О СВЕТЛОСНОЈ ПОЕТИЦИ ЈОВАНКЕ СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ У ЗБИРЦИ ПЕСАМА „СУНЦЕ ПОД ЈЕЗИКОМ“
„Постоји удаљена област у људској души, коју човек свесно или несвесно жуди да освоји, простор изгубљене хармоније, која представља сталан предмет наше носталгије”, пише у својим кратким есејима о поезији Насо Вајена. На аутентичан начин, све време остајући верна једном песничком мотиву, Јованка Стојчиновић Николић просторе душе непрестано осваја и својом седамнаестом песничком збирком песама под називом „Сунце под језиком“.
Јованка Стојчиновић Николић је пажљиви посматрач стварности једнако колико је загледана и у своју унутрашњост и микроскопски уочава најфиније нијансе неминовних промена.Не престаје да улази у простор свог унутрашњег бића, „у којем се љескају неистражени извори и тајновити гласови као моји Мали аперитиви из дјетињства”. „Сунцем испод језика” греје сећања из младости. Многе су песме посвећене сенима родитеља лирског субјекта. У породичном албуму сложене су слике најближих у празничном руху, насмејаних, намирисаних, на столу су шољице за кафу са посебном тацном добијеном од тетке из Новог Сада и флаша ракије нажутела од дудовог бурета. Чује се и откуцавање сата и крупне капи кише. Атмосфера је у духу поезије Алексе Шантића, али је у читавом циклусу ових породичних слика приметно још нешто. Ове прелепе поетске слике које песникиња врло живо дочарава подлога су да се на њих накалеми сунце, прецизније успомена је овде окидач да се поправи расположење или подсетник на то да је важно кроз живот ходити вазда сунчаном страном улице. Управо овакав поглед на живот, „где се сунце калеми кад год се стигнеˮ, у поезији Јованке Стојчиновић Николић је константа и једна од најлепших порука њене поезије.
Простор и време у овој збирци такође имају специфичну димензију. Они су потребни тек колико да се уз помоћ њих оживе успомене. Обезвремењене су слике из прошлости. Читамо:
Сада кад знам да ме на дрвеној веранди
више не чекаш
покушавам зауставити вријеме…
Лирски субјекат је итекако свестан пролазности, пита се:
Гдје су сада дани које смо погубили у годинама
Чији животи више не трају само с времена
На вријеме…
Лирски субјекат још чује:
Како отац дроби зубима
Преостало вријеме…
Колико је време за песникињу релативна категорија јасно нам је и из стихова:
Од свега је битан само минут Иза поноћи
И титрај позлате у њему
Тај минут као живот цијели…
И иако је мотив страха присутан у читавој збирци, посебно у циклусу песама насловљеном „С друге стране свијета”, лирски субјекат нам открива да једино у тим златним, драгоценим минутима страх од смрти губи. Стиче се утисак да се и будућношћу боље овладава уколико смо у стању да и прошлост преобразимо и осветлимо зрацима сунца или титрајима звезда. У песмама Јованке Стојчиновић Николић мртви не умиру. Они су у нашим кућама, успоменама, навикама. Наши преци и ближњи устају и померају се непрестано и заувек, у дубинама нас самих где увек живе, као што се и у души заувек носи „тајанствени дуборез очевог чела”.
Да су преображаји специфичност песникињине поетике сведочи и простор. Он је такође неухватљив и неодредљив, подложан трансформацији јер се све и догађа у пространству између земље и свемира, „преко вјетрова и зачуђеног снијега” или „с друге стране свијета” или пак у космосу, „који је само привидно мјесто боравка”.
Лирски субјекат пише:
Око мене кружи небески и земаљски простор
Прелазим час из једног у други и тако мијењам мјеста
Час сам Горе у мноштву озвјезданом с погледом
На Доље
Час сам Доље у зеленим стазама и не знам за коју
да се одлучим
Кад су све наоко заводљиве Свака има свој почетак
И златно сунце изнад главе
Песникиња примећује да је с годинама простор у којем борави постао суженији и скученији. Стога га она, готово мађионичарски у Малу звезду претвара. Срећне успомене смештене су у кући јер: Кућа је сигурно закључана/ само јој чело небо додирује. Све је у поезији Јованке Стојчиновић у вертикали и у трансформацији, у непрестаном кружењу од Земље ка Небу. Земља се, у стиховима лирског субјекта, преображава у свемир, свемир у врх нечијег сна, празна у пуну чашу, „твоја сенка” у „моју сенку”. Приметно је најчешће уздизање у висину јер горе је „љубав што од сунца траје дуже”.
Нестајање у светлости посебан је вид сублимације у збирци „Сунце под језиком”. Светлост се активира свесно подизањем Сунца под језиком или се на њу наилази јер се за њом непрестано и трага. Појављује се као зрнце, у титрају позлате, у танкој сунчевој нити, у златном сунцу изнад главе, у сјају два ока срнећа или севне у бљештавилу очеве секире. Понекад „млад месец развије небеска блистања” или, неочекивано, „олујни облак расветли тренутак”. Непрестано се у поезији Јованке Стојчиновић Николић трага за светлошћу, и најмањи сјај је често довољан. И управо овакво трагање је важно јер се само уз помоћ светлости активира механизам преображаја свега лошег у добро. У истој функцији у песми „Упркос свима и корони“ функцију растеривача брига има Естинин смех. Тада почиње неко безусловно уздизање, свест о новој лакоћи. У души у којој се добро појачава, а извесности добра увећавају поверење и висина добија дубину, те су ово, слободно можемо рећи, пројекције не вида већ динамичне имагинације.
У прилог оваквом виђењу имагинације доприноси и мотив крила. Лирски субјекат каже:
Претварам се у птичја крила
Како бих (степенике) могла да прелетим
И дочекам на самом дну…
Упечатљив је и очев портрет:
… па би се на кожи чела
Дуж дубоких бора
Распоређивала наша само Оцу видљива крила
Мјестимично осјенчена звјезданим сјајем
Под који нас је вјешто склањао
Повремено милујући сваку звијезду понаособ…
Сваки проблем је од Човека који нема божанска врата.
Чим се неко осећање издигне у срцу лирског субјекта призива се небо и птице, а да би до уздизања и преображаја дошло неопходно је уочити светлост. Гледајући ствари онако како на њих гледа песникиња долазимо у искушење да и сами сагледамо своје окружење из њеног угла и на њен начин. А тада долазимо и до истог закључка као и она: Љубав је зрнце свјетла које ноћ из душе помјера. Управо у томе је тајна и лепота овог погледа на свет и суштина светлосне поетике Јованке Стојчиновић Николић.
препознавања 