У много случајева мора се признати да је поезија ангажовање душе. Свест повезана с душом је сталоженија, мање интенционална од свести везане за феномене духа. У песмама се манифестују снаге које не пролазе кроз сфере знања. Дијалектика инспирације и талента се расветљава ако се узму у обзир оба пола: душа и дух. И душа и дух су неопходни за проучавање феномена поетске слике у њиховим разним нијансама, а нарочито су потребни да би се пратила еволуција поетских слика од сањарења до извршења. Сањарење је само по себи једна психичка инстанца која се и сувише често брка са сном. Али, кад је реч о песничком сањарењу, о сањарењу које не само да ужива у себи самом него припрема за друге душе песничке ужитке, онда добро знамо да нисмо више на падини сањивости. Дух може да буде и опуштен, али у песничком сањарењу душа бди, без напетости, одморна и активна. Да би се написала комплетна, добро конструисана песма, дух мора да је претходно замисли у облику пројекта. Али за једну просту поетску слику нема пројекта, за њу је довољан покрет душе. У песничкој слици огледа се присуство душе.
Тако један песник потпуно јасно поставља феноменолошки проблем душе. Пјер Жан Жув пише: Поезија је душа која инаугурише један облик. Она је ту првобитна сила. Она је људско достојанство. Чак и ако је облик већ познат, виђен, скројен од општих места, он је пре песничког унутарњег осветљења био за дух обичан предмет. Али сада је душа инаугурисала облик, настанила се у њему, нашла у њему своје место. Фраза Пјер Жана Жува може се дакле узети као јасна максима за једну феноменологију душе.
Превод: Фрида Филиповић
ПОЕТИКА ПРОСТОРА, Градац, Београд – Чачак 2005. стр. 11–12.
Ознаке: Гастон Башлар, Поетика простора
Georges Rouault
[…] Слика, у својој једноставности, не захтева никакво знање. Она припада наивној свести. По начину изражавања она је још нов, млад језик. Новином својих слика песник је увек на извору језика. Да бисмо тачно одредили шта може тачно да буде феноменологија песничке слике, да бисмо утврдили да слика постоји пре мисли, требало би рећи да је поезија пре феноменологија душе него феноменологија духа. […] Пошто филозофија поезије мора да обухвати све снаге речника, она не сме ништа да упрошћава, ни да укрућује. За такву филозофију дух и душа нису синоними. […] Реч душа је бесмртна реч. Она је неизбрисива у неким песмама. То је реч даха.
Georges Rouault
Чак и у области сликарства, у којем се чини да реализација подразумева одлуке које припадају духу, одлуке које проналазе обавезе у свету перцепције, феноменологија душе може да открије као зачетак дела. У лепом предговору који је написао за изложбу Руоових дела у Албију, Рене Иг каже: „Ако бисмо хтели да пронађемо како Руо постиже експлозивност својих дефиниција… требало би можда да оживимо помало занемарену реч која се зове душа.“ Рене Иг затим доказује да онај који жели да схвати, да осети и да воли дело Руоа „треба да се баци у центар, у срце, у жижу одакле све добија свој извор и смер: а ту ће опет пронаћи ону заборављену или осуђену реч, душа“. Руоово сликарство показује да душа поседује унутарње зрачење, оно зрачење које „унутарња визија“ познаје и преноси у свет жарких боја, у свет сунчеве светлости. Зато се од оног који хоће да, волећи га, схвати Руоово сликарство тражи потпуна промена психолошких перспектива. Он треба да буде озарен унутарњом светлошћу која није одраз светлости спољашњег света. Без сумње, често се и сувише олако употребљавају изрази „унутарња визија“ и „унутарње светло“. Али ту говори сликар, неко ко ствара светлости. Он зна из ког извора долази осветљење. Он доживљава интимни смисао страсти за црвено. У основи таквог сликарства налази се душа која се бори. Фовизам је изнутра. Такво сликарство је, дакле, феномен душе. Дело треба да искупи страсну душу.
Georges Rouault
Превод: Фрида Филиповић
ПОЕТИКА ПРОСТОРА, Градац, Београд – Чачак 2005. стр. 9–10.
Georges Rouault
Ознаке: Гастон Башлар, Градац, Поетика простора, Фрида Филиповић
препознавања 