринском установом СКЦ „Свети Сава“ у Суботици, СКЗ је обележила све своје годишњице, представила многе ауторе, књиге, едиције и програме, институцију чланства – стекла пријатеље, саборце, истомишљенике.
„Тако давно сам се родио, да чујем некада, како нада мном тече студена вода… Ја живим толико дуго, да су ми и најдаља сећања одједном постала блиска. И што дуже живим, она постају јаснија, желим да се присетим појединости. Мој живот се испуњава светлошћу, добија смисао… Отац, мама, брат, музика, рат, поезија… Зашто се сећам свега тога? Сећање плете своју шару, по нама непознатим законима, али мени се чини, претпостављам зашто су моји снови саткани од тих лица, од тих судбина. Позван сам у живот крвљу свих рођења и свих смрти, они су ме саздали, извајали, и без њих не бих постао овакав какав јесам.“ – Oво су речи Арсенија Тарковског, пуне захвалности према свима и свему што је његов живот испунило смислом. Управо по способности да оживи успомене и учини сећања вечним и присутним у времену садашњем, одликује се и песничка мисија Драгана Лакићевића.
Кроз Лакићевићеву збирку, све време, тихо и готово неприметно, хуји једно ново осећање, стање духа. Најновије песме имају „мирис жутих ружа“, доноси их благ ветар прошлости, на свакој је „титрај јесењег зрака“. Уз добродошлицу, дочекује песник јесен за свој, распремљен, сто, сигуран и спокојан јер „јесењи језик има шта да каже о лету“. Због неких догађаја и незаборавних љубави, лето још траје, упркос јесени. Успомене на лето живе у фотографијама у песничком албуму који је пред нама. Уласком у ново животно доба, песник је ипак помало затечен. Разврстава светлуцајуће хартије написаног и ненаписаног и у том чину подсећа на дечака који у скровитом закутку собе разврстава своје играчке на оне које се морају задржати и на оне које можда више и нису толико важне, али су његове и не може да их се одрекне лако. „Хартија је живот“, признаје Лакићевић. Остаје бојазан да се у листовима које треба одбацити можда баш крије најбољи стих, али и снажан унутрашњи осећај да се све његове песме већ налазе у планини, надомак песниковог родног града (Све моје песме). Тамо су друге димензије, одакле кроз песника струји посебно осећање, трепери и претвара се у видљиво, облачи рухо песме. И враћа их тамо одакле их је и примио, враћа их свом извору.
Васко Попа каже да пут у назад, до тог извора живе речи, води кроз срце, кроз главу, кроз душу свих људи. И то опет свим људима даје могућност да и они, речима песме, опште с тим животодавним извором. У томе, а не у нечем другом, састоји се човекољубивост и хуманост песниковог чина писања песама. Јер сваки човек, не само песник, има насушну потребу да говори са извором живе речи (Васко Попа). Лакићевићеви су дарови зато праизворни, чисти и читаоцу који све то уме да осети, даровани су од срца. Он каже: „Тако ће неком доспети у виду сићушне светлости савршена и непоновљива као пахуља на длану, на усни, на души онога који мора постојати у даљини.“ Он и песма жуборе истим језиком.
У песничком поглављу Дрвеће Београда своје духовно око Лакићевић је задржао на дрвећу и биљу. Дубоко је саживљен са судбином стабала о којима пише и од раног детињства разуме језик њихове тишине. Од ока обичних пролазника често занемарени, а у исто време постојани и непроменљиви, песнику су једнако сродни, попут јуродивих из његових приповедака и романа.
Основне координате Лакићевићеве поезије, попут дрвета, дубоко су укорењене у земљу и сежу ка небу. Дрво је стога и централни мотив у читавој збирци. Дуго је учио језик дрвећа, сад њиме говори, сродио се са стаблима. „Најбоља лектира на вашим је листовима, непоновљиво лирско пролеће, птице и ветрови“, пише Лакићевић (Дрвеће Топчидера). Као и дрвету, и песнику је некада корен био млад и јак, сада на њему примећује знаке старости. Дубоко преживљава смрт разломљеног стабла свестан да и дрво, као и човек, често пада „под теретом пролећа“, с тим што је јаук дрвета нечујан. Теши га чињеница да стабло ипак с годинама стиче и снагу, која је често тако моћна да се временом окаменила у трајање. Кроз разгранате крошње и дрво и песник са висине покушавају да докуче дубину свега што их окружује. Све време песник трага за местима у којима оживљава „модри мир морачких шума“ јер дрвеће је највернија замена за завичајно окриље („Свако ко нема завичај, њему се приклони“). Слика дечака од тринаест година који седи на ливадици, међу стаблима јабука и шљива, временом је само мењала свој рам и мизансцен. Шљиву и јабуку заменили су дуд, храст, лужњак, платан, туја, топола, крушка и друго дрвеће. Песникови су сабеседници већ пола столећа. Мисија дечака једнако је жива и у одраслом човеку: опевати доживљај света који га окружује.
