Миклош Радноти ПИСМО ЖЕНИ

У дубини слутим пустош нему, глуву

крикнем, јер тишина урла ми у уву

али одговора на то нигде није

из ратом смамљене, одсутне Србије,

а ти си далеко. Глас твој ми преплиће сање,

а у срцу свом нађем га опет, у свитање,

па ћутим, док крај мене шуште усправне влати

неке горде, влажна додира папрати.

 

Кад ћу опет да те видим, већ не могу знати,

тебе што бејаше стамена ко псалам свјати

и лепа ко светлост и лепа ко сан,

да бих те нашао и нем и слеп, за трен.

Сада блудиш овим пределом без друма,

на очи ми долазиш изнутра, снагом ума,

стварност си била, сад си сан и машта

а ја, павши опет у бунар дечаштва,

 

љубоморно те кушам:  ти ме волиш, је л′ да?

па ћеш у доба кад сазрим, једном, негда,

бити моја жена ‒ томе се опет надам,

па из сањарења у буђење падам

и знам: жена си ми. Жена и узданица,

само си далеко. Преко седам дивљих граница.

А јесен већ стиже. Да л′ ће да ме овде задржи?

 

Сећање на пољупце наше сад још жешће пржи;

веровах у чуда ал’ заборавих њихово сунце,

јата бомбардера надлећу споро врхунце;

баш сам се дивио плаветнилу твог ока сред небеса,

ал′ смрачи се, а бомбе у машинама, горе, од беса

пожелеше да падну. Борим се против страдања

а роб сам. И сва сам своја надања

одмерио, па ипак ћу да нађем до тебе стазе,

трагајућ за тобом обиђох своје душе богазе ‒

 

и друмове царске; преко пурпурне жеравице,

ако треба, и преко живе пламене живице

ко чаробњак ћу проћи, ал′ вратити се морам;

ако треба, бићу жилав ко на дрвету кора,

па спокој тврдих мужева што на рубу пропасти

живе, спокој што вреди оружја и власти,

смирује ме, и ко хладан талас, изненада,

трезвеност 2 x 2 одједном на мене пада.

 

Препев: Данило Киш

 

ЛОГОР ХАЈДЕНАУ, У ПЛАНИНАМА ИЗНАД ЖАГУБИЦЕ, АВГУСТ ‒  СЕПТЕМБАР 1944.

 

Из збирке песама БОРСКЕ БЕЛЕЖНИЦЕ, Народна библиотека Бор, 2019.