,,Стојећи пред његовом иконом као пред огледалом, у њему можемо видјети нашу прошлост, нашу историју, у њему се огледамо и онакви какви јесмо (…)”
Владика Григорије
Створени по Божјем лику и Божјој промисли, сви су људи једни налик на друге. Плачу и радују се због истих ствари, исте их ствари тиште и веселе. Слаби су и нејаки пред животом који их попут таласа води право ка стенама. Гледајући у свој одраз у огледалу, угледаћемо понекад и лик другог човека, баш као што ћемо у одсјају нечијег погледа препознати себе.
Постоје они величанствени умови и светли ликови наше историје из чијег благог погледа можемо схватити ко смо некада били и шта смо у овом часу, куда смо се запутили и докле намеравамо стићи. Стојећи загледани у вечност и понизни пред величином лика и дела Светог Саве, понекад остајемо запитани над самим собом: шта је то што овог непролазном и истинском духовном славом овенчаног светитеља поставља далеко изнад свих личности које су корачале земаљским тлом? Обасјани благим пламеном који исијава из његових мудрих очију и смерног држања вечно смо благословени иако то често заборављамо. У његовом мукотрпном раду и напору да своју земљу и народ изведе из мрака и сивила безверја и незнања, огледају се величина и значај овог светитеља који је читав живот посветио томе да утемељи и учврсти српску православну цркву и на тај начин постао најзначајнија личност коју сваки хришћанин може препознати као свог духовног брата и оца, као истински блиску личност са којом је нераскидивим нитима повезан.
Будући племенитог рода, никада се није огрешио о оне најсиромашније и најугроженије нити их заборављао. Никада се није плашио да ће тиме себе обезвредити или понизити, већ се управо тако уздигао до бескрајних небеских висина. Настојао је да свакоме помогне, да свакога поучи, утеши и дотакне топлином својих речи и чистотом срца и душе. Да ли данас поносно и без трунке срама и гриже савести можемо погледати у очи најсветлијој личности наше религије и историје и рећи да доследно пратимо трагове и путоказе које нам је остављао на земљи како бисмо мирније и лакше живели, у заједници и братској хришћанској љубави једни са другима? У његовој икони, као огледалу, уочавамо трагове славне прошлости, али и постајемо свесних својих мана пред његовим недостижним врлинама.
Топле и благе речи као да одзвањају са наизглед непомичних Савиних усана на једној од икона у тишини која влада унтар црквених зидина. Као да нам поручује: Не удаљавајте се једни од других и не затварајте своје срце за слабе и немоћне којима сте потребни. Препознајте у свакоме од њих свог друга, брата, сапутника на овоме свету који нас понекад сурово баца на трновито тло.
Истина је да ћемо једино тада, следећи стопе којима је ходио овај премудри духовни вођа једног напаћеног и залуталог народа и сами наћи прави пут. Схватићемо ко смо заиста после самопрекора, после одбацивања сујете и стављања ближњих на прво место. Онда ћемо моћи да сматрамо себе следбеницима светла које вековима исијава из речи, учења и дела Светог Саве и бићемо достојни да се зовемо његовим наследницима, храбро корачајући напред путем на који нам је указао и никада не губећи веру и наду у коначни спас.
препознавања 