Kino u kome ste zajedno grickali oraščiće kedra
I gurali tebi u džep njihove ljuske.
To je detalj na kom bi pozavideo i lekar,
Baštovan s cvikerom, Čehov iz provincije ruske!
Mislio si da ih baciš. Nije baš teret neki da džep cepa!
Već na trolejbuskoj stanici korpe za otpatke eno,
No tamo si to smetnuo s uma, zbog toga što je ljubav slepa
I zaboravna – onako knjiški rečeno.
Posle podužeg vremena, kad ti zatreba sitnina,
Ko zna kud pošav, zbog vrag bi znao koje potrebe ljudske,
U staroj jakni, što debljinu mantila sad ima,
Naletećeš rukom na stare zaboravljene ljuske.
I ostaćeš da stojiš tako, neprirodno uspravljen, nemo
Krijući lice od sveta, gutajući suze (o gospode bože!)…
Šta ćeš tad reći, ti što se redovno podsmevaš svemu –
O pitanju uloge detalja u strukturi proze?
preuzeto sa fb stranice izdavačke kuće CLIO
Harun Demirel
препознавања 