Док од дрвећа учи свакодневно како се живи пуним животом, пред чим је то запитан човек у Лакићевићевој поезији? Песников савременик најчешће не стиже да се замисли пред суштинским, малим стварима које живот значе. У непрестаном је грчу да савлада тренутак, ишчекује да се што брже упали зелено светло на семафору, да ишчека аутобус, да убрза време, док песник сетно и ћутке одавно зна да године зачас мину и прохуји живот. Он у својим песмама овековечава тренутак и добро зна његову вредност. Савремени човек од свега лако одустаје, заборавља свој језик, своје писмо и стиди се својих корена. Запитан је песник шта ће се догодити ако природа тако лако одустане од човека као што се лако он одрекао ње, као што се свакодневно откорењује од завичајног, одриче се себе у силној жељи да постане нешто друго. „Све је нестало, а највише људи“, запажа Лакићевић.
Забринут је песник и над судбином књиге и поезије. Књиге су такође огледало у коме свој одраз посматра песник, тј. одгонета своје место у свету и место сваког човека. Небрига о књигама истовремено је и огледало друштва и сведочанство о суноврату који прети данашњем човеку, уколико се у својој ужурбаности не заустави. Посебно му поглед привлаче половне књиге, свикле на „таму, мемлу и прашину“. Занимљиво је да песнику и иначе најчешће привлаче поглед скрајнуте, потрошене ствари. Са тугом и сетом саосећа са њима, због човековог немара и заборава, жали због њиховог стида на дневном сунцу. Ипак, способност за такав емоционални доживљај и таленат да се, испод слоја сиве прашине скине копрена са трошног и открије сјај зрнца лепоте, који верује песник, свака од њих поседује – редак је дар.
Од раног детињства Лакићевић се, од тренутка загледања „у бистру воду и њене риме“, „у модром миру морачких шума“ – баш у води поезије тражи и налази. У свему што га окружује он наилази на огледала „у којима се препознаје и не препознаје, која га увећавају и умањују до нестајања“. И након педесет година (само)посматрања, (само)спознавања и неуморног претакања света око себе у „зуј и клик речи“, он се пита шта би уопште био и како би преживео да није свој одраз баш тада и ту угледао.
Још од самог наслова збирке упућује се на једну важну категорију која је карактеристична за све песме у збирци – време. Време је неопходно човеку да би остварио себе као личност. Јер, „као што дужина, ширина, висина, запремина не постоје (за себе), него само као наша представа и назив за мере постојећих тела, тако и време не постоји (за себе, собом, по себи), него само као наша представа и назив за основну меру постојања бића“ (Жарко Видовић, Огледи о духовном искуству). Време не постоји без сећања. А сећања су наши, сликама заогрнути, духовни доживљаји. Управо такве слике Лакићевић утискује у своју поезију, како их не би расуло хујање времена и како се не би „изгубило у облацима“. Баш овакве исечке из живота, док машта да напише песму на крилу лептира, попут лептироловца, лови мрежицом и слаже годинама у своје збирке, које нису случајно насловљене Породични албум, Породични азбучник и Породични музеј.
Брише границе Лакићевић између света видљивог и света невидљивог, као и границу између прошлог, садашњег и будућег времена. Бележи: „Све што је невидљиво, може бити песма“. Он суптилно слика како се у нама живот у видљивом смењује са животом у невидљивом, а то условљава и другачије виђење времена. Понекад је то време кратко, понекад прекомерно збијено до атома времена, како би рекао Павле Флоренски, али се тада оба света додирују и ми слутимо тај додир. Ако се избрише граница између прошлости, садашњости и будућности, види се јасније и оно невидљиво. У песми „Под овим платаном три стола“, песник скраја три слике, прву, из времена прошлог када га повија мајка, другу – како седи и пише песму и, трећу, истргнуту из времена будућег – како на трећем столу стоји његов ковчег и преко њега нечујно пада снег. Ове су све слике, у песми, оживљене и обједињене у један тренутак. Временска дистанца само омогућава песнику да боље сагледа стварност.
Чеслав Милош истиче да човек, истражујући свој смисао постојања, трага за продуховљеношћу прочишћеном стварношћу, за „бојом вечности“, другим речима, за лепотом“ (Милош). Боја вечности код Лакићевића је бела, а лепота, готово сасвим очишћена од страсти, оличена је у пахуљи. Наспрам те пахуље сићушне су и планине, пише Лакићевић:
Спрам једне пахуље
која долази из ноћног неба
носи собом васиону
и улази у моје око.
Песник зна да има дана кад све може бити песма и он непрестано промишља како она настаје. Његове песме су дозрели плодови једне осетљиве душе и замишљеног духа који на све око себе гледа из дубине свог бића. Попут неуморног ловца на лептире, песник непрестано призива и прижељкује то посебно стање, „тај трен полусна-полусмрти између читања и уснивања“. И баш „то магновење заувек изгубљено, између таме и светлости, сећања и предосећања“, јесте тренутак који песник препознаје као васкрсавањепесме. Настанак пахуље, моменат кад она светлуцне, била би најверодостојнија песничка слика за оживљавање песме. Личи овај Лакићевићев васкрсни песнички тренутак на оно што Павле Флоренски назива сновиђењем. За његово разумевање такође је важна категорија времена. То магновење могао би бити тренутак када се кида копрена видљивог и кроз њу струји невидљив, неовдашњи дашак: овај и други свет растварају се једно у другом „и наш живот постаје струјање налик ономе као када се изнад огња подиже врео ваздух“. Тада наступа сновиђење, које Флоренски назива првим ступњем живота невидљивог. Тада се душа узноси у невидљиво и пружа предосећање да постоји нешто друго, поред онога што смо склони да једино сматрамо животом. У таквом тренутку „полусна-полусмрти“, како га именује Лакићевић, исечак из живота претвара се у песничку слику. Песма је у ствари материјализовано сновиђење, а оно настаје када се свести истовремено укажу две обале живота, с различитим степеном јасноће (Флоренски).
Један од најчешћих мотива у Лакићевићевој поезији, присутан и у збирци песама Прохуја, јесте снег. Он је за песника још увек извор радости, светковине и невестинског вела. У Лакићевићевој поезији, он је и синоним за љубав. Не може заборавити једно давно писмо, бело, са белим словима. Њега пише неко млад, белог лица, у белој хаљини. Чак је и љубав у њему бела.
Две крупне јануарске звезде
гореле су у њему
љубио ме је толики снег
Одавно нема тога писма
а ја га још читам
То бело мастило неће ишчезнути
нити може престати да веје по њему
То писмо још путује к мени
и по њему још пада снег
Бело је еманација светлости кроз коју се испољава вечно жива љубав, њене невиности и чедности. Истински је осећа и чврсто у њу верује песник. Бела је и боја мајчиних руку које га повијају за једним од столова испод топчидерских платана. Бела је боја сунчеве светлости, али и снега. Овога пута, у најновијој песниковој збирци, он добија и једну нову конотацију. У метафоричној употреби лета, јесени, појавила се и зима. Она је сада асоцијација на ново животно доба, а бела боја постаје и боја самртног покрова, боја смрти, али је и та смрт другачија, она је светла и блага. Изненађује песник и затиче свога читаоца припремљеношћу на све оно од чега човек најчешће зазире. Оивичена белом бојом је и једна од најупечатљивијих сцена у збирци:
На трећем (столу) лежи мој ковчег
у ковчегу сам светао и благ
пада нечујни снег и прави покров
све се претвара у бескрајну белину.
Ова визија омогућава песнику да се материјализује, да прекорачи оквир смрти и да, ослобођен свих животних тегоба, пређе у стање другачијег постојања, у живот вечног треперења душе или у Лакићевићевом доживљају, у стање блаженог мира и бескрајне белине.
Ако је песма „мала биографија видљива у ретким тренуцима“, онда тако можемо доживети и читаву збирку Прохуја. У овом ретроспективном песничком албуму, има носталгије, али изнад свега љубави и вере да оно истински лепо вечно траје. Разгрнути копрену, састругати патину, и у оном свакодневном, ненаметљивом осветлити лепоту, посебан је дар. И по томе је поезија Драгана Лакићевића посебна.
Попа, Васко (1998), Записи о песништву, Рашка, година XXVIII, бр. 32, страна 50‒54.
Чеслав, Милош (1985), Сведочанство поезије, Народна књига, Београд, стр. 123–124.
Све су књиге , мање или више случајно, долутале до нас. Кад смо их тражили нисмо их лако налазили. И свако је из друге књиге усвојио нешто друго: реч, израз, мисао. Опис…Заволео ову или ону особу… То је случајни и лични избор ‒ по сродности или по судбини.
препознавања 